Foto

Kako je Bruklin stvarno izgledao sedamdesetih i osamdesetih godina

"Stanarina je bila toliko niska da se pristojno živelo čak i bez diplome."

pisao Seth Ferranti; fotografije Larry Racioppo
21 Septembar 2018, 8:36am

Sve fotografije: Lari Raciopo

Pre nego što je postao globalni brend, Bruklin je samo bio kraj u kom ljudi žive. Dosta ljudi. Od Bensonhursta do Park Sloupa, od Bedford-Stajvesanta do Grinpointa, najpopularniji okrug grada Njujorka bio je možda i najraznovrsniji. Moderna pop-kultura često je odavala počast bruklinskoj kulturi, od filmova Spajka Lija – tog grešnog kritičara džentrifikacije – do romana Džonatana Letema i Dženifer Igan. Poslednjih godina, pisci kao što je Adel Voldman odnosno režiseri kao što je Noa Bombah pokušali su da ovekoveče nagle promene koje se u ovoj metropoli odvijaju (sa svim svojim posledicama po stanarinu, nekretnine, ljubav, kulturu), da kažu nešto o odrastanju u delu grada poput na primer Park Sloupa pre nego što je postao stecište japija-milionera sa kolicima za bebe.

U konetkstu opscene količine hajpa koja Bruklin prati, fotograf i žitelj Južnog Bruklina Lari Raciopo upavo je izdao knjigu Brooklyn Before: Photographs, 1971–1983, zbirku eseja čuvenog Village Voice autora Toma Robinsa i kritičarke umetnosti Džulije Van Haften. VICE je razgovarao sa Raciopom na temu pih koraka u fotografiji, značaja promena koje su se u Bruklinu odigrale, i promenama unutar isprepletanih zajednica koje tu žive od doba autorovog detinjstva. Sledi sažeti transkript razgovora u čijem sklopu on komentariše nekoliko posebnih fotografija iz ove zbirke.


Džordž pokazuje tetovažu, 36. ulica, 1977.

To mi je stric koji se iz Drugog svetsko rata vratio nervno labilan, pa više nije mogao da radi. Živeo je sa mojom strinom, bio je vrlo povučen ali povremeno bi pristao da razgovara sa mnom. Pitao sam ga o tetovaži pa mi je pokazao, rekao da su mu je uradili na nekoj žurci. Danas je smešna kad se uporedi sa ekstremnim bodi artom – klasični ratni tatu.

Meni je drug tih dana pozajmio fotoaparat, pa sam uzeo svoju prvu rolnu filma i krenuo po radu, pričao sa ljudima, slikao ih. Svidelo mi se pa sam nastavio time da se bavim. Išao bih od druge-treće ulice, pa do groblja u Grinvudu, pa dalje do kuće mojih roditelja u Sanset Parku. Usput bih fotografisao ljude, decu… Praktično je sve ručna tehnika, 35-milimetarski crno-beli film. Tek sam mnogo godina kasnije počeo da radim u boji.

Ova zbirka je fokusirana na period od '71 do '83. Godinama sam snimao 35-milimetarskom kamerom. Bruklin je ako mene pitaš i dalje odlično mesto za život, strašno raznovrstan kraj. Osim Park Sloupa, malo koji je kraj tu sasvim integrisan, kao što i sam znaš. Bilo je interesantno raditi za grad, za HPD. Dvadeset godina sam se vozio po gradu i fotkao, nema šta nisam video. Jasno je bilo da ljudi OK sarađuju dok su na poslu, ali onda idu kući svako u svoj kraj i više se ne mešaju.

Konga svirači, 7. avenija, 1977.

Moja kuća je bila tu iza ugla, danas se sv potpuno razlikuje. Ti su momci ispred neke male prodavnice pića, ima plastičnu nadstrešnicu kakve su se viđale tokom sedamdesetih. Danas se tu prodaje vrlo fensi, vrlo kvalitetan alkohol. Nema više uličnih svirača, mnogo je mirnije. U ono vreme su se Irci polako iseljavali, a Portorikanci počinjali da dolaze. Danas su svi iz Centralne ili Južne Amerike.

