Sve fotografije: Romain Garrigue

Biti farmer jestivih ptičjih gnezda je smrdljiv ali unosan posao

Imao sam retku priliku da iznutra ispitam vijetnamsku ptičju farmu. Gnezda se prodaju za 1,000 dolara po kilogramu ili više, ali posao uopšte nije lak.

pisao Wesley Grover; fotografije Romain Garrigue
|
jul 21 2018, 6:00am

Sve fotografije: Romain Garrigue

Prvobitno objavljeno na Munchies.

Spreman sam da se odreknem svega što na ovom svetu posedujem i postanem ptičji farmer. Niska ulaganja, minimalan rad, a potražnja praktično neograničena zahvaljujući kineskoj neutaživoj žudnji za supom od ptičjih gnezda.

Sigurno pogađate šta je osnovni sastojak ove drevne poslastice, ali ova se gnezda ne prave od lišća i grančica. Sviftlete, ptice koje žive na jugoistoku Azije i ostrvima južnog Pacifika, grade svoja gnezda od pljuvačke. Ovo daje hrskavu teksturu, nešto između mednog saća i paučine. Gnezda su takođe prepuna perja, odišu prepoznatljivim ptičjim smradom, i navodno su zdrava na bezbroj načina: jačaju imunitet, usporavaju starenje, navodno i leče rak.

Iako su istraživanja pokazala da sastav ovih ptičjih gnezda zaista ima hranljivu vrednost u vidu važnih aminokiselina i mineralnih soli, definitivni dokazi da se radi o nekakvom prirodnom čudotvornom leku ne postoje. Ali to nije važno, nismo došli ovde da razmatramo dokazane zdravstvene beneficije jedenja gnezda – došli smo zbog poslovne strane ptičje pljuvačke, koja se Kini trenutno može uvaliti za preko 1000 dolara po kilogramu.

U Vijetnamu, u delti Mekonga niče neformalna odgajivačka industrija. Sviftlete se mame ispod mračnih svodova iz kojih po ceo dan odjekuje ptičji zov. Većina farmera nije spremna da pruži uvid u svoj poslovanje iz raznih razloga; neki su sujeverni, neki ne bi da im poplašimo ptice, a neki slute da bismo mogli da im ukrademo metode.

Meni je nedavno 27-godišnji Mai Nut Truong dozvolio da posetim jednu od njegovih ptičjih farmi, na najvišem spratu hotela koji njegova porodica drži u mestu Mi To, 90 kilometara od Ho Či Mina, pa sam imao priliku da saznam kako je najbolje prići ovom tržištu u razvoju.

Da budem iskren, nije baš sjajno stanje u lokacijama za gnežđenje. Sviftlete neprekidno lepršaju čoveku oko lica, lete naizgled potpuno nasumično. Ne drži ih mesto, a sa daljine podsećaju na slepe miševe, tako tamno sivog perja. Po veličini su slične vrapcima, ali su im krila duža i tanja.

Osvetljenja u prostoriji nema, kao ni prozora. Sva vlaga i vrućina južnog Vijetnama tu se zadržava, i zapljusne te čim uđeš.

Stereo beskrajno vrti snimak ptičjeg zova. Naravno, na sve strane je ptičji izmet (koji se inače može podati za 6 dolara po kilogramu kao mama za ptice.)

Uslovi su, ipak, neophodni za svakog ko hoće da se probije u ovoj branši.

"Većina ljudi nema pravu tehniku“, priča Truong. "Samo otvore prostoriju i nadaju se da će ptice da svrate i ugnezde se. Neki misle da je tu sreća ključna stvar, ali ptice u stvari treba privući.“

Svršeni student arhitekture, Truong se oprobao na raznim poslovima pre nego što je shvatio koliki je profit na dohvat ruke ptičjem farmeru. Danas se smatra za osobu od autoriteta u ovoj struci; poseduje četiri odgajališta za sviftlete, koje mu proizvode 10 do 15 kilograma mesečno. Ovaj materijal on prodaje raznima, od nezavisnih kupaca do velikih distributera. Svoj uspeh pripisuje dobroj ventilaciji, kvalitetnoj građevini, zvuku i mirisima. Uz sve to, on je osnovao još pedesetak gnezdilišta za one koji tek počinju da se bave ovim poslom.

Ako se sve uradi kako treba, za par meseci sviftlete počnu da pristižu i da se gnezde. Truong kaže da mu je trebalo godinu i po dana da se jaja izlegu i da ptice napuste gnezdo. "Tek kad odlete, mi možemo da uzmemo gnezdo a da ih ne uznemirimo. Mora se održati mino okruženje, da se one osećaju prijatno, kako bi se sledeće sezone vratile i ponovile ceo proces. Tako se sa vremenom stekne čitavo jato ptica.“

Strpljenje je ključna stvar, ističe on; dok se ptice gnezde posla gotovo i nema, samo se tu i tamo malo pospremi i rasteraju predatori poput guštera ili većih ptica. Susedni voćnjaci takođe su značajni jer se tamo okupljaju insekti kojima se sviftlete hrane.

Posle "žetve“, gnezda se očiste od perja i ispita se kakvog su kvaliteta. Traži se miris i boja – što je gnezdo belje i manje oporo, to se manje može na njemu zaraditi.

Iako je jak, oštar miris poželjan, treba ga prikriti tokom samog obroka. Kako objašnjava Truongova supruga, "Gnezda obično kuvamo na pari sa šećerom i kokosovim mlekom, a služimo ih sa raznim mahunarkama. Smrad se ipak blago oseti, ipak je to ptičji izbljuvak. Zato se i kuva, da prikrije miris.“

Ima tu i raznih mutnih radnji, kaže Truong. „Ja ne jedem gnezda iz Ho Či Mina, ne verujem im. Često se desi da su samo 60% stvarno gnezda, a 40% bude pirinač.“

"Neki smesu mešaju, pakuju dodatni materijal da povećaju težinu. Teško je to prepoznati po ukusu.“

Manje poznata ali ne baš nečuvena praksa je lov na gnezda koja deluju prirodno. Davno pre razvoja ovih farmi, gnezda sviftleta su pribavljali samo ljudi spremni da siđu u duboke pećine i uspnu se uz zidove do njih. Ovo se radi i danas na ostrvima uz centralni deo obale Vijetnama. Prirodna gnezda smatraju se u branši za vrh vrhova, koštaju preko $8,000 po kilogramu.

"Izuzetno su retka, izuzetno skupa, obično za izvoz“, priča Truong. "Prodaju se u inostranstvu jer tamo kupci bolje plaćaju. Ko ti nudi prirodno gnezdo u Vijetnamu, taj verovatno uvaljuje lažnjak.“

Sve dok potražnja za odgajenim gnezdima ostane na ovom nivou, nema potrebe da se ide tako daleko. Lokalni mediji nedavno su javili da se u Vijetnamu po poslednjim procenama nalazi preko 4,200 odgajališta ove vrste.

Optimista kao i uvek, Truong ističe koliko je ovo dobra prilika. "Ogroman je industrijski potencijal. Ponuda nije ni blizu da zadovolji potražnju. Konkurenciju praktično ni nemamo, tako da će proći još mnogo vremena dok se tržište ne zasiti.”

Više na VICE
Vice Channels