Bio sam glavni špijun MI6 u Al Kaidi

Dok je ulazio u internet kafe u Pešavaru u Pakistanu, jedan od glavnih tvoraca bombi za Al Kaidu – posle više godina provedenih u džihadističkom kampu Darunta u Avganistanu – doneo je ključnu odluku da promeni stranu i počne da špijunira ljude sa kojima je radio godinama. Bio je to potez posle kog, kad ste zatočeni između tupe oštrice Al Kaidinog dželata i sopstvenih sumnji u veru, više nema povratka.

Te 1999, četiri godine pre nego što je pošao u džihad, čovek poznat kao Ajmen Din video je već i previše toga. Ono što je počelo kao spasavanje Muslimana od progona u Bosni pretvorilo se u članstvo u ćeliji koja je bombardovala dve američke ambasade, ubivši 224 ljudi, u Keniji i Tanzaniji. Dok mu je srce tuklo kao ludo a jednim okom je motrio na vrata, Din je gledao kako se fajlovi sa svim bombama i otrovima Al Kaide polako kopiraju na drugi hard disk. Znao je da će mu taj disk pružiti zaštitu ako uspe da dopre do vlasti – ali ako ga usput uhvate njegovi, bila je to karta za njegovo zagarantovano obezglavljivanje.

Čim je obezbedio za sebe disk koji će ga držati podalje od zatvora, Din je odleteo u Katar, gde su ga uhapsili katarski zvaničnici. Ljudi koji su ga uhapsili dali su mu izbor: počni da radiš za britansku ili za francusku obaveštajnu službu. Din je odabrao Veliku Britaniju i vrlo brzo postao veoma cenjeni čovek MI6, pružajući do tada neviđen stepen pristupa delu Avganistaa uglavnom odsečenom od interneta i radara. U jednom trenutku bio je jedini "ulaz" u režim Al-Kaide zadužen za oružja masovnog uništenja, pomažući da se razotkriju planovi za napad gasom na njujoršku podzemnu železnicu, kao i regrutovanje i finansiranje terorističkih akcija britanskih imama kao što su Abu Hamza i Abu Katada.

Dinov tajni identitet razotkriven je 2006. godine, kad je odlomak iz Doktrine jednog procenta – knjige o američkom kontra-terorizmu – objavljen u časopisu TAJM. Izvori citirani u knjizi pružili su dovoljno detalja o špijunu znanom kao "Ali" da štab Al-Kaide jasno razluči da je krtica čovek koji je čitavu deceniju pravio bombe za njih.

Danas, sedeći u kafiću na Totenhem Kort Roudu u Londonu, ovaj blagoglagoljivi tridesetdevetogodišnjak sa naočarima ne izgleda ni kao pomahnitali džihadista niti kao superšpijun koji je proveo deset godina u društvu nekih od najopasnijih ljudi na svetu, uključujući i Osamu Bin Ladena. Din mi kaže da se ispočetka divio čoveku koji će kasnije postati najtraženiji terorista na svetu. "Bio je veoma visok – preko 180 – i pričao tiho, kao neki simpatični učitelj", kaže on. "Nije bilo osećanja zlobe ili gneva koje je odavao kasnije."

Dinov odlazak u džihad bio je ubrzan njegovom ličnom tragedijom. Dok je odrastao u Saudijskoj Arabiji, njegov otac stradao je u saobraćajnoj nesreći kad je imao svega četiri godine, a majka mu je umrla iznenada kada je imao 14. Sa 16 godina, siročetu Dinu bilo je potrebno malo ohrabrenja koje je pronašao sledeći srednjoškolskog nastavnika i starije prijatelje, koji su se u to vreme borili protiv srpske paravojske na strani bosanskih muslimana.

"Nisam bio potreban džihadu, džihad je bio potreban meni", kaže on. "Na televiziji sam gledao kako bosanske muslimane ubijaju srpski snajperisti ili kako lete u vazduh dok idu da kupe hleb. Želeo sam da postanem mučenik za tu stvar."

Prošavši samo dva dana medicinske obuke, ubačen je na prvu liniju fronta kao bolničar i brzo shvatio da taj rat baš i nije toliko veličanstven. "Ljudi su vrištali od bola, a opet svaka buka ili poziv u pomoć značili bi da snajper može da vas pronađe i skine", kaže on. "Jedan čovek bio je pogođen mitraljezom u stomak. Vezao sam mu šal oko struka da bih sprečio da mu ispadne utroba."

U školi je Dinu odlično išla matematika i geografija – veštine koje su odjednom postale korisne kad je dobio zadatak da ispaljuje minobacačke granate od 120mm na neprijateljske ciljeve. U jednoj borbi, ispalio je granatu koja je direktno pogodila srpske vojnike skrivene na jednom groblju. "Nisam saosećao sa njima", kaže on. "Pronašli smo ugljenisane ostatke beba i tela mnogih žena i dece u muslimanskim selima. Ti Srbi protiv kojih smo se borili bili su odgovorni za mnoga zverstava."

Kada se rat u Bosni završio, Dinova očajnička želja da postane mučenik odvela ga je u Avganistan i Al-Kaidino sklonište u Darunti. Crv sumnje oko delatnosti njegove grupe koji mu se uvukao u glavu u Bosni ovde je postao nezaustavljiv.