Za mene je suština Bruklina u toj promeni, u prilivu imigranata. Kome promena ne prija, tom ni Bruklin neće odgovarati. Nije ni onda bilo mnogo sukoba između uličnih bandi, ništa značajno, ništa da se javnost uplaši. Ljudi su se družili, radili, ali ipak su znali ko je na kojoj strani. Razlike su bile jasne. Ceo kraj je pripadao radničkoj klasi, sve Irci, Italijani, i Portorikanci. Spajala ih je samo katolička vera. Bilo je ponekad napeto, ali ništa se strašni nije desilo. Ljudi su se lepo slagali.

Mladić i njegov kasetofon, 18. ulica, 1980.

Njujorška klasika iz osamdesetih. Bilo je mnogo kasetaša, ovaj je još dosta mali – to se polako menjalo. On stoji ispred italijanske piljare, u toj zgradi su živele moja baba i dve tetke. Danas se tu prodaju dominikanska vina. Kraj se postepeno izmenio, iz italijanskog u južnoamerički. Pitao sam tog momka a li smem da ga slikam, rekao je OK ali vidi se na licu da mu nije svejedno. Nije me znao, nije bio siguran šta tačno hoću. Hip hop se tu još nije primio, više se slušao pank rok. Ljudi su izlazili u CBGB i Mudd Club. Posle se sve to izmenilo.

Stanarina je bila toliko niska da se pristojno živelo čak i bez fakultetske diplome, sve je bilo jeftino. Većina ljudi iz kraja ne bi ni srednju školu završila, neki čak ni osnovnu, ali ipak su pristojno zarađivali i mogli da osnuju porodicu. Toga uglavnom više nema. Mnogo je teško. Ljudi su cenama prinuđeni da se iseljavaju, ima raznih problema sa tom džentrifikacijom. Neki su se snašli, neki baš i ne. Zavisi gde se ko nalazi, u kom životnom dobu. Danas su strašne stanarine u Bruklinu i u celom Njujorku. Ja sam u ono vreme mogao da iznajmim celo malo prizemlje za 35 dolara mesečno. Imao sam tu kauč, mračnu komoru, kupovao novine, hemikalije, sve što mi je bilo potrebno. Fotografišem, sam razvijem film, sam sve odštampam.

Dečaci igraju bejzbol na napuštenim parcelama, 20. ulica, 1974.

Kad sam ja bio mali, sve se radilo na ulici. Dođeš iz škole, odmah napolje da se igraš, mama te posle zove kad se smrači. Svaki dan, ceo dan. Vikendom bismo otišli u Prospekt Park, tamo je bilo prostora za igru na napuštenim parcelama. Sve se u međuvremenu promenilo. Onda smo bacali cigle, gađali iz praćke, svašta smo radili, igrali bejzbol, košarku, fudbal..

Ko je hteo da igra, morao je da igra sa svima. Kvoterbek kaže risiveru, "Istrči tamo na parking, između kadilaka i ševroleta," i onda svi jurnu, pa ko se prvi uglavi u taj prostor, taj primi loptu. Sve su to bili ulični sportovi. Moji unučići se danas ne igraju na ulici. Imaju park, imaju organizovana takmičenja, časove. Sve je drugačije. Sve je nekako organizovano, roditelji vode decu na igranje.

Delom zato što ulice više nisu tako bezbedne kao što su bile. Delom je to da bi se održala kontrola. U svakom slučaju, sve je potpuno drugačije.

Dečaci sa plastičnim pištoljima, 18. ulica, 1971.

To je bilo na Badnji dan, ispred tetkine kuće. Bio sam da je posetim, pa sam snimio mlađeg brata od tetke sa njegovim drugarima. Popeli su se na verandu, a ja ih slikao odole. Opkolili me klinci, šou.

Nema toga više. Užasna je ova kultura oružja danas. Dok sam radio za opštinu, jednom prilikom sam fotografisao bibliju neke žene koja je spavala kad je metak uleteo sa ulice. Pogodio je bibliju umesto nje. U ono vreme, ljudi nisu nosili prave pištolje.

