istorija

Kustos MoMA izložbe o arhitekturi Jugoslavije za VICE: Prikazali smo pokušaj utopije

U Muzeju moderne umetnosti u Njujorku izložba o arhitekturi Jugoslavije istražuje i vraća sećanja na zemlju i društvo kojeg više nema.

pisao Nikola Olić
13 Septembar 2018, 7:13am

Sve fotografije autorove

Na raskršću kapitalističkog zapada i socijalistčkog istoka, jugoslovenska arhitektura imala je unikatan odgovor na te kontradiktorne zahteve i uticaje među kojima se našla, razvijajući posleratnu arhitekturu koja je bila pomalo slična ali i dosta različita od drugih evropskih zemalja.

Iz te epohe dobili smo domaću arhitekturu punu radikalne raznolikosti i idealizma tadašnje Jugoslavije. Izložba u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku (MoMA) po imenu "Ka Betonskoj Utopiji: Arhitektura Jugoslavije od 1948. do 1980" predstavlja radove najboljih jugoslovenskih socijalističkih arhitekata široj američkoj i svetskoj javnosti, sa posebnim osvrtom na dela čije ideje i dalje odjekuju svetom arhitekture i dizajna.

Početak izložbe

Izložba istražuje urbanizaciju, svakodnevnu tehnologiju, potrošačko društvo, spomenike i njihovu istoriju, i sveobuhvatan svetski uticaj jugoslovenske arhitekture. Sastoji se od više od 400 crteža, maketa, fotografija i filmova iz raznih arhiva, porodičnih kolekcija i muzeja sirom sveta, sa radovima poznatih arhitekata kao sto su Bogdan Bogdanović, Juraj Neidhardt, Svetlana Kana Radević, Edvard Ravnikar, Vjenceslav Richter, i Milica Šteric.

Sa MoMA-inim kustosom za arhitekturu i dizajn, Martinom Stierlijem, lako je stupili u kontakt, baš zahavljujući zajendičkoj istoriji. Ispostavilo se da je njegova asistentkinja Tina Hlebec, tek nedavno preselila u Njujork iz Hrvatske. Ona i ja smo započeli komunikaciju na engleskom, ali smo brzo prešli na naš zajednički jezik i počeli da dogovaramo posetu izložbi koja je u jednom trenutku uključivala i dolazak sa Novakom Đokovićem. To poslednje, nažalost, nije uspelo, ali tokom US Opena, jedno popodne je odvojeno za uranjanje u istoriju arhitekture Jugoslavije, daleko od tenisa.

Izložba počinje na trećem spratu Muzeja moderne umetnosti. Svakog dana je puna posetilaca i biće otvorena još šest meseci. Veliki natpis na početku koji opisuje izložbu veliki broj posetilaca preskoči, jer ih iznutra privlače nepoznati zvuci nekog naseg filma. Ja prepoznajem pesme radničkih akcija, čujem neki Titov govor, vidim snimke Sava Centra. Martino je miran, odmeren čovek sa ozbiljnim izrazom lica koji sagovorniku jasno stavlja do znanja da on zna apsolutno sve o temi kojom se bavi. Pričamo dok omladinske zadruge pevaju u pozadini.

Kustos Martino Stierli i autor

VICE: Kako se stvorila ideja za izložbu o jugoslovenskoj arhitekturi?
Martino Stierli: Kad sam počeo da radim u ovom muzeju, ovo je bila ideja za moju prvu veliku izložbu. Mislim da se jugoslovenska arhitektura odlično poklapa sa mojim pogledima na arhitekturu. Sa istorijske tačke gledišta, činilo mi se da je istorija moderne arhitekture najčešće posmatrana sa evro-centrične tačke gledišta. Mnoga druga područja su nedovoljno predstavljena, uključujući Jugoslaviju. Arhitektura sve više gubi društvenu važnost i postaje proizvod za bogate ljude i za privatne institucije, pogotovo u Americi.

Mi smo istraživali jugoslovensku arhitekturu kao utopiju i kao proizvod socijalističkog društva, i njenu ulogu u razmatranju šta je društvo i kako treba da bude organizovano.

Takođe sam dugo želeo da uradim izložbu na temu brutalizma, pogotovu iz ovako jedinstvene tačke gledišta. To je postao jedan od najpopularnijih delova ove izložbe, međutim ona pokriva mnogo vise nego samo brutalizam.

Istorijski posmatrano, ova izložba analizira interesantne ekonomske i političke veze Jugoslavije sa ostalim nesvrstanim zemljama, sa Dalekog Istoka i Afrike. To je bila dobra početna tačka za analizu moderne arhitekture i kako ona povezuje sve te prostore.

Šta možete reći o uticaju jugoslovenskih arhitekata i firmi na druge prostore, kao i uticaj američkih arhitekata na Jugoslaviju?
Za one koji je ne poznaju, postoji predrasuda o jugoslovenskoj arhitekturi da je bila sakrivena iza istočnog bloka i pod pristiskom nekog sivog Sovjetskog uticaja. Naravno, to je potpuno netačno. Jugoslovenske arhitekte su imale pristup raznoj svetskoj štampi i uticajima, putovali su dosta, školovani su po Evropi i po Sjedinjenim Državama.

Posle zemljotresa u Skoplju 1963. godine, Sjedinjene Države su pozvale razne makedonske i jugoslovenske arhitekte na studije i istaživačke projekte, koji su to znanje doneli nazad u Jugoslaviju, sto je doprinelo širenju američkog brutalizma.

Tu je i Metabolizam, Japanska skola arhitekture koju su jugoslovenske arhitekte prenele sa studija u Japanu. Skoplje je postalo vrlo interesantan eksperiment sa raznim internacionalnim uticajima koji su se pomešali.

Kako vi mislite da je samoupravljanje uticalo na arhitekturu?
Vrlo je interesantna tema kako su se arhitekte i dizajneri organizovali u tom sistemu samouprave. Organizovana su mnoga takmičenja za arhitekte i dizajnere, što je dovelo do puno eksperimentisanja i hrabrih ideja. Mnoge od tih ideja nikad nisu bili prihvaćene i izgrađene, ali je bilo korisno istraživati sta je moguće, i samoupravni sistem je kroz to tražio nove načine da se stvore novi prostori i ideje koje bi bile korisne za celo društvo.

Koliko su ta hrabrost i inventivnost doprineli raznovrsnosti arhitekture na prostorima bivše Jugoslavije, i koliko je doslednosti i konzistencije i dalje ostalo?
Nije bilo nikakvog uticaja drzave ili vlade da se pravi u određenom stilu, sa odrđjenom konzistencijom. Mada se često kaže da je Tito bio diktator, kroz samoupravljanje je bilo mnogo nivoa upravljanja, od najviših državnih pa do lokalnih gradskih i opštinskih. Vrlo se razlikovalo od Sovjetskog Saveza gde je država kontrolisala sve. Ono što jeste bilo konzistentno je kako su koristili arhitekturu da unaprede društvo ka nekim zajedničkim idealima.

Kako je Titova smrt i cepanje jugoslovenskih republika uticala na te ideale i na nase pamćenje i razumevanje tih ideala?
Razmišljali smo da idemo i dalje od Titove smrti, do 1991. godine recimo. Ali mislim da je već 1980. došlo do kraja te ideje, da je optimizam počeo da nestaje. Nije samo Tito bio povezan sa tom godinom, i sama ideja post-modernizma počinje da se pojavljuje u jugoslovenskim medijima baš iste godine. To je dakle bio početak neke nove i drugačije priče koju treba zasebno proučiti i ispričati. Zato smo se odlučili da se fokusiramo na ove 3 decenije.

Čkalja

Poslednje pitanje je o onom lepom crvenom kiosku, meni vrlo poznatom iz detinjstva, koji posetioci vide kao poslednji objekat na izložbi.
Smatram da je bilo važno da pokažemo naprednu arhitekturu tog razdoblja Jugoslavije i da se upitamo kako se ta teorija boljeg života mogla primeniti i na svakodnevne objekte.

Cela sekcija izložbe posvećena je potrošačkom društvu, važno nam je bilo pokazati da je jako tržište postojalo u Jugoslaviji. Takođe, istražujemo i ideju beogradskih stanova, jer nam je fascinantno kako su stanovi koji nisu bili mnogo veliki dizajnirani da se osećaju punim vazduha i svetlosti i prostora.

Tu završavamo razgovor. Asistentkinja mi daje informacije o svim eksponatima, kao i zvaničnu knjigu MoMA muzeja posvećenu ovoj izložbi.

Na ulasku smo videli Tita i Sava Centar i radne akcije, u sredini Čkalju, i na kraju nas poznati crveni kiosk za prodaju viršli.

Crveni kiosk

Dok smo se slikali ispred kioska i sećali u koliko različitih boja smo ove kioske u detinjstvi viđali, prilazim nasmejanoj starijoj gospođi iza pulta. Ona mi kaže da dane provodi odgovaraći na pitanja o izložbi i da je nekoliko puta bila u Jugoslaviji. Poziva me unutra da joj pravim društvo.

Rut kaže da je davno posećivala Jugoslaviju i da je obožavala tu zemlju. Bavi se klasičnom muzikom, operska je pevačica, i putovala je celim svetom.

Rut unutar crvenog kioska

Dok pričam sa njom, razmišljam o Jugoslaviji i o tome kako su mi ova izložba, i pogotovu ovaj kisok, vratili davno zaboravljena sećanja na zemlju i društvo kojeg više nema.