Društvene igre bile su sredstvo indoktrinacije u ime Hrista, a onda kapitalizma

Ovaj tekst je prvobitno objavljen na Waypoint.

Godina je 1843. i zavrteli biste točkić da biste saznali koja vam je sudbina. Da li ćete ostvariti uspeh marljivošću, umerenošću i čednošću? Ili ćete se odati pijanstvu, biti poslati na bičevanje zato što ste prekršili Sabat ili proživeti gotovo savršen život samo da bi vam na kraju glave došla nezahvalnost?

Vredelo je hrabro se uhvatiti u koštac s ovim nedaćama — na kraju krajeva, pobediti značilo je pomeriti brojač u centar spirale i zauzeti mesto u carstvu odabranih. Na centru table nalazilo se čvorište marljivih, umerenih i čednih koji su se opuštali u engleskom vrtu ispred letnjikovaca. Bio je to, prilično bukvalno, Raj. Radi se o Palati sreće (The Mansion of Happiness), prvoj naširoko dostupnoj igri na tabli u američkoj istoriji, eksplicitno rađenoj zato da bi u decu usadila hrišćanske vrednosti.

I evo jedne zabavne činjenice: verovatno ste je već i igrali a da to niste ni znali —jer u dvadesetom veku, Milton Bredli ju je odenuo u novo ruho, napravivši klasičnu igru na tabli po imenu Život (Life). To putovanje od pomagala pri verskom učenju do simulacije života u stilu "od kolevke do groba" ne samo da nam govori koliko su se vremenom američke vrednosti menjale i prilagođavale, već nam i pruža uvid u to kako su igre na tabli napravile zaokret od moralnih smernica ka proizvodu za zabavu.

Igre na tabli nisu bile popularne u ranoj američkoj istoriji. Šah i mica su postojali, naravno, a kartanje je bilo naširoko rasprostranjeno, ali i karte i kockice su se tesno vezivale za kocku, zbog čega je bilo neprimereno koristiti ih za "dečju zabavu" kao što su to bile igre na tabli.

Ali ono što je najviše kočilo razvoj igara bio je nedostatak slobodnog vremena. Poljoprivredna Amerika bila je društvo stalnog manuelnog rada ljudi svih uzrasta, što je značilo da su samo deca veoma bogatih mogla da priušte sebi dokone sate bačene na igru. Ali to je počelo da se menja tokom industrijske revolucije, kada je detinjstvo identifikovano kao jasno određen period života — period učenja tokom kog je društvo koristilo i igru i učenje kako bi oblikovalo decu u produktivne odrasle osobe. Istovremeno, nove industrijske tehnike i proizvodi u zemlji mogli su, po prvi put, da omoguće proizvodnju igara na masovnom nivou.

K & S. B. Ajvs, kompanija iz Salema, u državi Masačusets, prva je objavila Palatu sreće 1843. godine. Prema članku iz 2001. godine objavljenom u časopisu Antiks — "Učenje uspehu kroz igru: Američke stone i igre na tabli, 1840–1900" — to je čini prvom masovno proizvedenom igrom na tabli u američkoj istoriji.

Pravila su zasnovana na engleskoj igri objavljenoj oko 1800. godine, koja je i sama bila zasnovana na italijanskoj igri iz 16. veka. Prema jednoj priči, američku verziju Palate sreće razvila je En V. Ebot, ćerka sveštenika i produktivnog tvorca igara na tabli — mada postoji izvesno neslaganje oko pripisivanja tih zasluga. U svakom slučaju, Ajvs je pokušao da načini igru onoliko privlačnom koliko je to uopšte bilo moguće, ispunivši tablu atraktivnim, ručno bojenim litografom.

Rezultat je bila prelepa igra koja je, tvrdilo se, pružala zabavu baš kao i moralne smernice. Da bi se izbegla tenzija koju izazivaju kockice, Ajvs je umesto njih uvrstio četvorodelni obrtni točak — vrh je donekle ličio na drejdl — kao generator nasumičnih brojeva. Kasnije verzije igre su podrazumevale točkić, koji je ostao savremeni standard za igre na tabli za malu decu.

Igra Palata sreće doživela je neviđen uspeh, ostavši u štampi preko 120 godina — ali u čemu se zapravo ogledala sama zabava? Igra nije bila ništa atraktivnija od Kendilenda. Igrači su se naprosto smenjivali u vrćenju točkića, pomeranju ili povlačenju dodatnih poteza ili otaljavanju kazni kad bi zastali na nekoj vrlini ili nekom poroku.

Nije baš Naseljenici Katana.