Ako se potuku, najjače oružje bila bi bejzbol palica. Stvarno, tinejdžeri nisu imali vatreno oružje. Tek je desetak godina kasnije počeo da se javlja ulični kriminal. Velik su to promene. Sad je to nešto strašno, moji politički korektni prijatelji iz Park Sloupa ne bi nikad dali detetu da se igra plastičnim pištoljem. Deca još vol takve stvari. Video sam ja šta igraju moji unuci, strašno nasilje na ekranu – ali plastičan pištolj u ruci, e to se više ne sme.

Džon i Majkl, 16. ulica, 1980.

Moji rođaci, obojica su jako teško živeli. Divni dečaci prema meni, ali na ulici strašno zajebani. Bruklinski stil, kao Džon Travolta u "Groznici subotnje večeri", čist kliše. Tako su se oblačili, po zidovima Bruklina je pisalo "Rok je sranje" ili "Disko je sranje", posle bi to jedni drugima prešarali, u zavisnosti od toga ko je kakvu muziku voleo.

Deca na odmoru ispred pentakostalne crkve na 7. aveniji, 1979.

Živeo sam u 10. ulici, između 7. i 8. [avenije], ta crkva mi je bila odmah iza ugla. Puštali bi muziku petkom i subotom uveče, francusko-haićanska crkva, divno jedno mesto. Ali decu su tu držali satima. Katolička služenja mise traju jedno 45 minuta, leti ih obično skrate na po 15, ali zato ovi Baptisti… po tri-četiri sata sede u crkvi, a još se nisu ni zagrejali. Tako da bi deca tu morala da budu po ceo dan. Zatekao sam ih kad su izašla na odmor, pitao da ih slikam, oni se postrojili, uspravili. Sad je u tom kraju neviđeno skupo živeti, nema se mesta za pentakostalnu crkvu na 7. aveniji, preskup bi bio zakup.

Zanimljivo mi je danas dok prolazim na primer kroz Bušvik što vidim dosta bele dečurlije, toga uopšte nije bilo dok sam ja još radio. Ili latinosi, ili crnci. Sad se to skroz otvorilo, a u ono vreme je ključna stvar bila u niskim kirijama. Kad smo iznajmili jedan veliki prostor na uglu 12. ulice i 7. avenije, tih 280 kvadrata koštalo je 100 dolara mesečno. Moj prvi stan je koštao 120 mesečno, a moji roditelji nisu mogli da veruju – njihov je koštao samo 50, pa su se pitali "Kako ih nije sramota da traže 120?" Danas takav stan ne bi mogao da se nađe za manje od par hiljada mesečno, minimum. U ono vreme su niske stanarine omogućavale ljudima da se bave umetnošću, da stvaraju.

“Lopov” i njegova “žrtva”, 21. ulica, Noć veštica 1980.

Za svaku Noć veštica, izašao bih posle škole oko tri, četiri popodne i šetao dok ne padne mrak jer nisam imao blic. Posle kad sam ga kupio, u lokalnoj crkvi su pravili zabavu za decu, ja sam tu postavio tu drvenu pregradu i to mi je bio studio. Deca su dolazila maskirana, sve Drakula, Betmen, i slično, a onda se pojavila ova dvojica. Pitao sam ih ge su im kostimi, jedan mali navukao fantomku, izvadio plastični pištolj, i kaže "Ja sam lopov". Ovaj drugi samo podigao ruke i kaže "Ja sam žrtva."

To je dobro ilustrovalo doba. Ljudi su postali svesni da se stvari menjaju, da grad postaje opasniji, a toj deci je na pamet pao takav kostim što je mene oduševilo..

Klinci su se gađali jajima po ulici, prskali penom za brijanje. Ja sam počeo da snimam decu za Noć veštica ispred svoj kuće negde oko 1973. Tada je izašla poznata knjiga Zen: The Art of Photography, pa smo počeli da poseban način da gledamo na fotografiju i na svet oko sebe. Možda čudno zvuči, ali meni je to stvarno bila duhovna aktivnost. Nekoliko godina kasnije prešao sam na kolor fotografiju, ali uvek me je nešto vuklo nazad ka korenima, ka fotografiji u Bruklinu.

Pratite Seta Ferantija preko Tvitera i Instagrama.