Dranje, inkubatori, epidural: Iskrene priče mladih Beograđanki o porođajima

Gornja granica godina prvorotki se drastično digla iz mnogih razloga - žene sve češće odlažu majčinstvo u potrazi za višim obrazovanjem i karijerom, a tu je i faktor siromaštva. Kako preživeti mesec sa srpskom platom od 300 evra i bebom?

Iako mladim majkama često govore da su hrabre što su odlučile da rode u zemlji u kojoj se, kako kaže ona smaračka reklama, svaka peta trudnoća završi abortusom, retko ko je spreman da ponese kolica u autobus ili bar smanji porez na dečiju opremu.

To, naravno, neće sprečiti božje glasnike, oslobođene plaćanja poreza, da ženama u Srbiji nametnu "dužničku obavezu" rađanja i po ko zna koji put skrenu temu sa stvarnih problema žena i majki u zemlji.

Bilo bi lepo i da se pojede neki pristojan obrok u porodilištu, ili bar da nas u jednom od strašnijih trenutaka u životu, dočeka osoblje koje nas ne tretira kao krave. Ako već želite da znate, kada su vaše drugarice u klabingu ili na fakultetu, a vi na porođajnom stolu otvorene sedam prstiju, to izgleda ovako:

Rodila sam sina sa 24 godine I mogu reći da sam imala sreće. Porođaj I trudnoća su bili teški, ali sam bar sa ginekologom u Višegradskoj imala odlično iskustvo, te kod nje planiram i sledeći porođaj i trudnoću.

Nisam imala mnogo drugarica mojih godina koje prolaze kroz isto što i ja. U trećem mesecu mi je puklo slepo crevo, pa sam jedva održala trudnoću. Porođaj, dugačak (od 7 do 22h) mi je iskreno došao kao olakšanje, pošto sam želela samo da ne budem trudna i ne gledam tu stomačinu - svaka čast ženama koje se osećaju srećno i blaženo, meni je bilo jezivo. Za klistir me je dočekala neka užasna sestra koja se drala na mene kao da sam odlučila da zatrudnim samo da ona ne bi završila kafu i izgledala je kao neki lik iz Linčovog filma.

Uz najjače kontrakcije i indukciju, do pet popodne se nisam otvorila ni tri prsta. Uz mene je bila jedna doktorka iz Australije sa razmene studenata koja je provela ceo dan sa mnom ćaskajući I olakšala mi je celu stvar beskrajno.

Najgori osećaj je da nemaš pojma šta ti se dešava i da si potpuno sam. Ona mi je sve vreme govorila šta se dešava i to mi je mnogo značilo. Iz prostrije pored se drala neka porodilja: Peđa, jebem ti mater šta si mi uradio, neću više u životu da me pipneš. To me je beskrajno zasmejavalo.

Pošto tokom porođaja ne smeš da piješ vodu, sećam se da sam bila jezivo žedna i da sam samo želela da popijem malo vode. Sećam se da sam gledala svoj stomak kako se pomera ka dole. Najzad, oko osam uveče sam počela da se otvaram i krenuo je najbolniji deo. Mislila sam da je mali odlučio da nikad u životu ne izađe iz mene. Zbog produženja vrste neću tačno da vam kažem koliko je bolelo. Sećam se da me je sve potsećalo na neki naučno-fantastični film iz '70ih, posebno kada sam videla pupčanu vrpcu i krvavo dete. Potpuno nadrealno. Ipak, porođaj, toliko bolan, mi je bio lepo i zanimljivo iskustvo jer sam saznala koliko mogu da izdržim - nisam kukala, nisam vrištala, htela sam da mi dete dođe u svet bez mnogo traume.

Posle su me uspavali da mi urade reviziju, što i dan danas ne znam tačno šta znači. Kad sam se probudila ujutru i uzela malog Rasa, počela sam da plačem jer nisam mogla da verujem šta sam dobila. Ljubav koju sam osetila ne može da se meri sa bolom. Da li bih sve ponovila? Da.

Evo i priča drugih mladih mama:

Prvi put sam se porodila sa 20, drugi put sa 21 godinu. Imam dve ćerke. Prvi porođaj u Narodnom frontu, sa epiduralom, izabranim lekarom i anesteziologom, rezervisanim apartmanom… Sve je bilo super, trajalo je ceo dan, ali nije bilo naporno.

Eh, drugi porođaj!

Sa drugim izabranim lekarom (prvi nije vise živ), ovaj drugi kao neki poznanik mog muža, letujemo zajedno sve super… Bliži se porođaj, a on najpametniji, on je stručnjak, on će mene prirodno da porađa iako je beba karlično i niko normalan to ne radi. Na poverenje njemu sam nadrljala jer je beba njegovom (nikad priznatom) greškom rođena sa iščašenim kukom, pa smo se tu bas namučili narednih par meseci. Tako da mi taj porođaj nikako nije ostao u lepom sećanju. I naravno sestra koja kad je videla godište u kartonu i još kad sam rekla da je druga beba gledala me je kao da sam sa marsa pala, kao da sam promašila život.

U svakom slučaju mislim da je mnogo lakše da sve to podneses u dvadesetim nego u četrdesetim.

Prema mom mišljenju postoje dve varijante ljudi: tu su oni koji žive svoju mladost maksimalno i planiraju porodicu sa 35+ i nas koji smo to sve mladi pregurali sa mladim babama i uživacemo sa svojom decom sa 35 jer će to već biti devojčice od 15.

U svim trudnoćama sam se osećala odlično, putovala, zezala se i koristila sve privilegije.
Ako sve bude u redu, pošto sam na samom početku ja postajem treći put mama u svojoj 25 godini, na proleće.

Sa 25 godina sam usla u porodilište čekajući sa nestrpljenjem trenutak da mi kažu da sam spremna, da me obuku u spavaćicu i pošalju negde. Dočekuje me ,"crvena doktorka", kako sam je zvala, nečovek koja počinje odjednom da se dere na mene što sam došla, a otvorena sam samo malo. Kaže, sad ćeš sama da čekaš ceo dan kad si došla. Pokušavam da joj objasnim da se mogu vratiti i doći kasnije, nastavlja sa dranjem. Verovatno sam je prekinula, u četiri ujutru je gledala neku seriju, to je ipak važnije.

Počeo je moj divan porođaj. Otišla sam i vratila se u četiri popodne, porodila se u osam. