Tatu majstor Jakuza objašnjava zašto tetovaže ne treba da se vide

Dok sam odrastao u konzervativnom muslimanskom domaćinstvu, ako je i neki od mojih rođaka bio istetoviran morao je stalno to da krije. Tetovaže su bile istovremeno verski i kulturološki tabu. Sećam se kad nas je posetio ujak iz Amerike, svaki put kad bi tokom večere posegnuo preko stola za hranom, oči bi nam se zalepile za crne linije koje su izvirivale ispod njegovog džempera. One su za nas bile misterija, mada smo shvatali da za njega imaju neku vrstu duhovnog značenja.

Ovih dana moja koža je iscrtana imenima ubijenih prijatelja, Gadafijevim portretom, datumima odlaska u zatvor i simbolom u obliku dijamanta za motociklističku bandu 1%er. Istetovirao sam se znajući u dubini duše da će ih članovi moje najbliže porodice videti samo tokom islamskog rituala kupanja tela pre ukopa. Želeo sam da mastilo na meni formira vizuelni portret ideja i događaja koji su me oblikovali, i bukvalno i duhovno.

Dakle, da li se tetoviramo radi sebe ili da bi se šepurili pred drugima? Na Zapadu je verovatno pomalo oba. I zato mi je uvek bila toliko fascinantna verzija tetovaža japanskih Jakuza. Oni smatraju da su tetovaže lična stvar i zato će istetovirati čitavo telo ali to neće moći da se vidi dalje od rukava ili okovratnika. I na taj način je poniznost japanskog društva onemogućila da kultura tetoviranja utiče na javni život.

Od svih majstora za tetovažu u Japanu, Horijoši 3 je možda najlegendarniji. On je Irezumi majstor iz Jokohame, a omiljen je i među Jakuzama — japanskim mafijašima.

Padala je kiša kad sam ušao u voz na putu do Horijošija 3. Na vratima njegovog studija dočekala su me dvojica muškaraca u berberi odelima i odveli me unutra gde je Horijoši bio potpuno predan poslu koji je radio. Nisam razumeo njihovo sporadično režanje na japanskom. Uporno su šamarali pod kao da su pokušavali da disciplinuju tepih. Horijoši je ćutao. Nije pokazao da je svestan našeg prisustva više od sat vremena. Zujanje u tišini bilo je na neki način meditativno.

Muškarci su bili članovi lokalne porodice Jakuza. Horijoši je tetovirao jarkocrvenu ribu koi na njihovom šefu, prosedom čoveku u crvenoj "čempion" trenerci. Ponudili su me cigaretom, a ja sam ih nervozno pitao da li da izađem napolje da pušim. Zujanje Horijošijeve igle naglo je utihnulo, a on je počeo da smeje, kao da se probudio iz lucidnog sna. "Opusti se, ostani i puši", rekao je.

VICE: Dakle, šta mislite zašto članovi Jakuza vole da se tetoviraju kod vas?
HORIJOŠI 3: Jakuze uvek žele najbolje za sebe, sve uvek mora da bude prvoklasno. Odeća koju nose, mesta na koja izlaze, žene sa kojima razgovaraju, automobili koje voze. Oni su veoma ponosni. I žele da izgledaju dobro, pa onda dolaze ovamo.

VICE: Na Zapadu, kad pomislimo na Japance istetovirane od vrata do članaka, prvi nam na pamet padaju Jakuze.
HORIJOŠI 3: Način na koji je kultura tetoviranja povezana sa svetom Jakuza ili podzemlja ima mnogo veze sa novinarstvom. Dok deca rastu, ona čitaju mnogo o Jakuzama i misle za njih da su loši ljudi. Ali ja ih lično poznajem. Oni rade mnoge dobre stvari za našu zajednicu. Kad se desio zemljotres, ukazali su pomoć nastradalima brže od naše vlade. Svi su napustili svoje domove, a Jakuze su bile te koje su pazile da niko ne bude opljačkan.

VICE: Čitao sam da su u periodu Edo kriminalci često bili kažnjavani tetovažama?
HORIJOŠI 3: U periodu Edo kriminalci bi dobijali simbol Tokigave na zatiljku kako bi izbegli smrtnu kaznu. Ali onda bi im zvaničnici samo isekli kožu na tom mestu pre nego što bi ih pogubili. Ako istetovirate porodični simbol, to je veoma ozbiljan zločin, gotovo jednako loš kao istetovirati simbol prve generacije samuraja.

U Japanu ovi simboli imaju duboko značenje. Kriminalitet nas ne zanima. Kao ni plastično zastrašivanje. Mi se ne tetoviramo da bismo delovali muževnije. Mnogi naši dizajni sadrže scene iz neke priče. Ako nosite simbol kazne kao tetovažu, to nije kul jer znači da ste bili uhapšeni za neki sitni prestup. U periodu Edo, ako ste počinili ozbiljan zločin, odrubili bi vam glavu. Neobično je pričati o tome šta je kul kad je u pitanju kriminal.

VICE: Da li Jakuze smatraju da te scene iz japanske mitologije odražavaju ko su oni zapravo, za razliku od stereotipa koji su nastali iz propagande?
HORIJOŠI 3: Kad bi Jakuze želele da tetovaže koriste kako bi javnosti stavili do znanja da su članovi bande, oni bi prosto nosili vidljive tetovaže i govorili svima da su Jakuze. Ali oni nisu toliko glupi. Mislim da se oni ne tetoviraju da bi iskazali svoju lojalnost Jakuzama. Ljudi ponekad Jakuze oslovljavaju rečju ninkyō, koja znači "pomagati ljudima koji su ispod tebe". Jakuze žele da pomognu ljudima, to je suština njihove tradicije. Tetovaže treba da pokažu da imaju snage da pomažu slabijima. Ali to ne mora da bude vidljivo u javnosti.