Istina je da je najveći deo uživanja u igri verovatno predstavljalo samo druženje. Sa nasumičnim brojevima koji određuju šansu igrača da dobije ili izgubi, postojalo je iskonsko uzbuđenje rizika kako su se igrači primicali kraju. Iako bi priznavanje toga verovatno uništilo Ajvsovu prodaju, uzbuđenje je poticalo od ekstatičnog gubitka kontrole koji kockari pronalaze u ruletu ili igri sa kockicama — zamišljeno imanje ili nemanje sreće. I zaista, prividna nasumičnost igre zapravo se dobro uklapala u protestantsku veru u predodređenost, da je lična nesreća božija kazna za nedolično ponašanje, neverstvo ili skrivene karakterne mane. Zavrteti točkić značilo je, praktično, prepustite se Božjoj volji.
Zavrteti točkić značilo je, praktično, prepustite se Božjoj volji.

Verovatno se tu negde krio i elemenat komedije neprijatnosti, dok su se deca smejala prijateljima kad bi postajali pijanci ili lopovi. Taj aspekt posramljivanja bio je još prisutniji u jednoj drugoj instruktivnoj kartaroškoj igri iz tog perioda po imenu Usedelica (Old Maid), u kojoj je cilj bio ne ostati sa naslovnom kartom u rukama. Proizvođači igara ilustrovali su ove špilove komičnim opisima sredovečnih žena koje žive sa mačkama i papagajima — podtekst je bio kakvi sve užasi očekuju neudatu ženu.

Palata sreće iznedrila je niz imitacija, i u izdanju samog Ajvsa i njegovih konkurenata. Tako su njujorška Braća Maklohlin 1875. godine objavila sličnu igru pod imenom Igre hodočasnikovog puta (Games of the Pilgrim’s Progress), u kojoj su igrači kretali iz Grada uništenja i prolazili pored apstraktnih scena kao što su Krst i Dolina smrti pre nešto što bi ostvarili konačnu pobedu u Nebeskom gradu.

Ajvs se takođe razgranao u druge žanrove kako bi proširio svoju evangelističku poruku — oni su 1844. godine objavili urnebesno naslovljenu strategijsku Igru Pape i pagana iliti hrišćanska vojska drži pod opsadom Sotonino uporište. U ovom nimalo uvredljivom (tačnije, nimalo ekstremno uvredljivom) naslovu — koji je sadržao crteže polugolih "domorodaca" okupljenih oko rasplamsale vatre — igrač upravlja "grupom posvećenih misionara" dok napadaju "Sotonino uporište, koje brani papski i paganski Antihrist."

Ukoliko domorodačka i kolonijalna retorika nije bila jasna iz samih pravila igre, figurice misionara bile su bele ("simbol nevinosti, umerenosti i nade"), dok su figurice neprijatelja bile crne ("označavajući sumornost greha i njihovu tugu nad svakodnevnim gubitkom imperije"). Pravila su nalagala da svako ko igra "crnim ljudima" u igri mora da radi dobra dela u stvarnom životu, jer je u igri simulirao odbranu tako loših ciljeva.

Svrha ovih američkih igara na tabli iz sredine 19. veka bila je da pruže zabavu i još i više od toga da deci koja ih igraju usadi lekcije američkog protestantizma. Dečja je dužnost bila živeti hrišćanskim životom usredsređenim na krajnji cilj nebeske nagrade. Ona će slediti moralne konvencije društva i, ako skrenu s puta, njihova kazna u zatvoru ili na mestu za bičevanje biće itekako očekivana. Nadalje, njihova dužnost bila je da poraze i preinače verske neprijatelje kao što su domoroci i zli katolički subverzivci.
Sudeći po prodaji, ta vizija bila je veoma popularna.

A opet, sekularne snage kapitalizma već su počele da podrivaju tu versku viziju. Svega tri decenije od štampanja prvog tiraža Palate sreće, suština američkih igara na tabli svodiće se na borbu protiv konkurencije i zgrtanje novca.

Neposredno pred Dan zahvalnosti 1883. godine, šesnaestogodišnji momak po imenu Džordž Parker sišao je sa voza u Bostonu, vukući za sobom stari majčin kofer. Iako je ta torba bila neugledna, njen sadržaj bio je nesvakidašnji — u njoj se nalazila njegova sopstvena samoobjavljena kartaroška igra Bankarstvo (Banking). U Boston je doputovao da bi je prodavao radnjama i trgovcima na veliko.
Svega tri decenije od štampanja prvog tiraža Palate sreće, suština američkih igara na tabli svodiće se na borbu protiv konkurencije i zgrtanje novca.

Džordž je izmislio Bankarstvo prethodnog leta, kad je njegovim prijateljima dojadilo moralizatorstvo strateški ograničenih igara kao što su Palata sreće. Nakon što je osmislio novu igru i isprobao je modifikujući jednu postojeću kartarošku igru, Džordž je stvorio slobodnu igru spekulacije i trgovine, u kojoj su igrači mogli da pozajmljuju karte iz banke, ali su morali da ih otplaćuju sa kamatom. Umesto da završe na nebu, igrači u Bankarstvu zaključivali su partnerstva jedni sa drugima, delili profit i (naravno) zabijali nož jedni drugima u leđa.

Tokom tog prvog puta u Boston, Parker je rasprodao čitav kofer. Ubrzo nakon toga prodavao je Bankarstvo na tako zabitim mestima kao što je Providens i širio katalog igrama na moderne sekularne teme kao što su finansijske spekulacije, železnica i momci iz kancelarijske dostave. Uveo je braću u posao i tako su rođena slavna "Braća Parker".

Prema Filipu I. Orbanesu, dizajneru igara i autoru knjige Tvorci igara: Priča o braći Parker, od Tiddledy Winks -a do Trivial Pursuit -a, bilo je sasvim prirodno da Parker reaguje protiv ograničenja ranih igara.

"Kao i većina tinejdžera… on i njegovi prijatelji bili su sada svesni postojanja novca i svoje želje da ga imaju što više. Bila je to najprivlačnija moguća fantazija." Uz to, nedostatak strategije u Palati sreće nije se dobro uklapao u tadašnja vremena. Parker i njegovi prijatelji odrastali su u svetu eksplozivnog razvoja i ljudske inovacije — u doba parnih mašina i telefona — gde je božanska kontrola točkića u igri Palata sreće delovala suviše ograničavajuće.

"Videli su rezultate preduzetništva, koje je zahtevalo inicijativu, a ne pokornost. Svet se menjao a mogućnosti su delovale neiscrpne. Zašto onda ne bi, za promenu, pustili s lanca trijumfalno donošenje odluka (i nagrade i kazne) koje je ionako urođena veština u igranju igara?”
Braća Parker će 1889. godine dovoljno narasti da kupe izdavača Palate sreće kompaniju V.&S.B. Ajvs, obrnuvši tako pun krug. Sekularne igre nisu samo eksplodirale, one su otkupile svoje moralizatorske prethodnike.

Ali Džordž Parker nije bio jedini izdavač igara na tabli koji je želeo da dočara novu, kapitalističku eru američkog života. Sveštenikov sin po imenu Milton Bredli je 1860. godine razvio sopstvenu verziju Palate sreće, poznatu kao Karirana igra života (Checkered Game of Life). Kao i njen prethodnik, Karirana igra sreće bila je moralizatorska igra o porocima i vrlinama, ali se, umesto težnjom ka Raju, Bredlijeva igra završavala "srećnim poznim dobom".

Poenta je bila u tome da je protestantska etika, iako je sa sobom donosila i duhovnu nagradu, vodila zemaljskom prosperitetu. Kad je izbio Građanski rat, Bredli je razvio džepno pakovanje igre koje je sadržavalo varijante šaha, mice, bekgemona, domina i njegove sopstvene Igre života. Ovaj set, izuzetno popularan među vojnicima, raširio je novu igru širom Sjedinjenih Država i gotovo sve vreme ostao u štampi. Milton Bredli je reizdao igru 1960. godine pod jednostavnijim naslovom Igra života, kasnije naprosto skraćenim na Život. Ona se usput oslobodila svake pretenzije prema veri.

Ova sekularizacija igara na tabli bila je do 1880-ih u punom zamahu. Nagli otklon od verskog života a prema kapitalizmu nije se dogodio samo u carstvu zabave. Razvoj gradova i industrijskih poslova stvorio je jednu čitavu generaciju radnika u usponu, što znači da su po prvi put mnogi radnici — uključujući žene — mogli da delaju nezavisno od svoje porodice.

U okruženju pedesetdvočasovnih radnih nedelja, bilo je malo verovatno da će ljudi svoj jedini slobodan dan provesti služeći bogu. Ovaj trend bio je posebno primetan među jevrejskim izbeglicama koje su emigrirale u Njujork, bežeći od progona u carskoj Rusiji. Za samo jednu generaciju, većina je napustila tradicionalne religijske obrede i odeću, odlučivši se za rad subotom i da nedelju provedu uživajući u plodovima nove slobode.

Na ovo je dodata glad za medijima o temama koje su se ticale života ljudi. Počev od 1868. godine, romanopisac Horacio Aldžer napisao je niz bestselera o usponu od siromašnih rita do raskoša, o siromašnim momcima koji su bili uporni tokom nedaća da bi na kraju stekli bogatstvo i uspeh.

Braća Maklohlin odlučila su da uzjašu Aldžerov talas svojom Igrom okružnog kurira (Game of the District Messenger Boy). U ovoj varijaciji na Adžerov model, svi igrači počinjali su kao kuriri telegrama na spoljnom prstenu kružne table za igru. Ali za razliku od Palate sreće i Igre života, igrači su se kretali spiralno ka centru korporativne mreže, nižući unapređenja sve dok pobednik nije postao šef korporacije. Prema članku iz 2001. objavljenom u Antiksu, kompanije su sledile ovaj primer, objavljujući igre kao što su Kancelarijski dečko, Potrčko i Keš.

Ovu eksploziju aldžerovskih igara pratilo je novo interesovanje za finansijsku industriju. Do 1880-ih, Amerika je izašla iz decenijske recesije i još jednom počela da doživljava bankare kao inspirativne figure umesto kao zlikovce. Tako su 1883. (iste godine kao i Parkerovo Bankarstvo), braća Maklohlin objavila igru Bikovi i medvedi: Velika igra sa Vol strita, raskošnu igru klađenja na sticanje i gubljenje robe koje je određivao točak.

U sličnom fazonu bila je igra Trgovina, koja je dočaravala haos Njujorške berze. Svaki špil u Trgovini imao je 48 karata u osam boja predstavljajući određenu robu: svinjetina, kafa, kukuruz, šećer, ovas, pamuk, brašno i puter. Na početku svake runde, igrač koji deli podelio bi ceo špil ravnomerno i otvorio "sprat za trgovinu". Umesto da igraju na smenu, u Trgovini bi svi izvikivali svoju robu istovremeno ("Trgovina druga!"), obavljajući razmenu sve dok neko ne bi povikao "Ćošak!" označavajući da su sakupili sve karte jedne robe — osvojivši tržište "saterivanjem u ćošak". Taj igrač bi dobio poen a karte bi se ponovo pomešale i podelile u sledećoj rundi. Pobedio bi igrač koji prvi sakupi tri poena.

Pored razuzdanijih igračkih pravila, igre kao što su Trgovina i Bikovi i medvedi sve su se više udaljavale od religioznih tema. Ne samo da više nisu postojale verske smernice, nisu se čak trudili ni da zastupaju aldžerovski vrednosni sistem marljivog rada i iskrenosti. Goli kapitalizam i konkurencija nisu bili samo tema, već i poenta.

Trgovina je bila i jedna od prvih komercijalnih igara na tabli koja se reklamirala putem seksepila. Njen omot nije bila scena sa berze, već kako devojka nalik Gibsonovki igra Trgovinu.

To nije bilo slučajno. U doba strogo kontrolisanih udvaranja, igre na tabli i sa kartama bile su popularan način zabave u mešovitom društvu, a da istovremeno i dalje prilici daruje auru formalnosti. Orbanes ističe da su se u ovom periodu igrači i dalje sređivali za igru, noseći haljine od vrata do članaka i kompletna odela — drugim rečima, izgledali su najbolje što mogu, što je savršeni recept za flert. "Igre na tabli su tek počele da dolaze na svoje kao moderni oblik društvene interakcije u četiri zida", kaže Orbanes. "Pozvati prijatelja suprotnog pola na igru preko puta stola mora da je bilo veoma uzbudljivo." Igre, kaže on, možda nisu podrazumevale fizički dodir, ali su odavale ukus emotivne bliskosti.

I zaista, decenija Trgovine omogućila je uspon igara koje su delovale kao da su osmišljene isključivo da bi igrači mogli da se dodiruju, slučajno ili ne. Ouidža tabla bila je toliko slavna kao sredstvo za flert da je Normal Rokvel ilustrovao hormonima nabijenu sesiju za naslovnu stranu Seturdej ivning posta.

Druge razuzdanije, fizički aktivne igre braće Parker kao što su Ping-Pong i Pilou-Deks (zamislite stonu odbojku sa balonom) kombinovale su smešni izgled igrača sa povremenim sudaranjem između polova.
“ Pilou Deks i Ping-Pong mogli su da se završe kontaktom (slučajnim ili namernim), što je sigurno doprinelo privlačnosti ovih igara među mladima", dodaje Orbanes.

Drugim rečima, ove igre imale su istu ulogu 1900-ih koju će Tvister imati 1970-ih.

Za pedeset godina, igre su prešle put od propovedanja vere i marljivog rada do slavljenja lakog bogaćenja. Dok je Ajvs nekada objavljivao igre u kojima su oni u "strasti" bili slati da se okupaju u ledenoj vodi, njihov novi korporativni vlasnik braća Parker olakšavao je mladim parovima da flertuju.

Industrija igara na tabli je odrasla, od prosvetne alatke za decu do čiste zabave za odrasle — i dok je to radila, napustila poruke o božanskom u zamenu za čist eskapizam zabave.
I igre posle toga više nikad nisu bile iste.

JOŠ NA VICE.COM:

Intervju sa čovekom koji je igrao World of Warcraft sa Andersom Brejvikom

Nauka kaže da treba više da igrate nasilne video igre

Video igre nemaju izbora nego da pričaju priče