Reklame
Zdravlje

Ljudi koji su bili ozbiljno bolesni pričaju o simptomima koje nije trebalo da ignorišu

Ako mislite da se stvarno razboljevate, evo jedne ideje: pitajte lekara šta on misli o tome.

pisao Ruth Faj
06 Decembar 2017, 8:50am

Stock foto tipa koji kija. Foto: Andriy Popov / Alamy Stock Photo

Ignoriši to, i proći će – to je pristup koji mnogi od nas zauzimaju kada su u pitanju medicinski simptomi, početna malaksalost, i čudni, tačkasti osip koji otkrijemo po svim ekstremitetima. Prilično očigledno, ovo nije dobar pristup. Ako mislite da nešto nije u redu, idite i proverite – to bi moglo da napravi razliku između brzog oporavka i nečega mnogo goreg. Naravno, to je jedan od razloga zatšto mnogi od nas odluče da ne preduzmu ništa: lakše je poreći nego prihvatiti.

„Trpeti simptome, a u isto vreme ne znati od čega bolujemo, definitivno potpada pod kategoriju ’neznanje je blagoslov’“, objašnjava Dr Džuli Šajner, psihološkinja koje je specijalizovana za bihejvioralnu terapiju. „Ljudi se plaše stvari koje ne razumeju, pa im je lakše da ignorišu simptome, nego da potencijalno zažale zbog nečeg goreg što bi moglo da usledi. U pitanju je odbrambeni mehanizam“.
Razgovarala sam sa četvoro ljudi koji su učinili upravo to, pre nego što im je dijagnostikovana ozbiljna bolest.

Kristina Kopa, istraživački urednik, rak tiroidne žlezde

Da budem iskrena, imala sam neke simptome, ali tek kada mi je u proleće 2014. glas postao hrapav – uz prateći kašalj – počela sam malo više da obraćam pažnju na to. Zapravo nisam osećala nikakav bol, pa sam to pripisala sezonskoj alergiji. Uvek sam vodila sina na fudbal, ili smo bili u parku, zato što je Džek živahno dete. Iskreno sam verovala da me nešto hvata usled faktora iz mog okruženja.


Isprva sam bila paralizovana od šoka, kada mi je lekarka rekla da mi je u vratu napipala neku izraslinu. A onda, nakon ispitivanja, biopsije i rentgenskih snimaka, kada sam čula reč na „R“, osećaj je bio nadrealan, kao da se to ne dešava zaista. Kako je to moguće? Sve se odvijalo toliko brzo da nisam imala vremena to da procesiram – ali kao i uvek, mislila sam na svog sina. Osećala sam se krivom zbog toga što sam razdvojena od mog petogodišnjeg dečaka. Ali zahvaljujući mojoj porodici, koja mi je pružila veliku podršku, Džek je bio zbrinut dok sam se ja punom parom posvetila planu terapije.


Žal je nastupila posle prvog ciklusa radijacije, kada sam uzimala sintroid, lek koji ću morati da uzimam do kraja života. Žalila sam za mojim nekadašnjim životom. Za životom na koji sam navikla. A onda me je preplavio bes. Bez zbog toga što mi je težina varirala, zbog toga što sam uvek umorna; u jednom trenutku mi je bivalo vruće, u narednom hladno. Zbog toga što sam imala nagle promene raspoloženja, i zbog toga što je to pogađalo moje najbliže. Rak tiroidne žlezde nije zabavan. I nije u redu da ga proglašavaju najmanje opasnim rakom koji možeš da dobiješ, ili „dobrim rakom“. Čitav moj život se promenio.


Nisam otišla kod lekara zato što sam bila bolesna; otišla sam na godišnji sistematski pregled. Da sam otišla zbog toga što mi je glas i dalje bio hrapav i kašalj nije prestajao, tumor ne bi porastao na preko dva santimetra. Prekrivao je čitavu desnu stranu moje tiroidne žlezde. Da sam ranije to uočila, mislim da bi barem polovina moje tiroidne žlezde bila pošteđena, možda mi ne bi trebalo zračenje, i možda ne bih morala da do kraja života pijem lekove. Ali ne treba razmišljati po principu, ’šta bi bilo kad bi bilo’. Jednostavno sam zahvalna što sam živa.