Svega tri godine nakon što otišao od kuće u Saudijskoj Arabiji viđao je kako njegovi ratni drugovi ubijaju srpske zarobljenike, a sada je dobijao zadatak da pravi otrove i oružje za ubijanje civila, da testira botulinske otrove na leglu zečeva. Priča je skrenula sa pravljenja oružja da bi se zaštitili ugroženi muslimani na juriše na Zapad samoubilačkim napadima i uređajima koje treba detonirati u bioskopima, na gradskim trgovima i u noćnim klubovima. "Suština Al Kaide bila je u ubijanju nedužnih", kaže on. "Krivica zbog testiranja proganjala me je i kao ljubitelja životinja. U mojim snovima, često bi me jurili zečevi."

Boravak u kampu sa nekim od najgnusnijih ljudi na svetu samo je dodatno učvrstio Dinovu želju da se okrene protiv njih. "Abu Nasim – koji će kasniji biti organizator napada na plažu u Tunisu – krajnje je uživao u mučenju zečeva tokom naših testiranja oružja", kaže Din. "Bio je pravi pravcati psihopata. Pričao bi o svojim danima kao dileru droge u Milanu, ali je uglavnom držao tirade o uništenju Zapada."

Koristeći mešavinu hemikalija i baterija za kasio satove kupljene na pijacama u Pakistanu, pravljenje bombi bilo je izuzetno riskantno. "Abu Hamza oduvek je tvrdio da je izgubio ruke i oko boreći se protiv Sovjeta ili uklanjajući protivpešadijske mine, ali zapravo nije slušao savete o mešanju hemikalija na pogrešnoj temperaturi", tvrdi on. "Jedinjene mu je eksplodiralo u rukama, koje su ostale zabijene u plafon."

Pristavši da pomogne MI6 da razotkrije akcije Al Kaide, Din je morao da nastavi da pravi bombe, ali kaže da se svesno starao o tome da ti mehanizmi ne funkcionišu ili je stvarao probleme koji bi odložili njihovu upotrebu, sve vreme radeći rame uz rame sa ljudima koji su žarko želeli da postanu ubice.

Din je prosleđivao informacije o britanskom džihadisti Hamajunu Tariku, mehaničaru iz Dadlija, u Vest Midlendsu. Din je prvobitno vodio Tarika u namerno neuspelu akciju da se otruju drške za vrata automobila uz pomoć nikotina, u želji da se ljudi otruju na dodir. "Od tada", kaže Din, "on je postao veoma umešan i verovatno jedan od najboljih bombaša iz Britanije. Sada je čvrsto rešen da dronovima napada stadione i javne događaje. On je odgovoran za zabranu upotrebe laptopova u avionima."

Tokom čitavog vremena kako je radio za MI6, Din bi se povremeno obreo u Velikoj Britaniji, infiltrirajući se na uzavrelu džihadističku scenu okupljenu oko džamije iz Finsberi parka ranih 2000-tih. Din kaže da nijedan od ljudi na vrhu te scene – Abu Hamza i Abu Katada, između ostalih – nije trebalo da postane imam, budući da su oni uljezi. "Ljudi kao što su Katada ni ne poznaju Kuran, a opet su izricali fatve već ionako psihotičnim ljudima kako bi ovi ubijali druge", kaže on. "Izdao je fatvu Alžircima da ubijaju policajce, diplomate i porodice opštinskih nameštenika – glave beba razbijane su o zidove."

Dok je radio za MI6, Dinu su se u više navrata živci našli na probi. U Avganistanu, jedan od tajnih policajaca Al Kaide stavio mu je pištolj uz kičmu da bi video kako će on da reaguje. "Rekao mi je: 'Igra je završena, znamo ko si.' Obaveštajna služba Al Kaide radila je takve provere često, iako je u kampu bilo zabranjeno potezati oružja na druge." Tokom vremena koje je proveo u kampu Darunta, uhvaćeno je i obezglavljeno šest drugih špijuna. On je jedini koji je izbegao hvatanje. "Nikad nisam mogao da gledam suđenje špijunima ili njihovo pogubljenje. Moj sopstveni razum mi to nije dozvoljavao", kaže on.

Kada je razotkriven, Din se doselio u Veliku Britaniju i pokušao da vodi normalan život, radeći za kontraterorističku službu u drugim oblastima. Neverovatno je koliko ga nije briga za opasnost sa kojom se suočava, uprkos tome što su mnogi od njegovih potencijalnih dželata sada u zatvoru ili u dugogodišnjem pritvoru. Ali njegova prošlost ume da ga zaskoči iza ćoška kad se tome najmanje nada. Odustao je od putovanja na porodično venčanje 2016. godine u Bahrejnu nakon što su mu vlasti javile da ga dvojica ubica čekaju kad stigne. Jednom drugom prilikom, uspeo je čak da izbegne bivšeg kolegu iz Al Kaide u metrou na Kensingtonu, tako što se sakrio u apoteci dok opasnost ne prođe.

Dok bitka protiv ekstremizma i dalje traje, Din ima upozorenje za sve buduće džihadiste. "Proveo sam šest godina života u pet različitih ratnih zona", kaže on. "Mogu da vam kažem da državu koju toliko mrzite ne smete da uzimate zdravo za gotovo. Policija, bolnice, samo društvo. Ti džihadisti pretendenti nisu još proživeli ni jedan dan bez kuvane hrane. Ne mogu da izdrže ni jedan dan bez interneta. Razmislite dobro o onome što želite da postignete."

Knjiga Ejmena Dina, Devet života – Vreme koje sam proveo kao glavni špijun MI6 u Al Kaidi, može da se kupi od danas.

@Andyjoneswrites