Žene koje rizikuju svoje živote da bi pobegle iz prinudnih brakova

Ovaj tekst je prvobitno objavljen na sajtu Broadly.

Nakon što je njen muž odbio piće, Bibina svekrva je iskoristila otrovano mleko da napravi popularni napitak, lasi. Sedamnaest članova porodice je umrlo. Nakon što je 30. oktobra uhapšena zbog ubistva, Bibi je rekla okupljenim predstavnicima štampe zašto je to učinila. „Više puta sam zamolila svoje roditelje da me ne udaju protiv moje volje, zato što mi moja religija, islam, dozvoljava da izaberem čoveka za koga ću se udati, ali moji roditelji su odbili sve moje molbe, i udali me za jednog rođaka“, rekla je Bibi u komentaru o kome izveštava Vašington post.

Mada ne dovede svaki od njih do naslovnih strana novina i višestrukog trovanja, prinudni brakovi su realnost u velikom delu Azije. Prema indijskom Ministarstvu unutrašnjih poslova, 2016. godine je 33.796 žena i 16.695 devojčica primorano na brak – često kidnapovanih od strane svoje porodice, odbijenih ljubavnika, pa čak i od potpunih neznanaca. Prema nedavnom izveštaju organizacije ActionAid India, trećina dečjih nevesti su Indijke. Po definiciji, svi ovi brakovi su prinudni – pošto su devojčice isuviše mlade za saglasnost.

Iako priče kao što je ova Asije Bibi dospevaju na naslovne stranice širom sveta, za većinu indijskih žena koje su primorane na brak, njihova borba za slobodu ostaje iza zatvorenih vrata. Zarobljene u klopci nedostatka obrazovanja, ekonomskih okolnosti ili nasilnih partnera koji ih kontrolišu, velika većina žrtava prinudnih brakova nije u stanju da pobegne. Ali neke se ipak oslobode.

Dvadesetsedmogodišnja inženjerka softvera Harita Kandabatu, sa juga Indije, uvek je bila ambiciozan student. Želela je da postane inženjer kada diplomira, ali su je njeni roditelji primorali da prihvati dogovoreni brak.

Ona kaže da je pritisak postao toliki, da je njen otac skoro prestao da razgovara s njom. Nemogavši da podnese stres, Kandabatu je popustila, i na kraju se udala za čoveka koga nije poznavala niti volela. Dve godine je trpela njegovo nerazumno ponašanje, zahteve za većim mirazom, i neprekidne optužbe za neverstvo. Ali jednog dana, posle teške svađe sa svojim mužem, Kandabatu je zatražila razvod i rekla svojoj kompaniji da je pošalje u podružnicu u Amsterdamu.

Kada je Kandabatu ispričala svojoj porodici za razvod, zatražili su od nje da se vrati u Indiju da razgovaraju o tome. Rođaci su ukrali njen pasoš i kreditne kartice iz kuće njenog muža. Rešena da pobegne, Kandabatu je izvadila novi pasoš, i u tajnosti se vratila u Holandiju. Rešila je da se, iako se nije zvanično razvela, nikada ne vrati u indiju.

„Kao žena, činila sam sve što sam mogla da zadovoljim svog muža“, kaže mi ona. „To je tako u Indiji – poštuješ svoj brak – i činila sam to svim srcem. Ali to mi nikada nije bilo uzvraćeno. Svako ima svoj prag, i kada ga dostigne, više ne može da podnese. Ja sam stigla do svog, i rešila da sama potražim sreću“.

Godinu dana kasnije, Kandabatu je podelila svoju priču u postu na društvenim mrežama, koji je postao viralan, i dobio 28 hiljada lajkova na Fejsbuku. Nakon što joj je nekoliko advokata ponudilo pomoć, Kandabatu se u januaru 2017. vratila u Indiju sa policijskom zaštitom i dobila razvod.
Sada joj dve godine koje je provela u braku deluju kao daleko, grozno sećanje. „Bile su mi košmarne, i drago mi je da sam izašla iz tog braka. Kroz šta god da sam prolazila, sada je gotovo. Više ne razmišljam o tome“, kaže ona.

Ali nemaju sve Indijke ekonomskih mogućnosti da odu iz prinudnog braka, niti obrazovanje da artikulišu ono što im se događa. Prema UNICEF-u, tipična žrtva prinudnog braka je mlada, siromašna, neobrazovana i iz ruralnih krajeva – što su sve faktori zbog kojih im je izuzetno teško da se spasu. Neke od tih žena nisu čak ni svesne da su u braku, dok ne uđu u pubretet.

Priča se da praksa udaje indijskih devojčica dok su još bebe datira još od X veka, kada je to bila taktika da se spreči da osvajačke muslimanske vojske otimaju Indijke – pošto su već bile udate, i nisu mogle da se preudaju za svoje zavojevače. I, kao i mnoge druge Indijke u ruralnim oblastima, dvadesetjednogodišnju Santadevi Megval su udali u Jodpuru, u Radžastanu, kada je imala samo jedanaest meseci. Nisu joj rekli za brak sve dok nije dobila menstruaciju, kada je, po lokalnim običajima, trebalo da bude poslata da živi sa svojim mužem i njegovom porodicom. Ali Megval je odbila da ode. To nije prošlo dobro u lokalnom seoskom veću, i džati pančajat – lokalni nezakoniti sud – je njenoj porodici razrezao kaznu od 25 hiljada dolara.

„Rekli su da sam uvredila vekovnu tradiciju, i da bi trebalo ili da platim, ili da odem da živim sa svojim mužem. Nisam želela da odem kod njega – bio je alkoholičar i perverznjak“, kaže Megval.

„Komentarisao je prolaznice u seksualnom smislu“.

Bez sredstava da plati kaznu, porodice Megvalove je odbila da se povinuje zahtevima džati pančajata

„Tada je ovaj nelegalni sud pozvao na društveni bojkot moje porodice – niko nije razgovarao s nama, niti nas zvao na proslave ili sahrane u selu“, kaže ona.

Megval kaže da je zbog ovih događaja zapala u stanje „čiste bespomoćnosti“. Njen muž, koji je devet godina stariji od nje, je počeo da je uhodi. Njegova prodica joj je pretila da će je silom oteti. Njen otac je podlegao pritisku džati pančajata, i tražio od nje da prihvati taj brak kao svoju sudbinu. Saznala je za jednu NVO u svom gradu, Fond Sarti, koji je pomagao ženama u prinudnim brakovima. Pobegla je od kuće i potražila utočište u njihovoj sigurnoj kući.

„Morala sam bezbroj puta da sedim sa Santadevinim ocem i ubeđujem ga da ako njegova ćerka ne prihvata brak sklopljen u njenom detinjstvu, to ne znači da radi nešto pogrešno“, kaže dr Kriti Barti, osnivačica ove NVO. „Roditelji u takvim slučajevima oklevaju da podrže svoje ćerke, zato što se plaše poniženja i posledica da budu izopšteni iz svojih zajednica“. Dr Barti dodaje da je otac Megvalove na kraju podržao odluku svoje ćerke, ali da je seoskom veću bilo potrebno mnogo duže vremena da to prihvati.

Rad dr Barti na pomoći Megval i drugim dečjim nevestama je povremeno bio opasan. Preživela je pokušaj kidnapovanja, kada je porodica dečje neveste koju je predstavljala zatražila sastanak s njom na zabačenom mestu na obodu Jodpura, da prodiskutuju o poništenju (ona je očekivala da nešto neće biti u redu, pa su u blizini čekali volonteri koji su je spasili). Dok je predstavljala Megval, dr Barti su iz džati pančajata pretili silovanjem. „Rekli su mi, ’Znaš šta se ovih dana događa ženama. Odstupi, ili ćemo srediti da te siluju. Čak nam ni zakon neće moći ništa’“.

Ali dr Barti misli da je sve to vredelo, da bi se pomoglo Megval da pobegne. „Kada se sada toga prisetim, znam da je bio vredno muka kroz koje smo prošli, zato što je Santadevin brak pre dve godine poništen“, kaže dr Barti. Zahvljujući dr Barti, Megval je sada bezbedna i srećna. „Sada pokušavam da ostvarim svoj san i postanem učiteljica“, kaže mi Megval.

Pinki Kanvar, 18 godina, takođe je udata kao dete. Njena tetka je ugovorila brak kada je imala samo deset godina. Iako Kanvar nije morala da živi sa svojim mužem dok ne uđe u pubertet, njena tetka joj je rekla da je njen novi muž HIV pozitivan. Kanvar je bila isuviše mlada da bi razumela ovu bolest i šta bi to značilo za nju, ali njena majka je zatražila poništenje.

„Kada je čuo da me moja majka neće pustiti, moj muž je počeo da dolazi kod nas pijan, i da nas maltertira. Jednom, kada sam bila sama kod kuće, rođaci mog muža su došli, strpali me u kola da me odvezu, ali su me komšije spasile“, kaže Kanvar. Nakon tog incidenta, Kanvar i njena majka su se plašile da će je ponovo oteti. „Krila me je u ormanima, na svom poslu, kod komšija“, priča ona dalje.

Jedne večeri, umorna od života u strahu, Kanvar je pobegla od kuće, bez imalo novca ili svojine. Gotovo čudom, dr Barti ju je primetila dok je sama hodala putem. Usporila je i pitala Kanvar – koja je tada imala jedva trinaest godina – da li joj je potrebna pomoć. Kanvar je počela da plače. Dr Barti ju je odvela i pomogla joj da 2015. poništi brak.

Ali bez dobrotvora ili zaštitnika, ženama ponekad preostaje samo da pribegnu nasilju da bi se izbavile.
U avgustu 2016, dvadesetdvogodipnja Sila Das, iz istočne indijske države Odiše, ubila je svog muža prve bračne noći. Prema priznanju Dasove policiji, njena porodica ju je protiv njene volje udala za tridesetogodišnjeg Sandžeja Setu. Uz pomoć svog ljubavnika, Das je navodno umešala lekove za smirenje u Setino mleko. Kada je on izgubio svest, ubrizgala mu je dve ampule insulina u krvotok, što ga je ubilo na metu. Policija je shodno tome uhapsila Das i njenog dečka, Bidžasa Čodarija, zbog optužbe da su izvršili ubistvo.

Nasilje je tipično poslednje sredstvo za očajne, neobrazovne žene. „Ako je žena pismena“, kaže Madžid Memon, advokat iz Mumbaja, „Razumeće svoja prava i objasniti ih svojim roditeljima, čak iako su neobrazovani. To će sprečiti da uopšte bude primorana da stupi u brak, pa neće pribeći tako ekstremnim izlivima“.

Žena nekada pribegne samopovređivanju. Selvi (nije želela da otkrije svoje prezime, zbog privatnosti) je bila primorana da se uda u svojoj 14. goodini, u južnoj indijskoj državi Marnataki. Razgovarajući sa mnom preko prevodioca, Selvi je stidljiva i okleva da govori o zlostavljanju koje je pretrpela od strane svog muža koji je bio alkoholičar. Ali Selvi jednog dana više nije mogla da podnese, i otišla je do obližnjeg autoputa, sa namerom da se baci pod autobus. Dok je čekala da autobus naiđe, počela je da razmišlja o svom životu.

„Shvatila sam da će ljudi kriviti mene, ako se ubijem“, objašnjavam ona. „Govoriće svakakve stvari o mom vaspitanju. Ne bih imala priliku da im dokažem da ja nisam ni za šta kriva“.

Umesto toga, Sevi je pobegla od svog muža i našla lokalnu NVO koja joj je pomogla. Kasnije je položila vožnju i postala prvi ženski taksista u Indiji, i subjekt nagrađenog dokumentarca, Vožnja sa Selvi. Selvi mi kaže da u doba kada je ona pobegla od svog muža koji ju je zlostavljao nije bilo sistema podrške za žene i devojke u njenoj situaciji. Sada je zbog tehnoloških dostignuća kao što su internet i pametni telefoni ženama lakše da se povežu sa lokalnim grupama.

Ali čak iako tehnologija može da pomogne ženama da pobegnu iz prinudnog braka, ovaj problem će ostati aktuelan sve dok se kultura u zemlji ne promeni. „Indijsko društvo je normalizovalo praksu prinudnih brakova“, kaže Memon. „I pošto su takve ideje i dalje utkane u indijsko društvo, problem prinudnih brakova neće nestati“.

Još na VICE.com:

Zabačena srpska sela u kojima muškarci kupuju albanske neveste

Kada gej parovi u Srbiji požele decu

Za mnoge Romkinje, brak podrazumeva rekonstrukciju himena