Moj savet: samo idite kod lekara. Takođe bih ohrabrila žene da redovno proveravaju vrat. Da sam ja to činila, gotovo sigurno bih napipala izraslinu. Bila je tvrda kao grožđica. Da sam se gledala u ogledalo kada sam pričala ili gutala, videla bih da se ispupčenje na mom vratu mrda – ali ko još to radi?

Nikol Grin, zamenica direktora Direkcije SAD za zdravlje žena, (OWH), lajmska bolest

Sećam se da je bilo uskršnje jutro 2007. Probudila sam se i nisam mogla da se pomerim. Ništa od vrata nadole nije mrdalo. Možda će zvučati čudno, ali u tom trenutku nisam bila uplašena – samo sam pomislila da sam dobila grip. Polako mi je bivalo sve lošije, ali nisam mislila da je toliko ozbiljno koliko zapravo jeste bilo. Na kraju sam otišla kod lekara. Testirali su me na lupus, fibromijalgiju, sindrom hroničnog umora, multiplu sklerozu, srpastoćelijsku anemiju i druge stvari. Svi rezultati su bili negativni, osim na test za lajmsku bolest. Nikada nisam čak ni čula za tu bolest. Rekla sam sebi i svom lekaru da nema šanse da sam to dobila. „Ja ne volim da odlazim u prirodu“, rekla sam. Inicijalno poricanje je bilo snažno, dok se nisam setila da mi je šest godina pre toga jedan prijatelj skinuo krpelja sa glave i bacio ga u WC šolju. Nisam ga čak ni videla – toliko mi to nije bilo bitno.


Lajmska bolest je baketrijska infekcija. Razvija se usled ujeda inficiranog krpelja. Ozbiljniji simptomi mogu da se jave nedeljama, mesecima, pa čak i godinama kasnije, ako se lajmska bolest ne izleči blagovremeno, i to je ono što se meni dogodilo. Simptomi kao što su jake glavobolje, artritis, i jaki bolovi u zglobovima, vrtoglavica, bol u nervima i problemi sa pamćenjem su samo neki od onih sa kojima su oboleli suočeni. Posle dijagnoze sam se osećala prazno, i rečeno mi je da imam depresiju. To mi je imalo smisla – svet je u mojim očima bio siv.


Smesta su mi prepisali antibiotike. Lekovi su mi oduzeli svu energiju: nekih dana nisam mogla da odem na posao. Kućni poslovi su me iscrpljivali. Skoro godinu dana sam propuštala toliko toga. Trenutke sa porodicom i prijateljima, rođendane, proslave, i opraštanje sa onima koji više nisu sa nama. Ta godina je bila paklena. Međutim, kada sam pokušavala da drugi put zatrudnim, otkrila sam da lajmska bolest utiče i na plodnost. U međuvremenu sam imala dve vanmaterične trudnoće. Izgurala sam to uz pomoć svog sistema podrške. Morala sam drastično da izmenim svoj način ishrane, i nivo energije mi nije kao ranije, ali kada se osećam dobro, osećam se dobro.


Znam da ima ljudi koji pate, a ne znaju zašto. Ako znate da nešto nije u redu, ne odustajte. Istražujte, istražujte i istražujte, a onda idite kod lekara. Potražite i drugo mišljenje, ako morate, pa i treće. Ne dozvolite da omalovažavaju vaš bol i muke. Znam da je teško ostati optimista – verujte mi, prošla sam kroz to – ali molim vas, pokušajte. I od kritičnog je značaja da imate jaku mrežu, bilo da su u pitanju porodica, prijatelji, ili grupe podrške.



Maks Tak, autor ’Rešenja za umor“, sindrom hroničnog umora i Epštajn-Barov virus

’Zašto, o zašto sam ignorisao svoju mučnu iznurenost’, često sam imao običaj da se zapitam. To radiš kada ti dijagnostikuju bolest koji ti promeni život kakvog si ga do tada poznavao. Kod mene je bilo tako zato što sam bio zauzet. Zauzet trčanjem u trci pacova. Nije bilo vremena da budem umoran. Tako sam gurao dalje, iako mi je telo govorilo drugačije.


Kada mi je lekar konačno rekao da imam sindrom hroničnog umora i Epštajn-Barov virus, odlučio sam da ne zabijam glavu u pesak – boriću se s njima prsa u prsa. Odagnao sam inicijalni strah i šok koji su obuzeli moje telo i posvetio se tome da mi bude bolje. U mom slučaju je teško reći da li bi prognoze bile drugačije da sam se pregledao ranije, zato što je potrajalo dok mi nije postalo očigledno da su mi mišići slabi i dok nije otkriveno da mi je nivo belih krvnih zrnaca nizak. Ali što se tiče EBV-a, da sam ga otkrio ranije, radio bih na ojačavanju svog imunog sistema. Jednostavno sam zahvalan na tome što sam to otkrio onda kada sam otkrio.