VICE: Da li ikad odbijete da istetovirate nekog?
HORIJOŠI 3: Da, nikad ne tetoviram po vratu i šakama. Smatram da je lepota u onome što se ne vidi. Predstava o lepoti je za svaku osobu drugačija. Moglo bi da ima veze sa dubinom vašeg ličnog istorijata i kulture. Japanska estetika je veoma jedinstvena u odnosu na zapadnjačku. Kad pomislite na sepuku (ritualno japansko samoubistvo), shvatate da samoubistvo i smrt kod nas imaju određeni estetski kvalitet. Precizna je, prosta, krhka, hrabra i teška. Ceremonija ispijanja čaja, cvetni aranžmani, samurajski mačevi — na delu je veoma svesna stilizacija.

VICE: Šta mislite zbog čega je važno da tetovaže budu skrivene?
HORIJOŠI 3: Kultura tetoviranja u Japanu i dalje je tabu tema, ali zbog toga je ta kultura i dalje prelepa. Svici mogu da se vide samo po noći. Njihova lepota je vidljiva samo noću. Ona ne može da se ceni po danu. Kad nešto postane moda, više ne ume da fascinira. Na Zapadu je to možda nešto što je moda ili trend, ali mi u Japanu cenimo tetovaže koje ne možete da vidite i zbog toga mislimo da su one lepe, to je nešto što je skriveno. Suština japanske kulture je obitavati u senci.

Zapadnjačke crkve su jarke i raskošne, ali naši hramovi su na prigušenom svetlu i u mraku. U japanskoj kulturi mi svetlo dočaravamo služeći se senkama. Senke Buda važnije su od crta lica skulpture. Ljudi se ovde tetoviraju znajući da neće svima sve vreme pokazivati tetovaže i zbog toga ih ne shvatamo olako. Naša duhovna kultura je drugačija od one drugih zemalja, zato što kad pokažemo svoje tetovaže, to poprimi oblik misterioznog svetla koje je skriveno i lepo. Zbog toga je toliko fascinantno.

VICE: Mislim da je zanimljiva ta ideja o privlačnosti mraka.
HORIJOŠI 3: U ljudskoj je prirodi da nas privlače mračna mesta. Čak i kad noću izađe mesec, mi kao da se predajemo sujeverju mraka u noći. To je ljudska priroda. Japanci su zaista dobri u korišćenju senki da bi bolje razumeli svetlo. Možda u zapadnjačkoj kulturi polaze od svetla i pokušavaju da shvate svoje senke. U Japanu, da bismo prikazali ono što svetlo predstavlja, koristimo tradiciju senki.

U našoj kulturi postoji jedan oblik muzičkog teatra po imenu Noh, postoji još iz vremena pre uvođenja struje u Japanu. Zapalili bi lomaču i izvodili predstavu oko vatre. Nije kao pod svetlom reflektora, ne vidite radnju savršeno, ali kostimi svetlucaju ispred plamena, odeća vezena zlatnim ili srebrnim koncem. Da je scena savršeno osvetljena, možda biste videli samo zlatno tkanje, ali drama treperavog svetla do istinski dolazi do izražaja tek u mraku.

Japanske arhitekte uvek vode računa o senkama i položaju sunca koje osvetljava roletne. Položaj roletni veoma je važan u japanskim domovima.

VICE: Šige me je savetovao da posetim vrtove Sankeien, a oni su mi više delovali kao nekakva umetnost nego kao arhitektura.
HORIJOŠI 3: Da, arhitekte su uzele u obzir svaki mesec u godini kako bi mogle da oslikaju pejzaž uz pomoć senki, svetla i godišnjih doba. Nije, dakle, tako samo sa tetovažama. Čak i kad pogledate okean i vidite odraz mesečine na talasima, on izgleda prilično misteriozno i lepo, ali kad odete tamo po danu, more je bleštavo i ne odaje utisak misterije.

VICE: Zašto odbijate da sebe zovete umetnikom?
HORIJOŠI 3: Ne opirem se ja tome. Ako ljudi žele to da zovu umetnošću, to je njihova stvar. Ali ja sam zanatlija. Imate slavnu skulpturu po imenu "Mačka koja spava", nemuri-neko. Ljudi to zovu remek-delom, ali nisam siguran da je skulptor želeo da to bude umetnost. Zato što je on bio zanatlija. Siguran sam da za sebe nikad nije rekao da je umetnik.

Ljudi me stalno pitaju šta ja mislim da je umetnost. Ne znam gde se nalazi granica za standarde umetnosti. U tradicionalnim japanskim pergamentima, vrhunski oblik umetnosti za taj medijum bio je kada nema slike na pergamentu. Lepota je u praznom prostoru i posmatrač treba sam da zamisli šta je tu umetnost.

Što se tiče moderne umetnosti, ako neko slavan pokupi kamen sa ulice i postavi ga u neku veliku galeriju, to je takođe umetnost. Opisi toga takođe postaju umetnost. Dvorci, mačevi, grnčarija, sve je to umetnost. Gde su granice? Lično mislim da su japanske ceremonije ispijanja čaja umetnost. Ne mogu više da razlučim šta je umetnost a šta ne. Da li zavisi od toga ko se toga laća? Ko ima vrednost danas? Šta ima vrednost?

Pratite Mahmuda na Instagramu

JOŠ NA VICE.COM:

Ova devojka kaže da će možda izgubiti vid zbog lošeg tetoviranja beonjače

Tetovaže žena koje će vam isisati dušu svojim šupljim očima

Ovi fanovi "Aliena" imaju najžešće tetovaže