Epštajn-Barov virus ubija: upala žlezda i nekoliko vrsta raka su povezane s njim. Rečeno mi je da je taj virus neizlečiv. Kada su mi to rekli, kao da su mi zabili nož u grudi. Dok sam sedeo u ordinaciji kod lekara i kada su mu te reči koje menjaju život, „Nažalost, preostalo vam je veoma mali broj belih krvnih zrnaca, i morate da shvatite da se većina ljudi nikada u potpunosti ne oporavi od toga“, prešle preko usana, zavrtelo mi se u glavi. Čuo sam da ljudi sa tom dijagnozom gube vitalnost; mnogi od njih završe u invalidskim kolicima. Ali to se meni neće dogoditi, obećao sam sebi.


Ako imate simptome – bilo kakve simptome – idite i proverite. I to brzo. Vreme je od ključnog značaja. Ali nikada nemojte da mislite da ništa ne može da se uradi povodom toga, čak i kada vam lekar to kaže. Telo je neverovatna mašina.

Čaris, endometrioza

Endometrioza je kada se ćelije, kao one u materici, nalaze u drugim delovima tela. Svakog meseca, te ćelije se ponašaju isto kao i one u materici – rastu, a onda pucaju i krvare. Za razliku od ćelija u materici koje napuštaju telo putem menstruacije, ta krv nema kuda da ode. Ali ne doživljavaju sve žene hronični bol, niti postaju sterilne – barem prema onome što sam ja čitala.

Imala sam najgore moguće menstrualne bolove. Deluje prilično očigledno da je trebalo da odem to da proverim, zar ne? Ali ja sam jednostavno mislila da je to normalno – uobičajena, bolna posledica toga što si žensko. Stvar je u tome što u tinejdžerskim godinama nikada nisam imala menstrualne bolove, pa sam to jednostavno pripisivala protoku života, znate? Međutim, bolovi su se iz meseca u mesec pojačavali i trajali sve duže. Toliko su me onesposobljavali da sam počela da uzimam mnogo slobodnih dana na poslu. Oko tri godine sam gnjavila lekare, pre nego što su mi obavili dijagnostičku laparoskopiju.

Znam da kažu da nikada ne treba proveravati simptome na internetu, ali ja sam svejedno obavila istraživanje, i zaključila da imam endometriozu. Bila sam u pravu. Duboko u sebi, mi poznajemo svoj organizam, znamo kada nešto nije u redu. Tri godine zvocanja zvuči kao dugo vremena, ali u UK, žena u proseku može na to da čeka i sedam do osam godina. Prošla sam kroz sve faze žalosti. Bilo je poricanja, ljutnje – svega. U suštini sam izgubila svoj stari život. Poslednjih par godina su mi bile paklene, ali sada to jednostavno pokušavam da prihvatim i fokusiram se na to da mi bude bolje.

Možda bi mi pomoglo da sam ranije dobila dijagnozu, ali koliko god da je naš zdravstveni sistem sjajan, mislim da me svejedno ne bi poslali na laparoskopiju sve dok mi se simptomi ne bi pogoršali. Kada je u pitanju endometrioza, što duže ostane bez dijagnoze, veći je rizik od steriliteta i bol biva sve jači. Da sam prognozu dobila iole kasnije, moje jajne ćelije bi bile ozbiljno oštećene, kao i bilo koji drugi delovi tela gde je tikvo raslo i ponašalo se abnormalno.

Ljudi, koliko god da vam je simptom običan, proverite to i gnjavite svog opšteg lekara. Ako zaista mislite da nešto nije u redu, ne dozvolite da olako shvate vaše simptome. Ako to čine, zakažite pregled kod drugog lekara. To oduzima mnogo vremena i frustrirajuće je, ali mora da se obavi. Vaše zdravlje i vaš život su bitni.

JOŠ NA VICE.COM:

Šta sam naučio o zdravstvenoj zaštiti kada me je izbo bik

Deset pitanja koja ste oduvek hteli da postavite nekome ko je bio u komi

Dugovi ozbiljno utiču na tvoje mentalno zdravlje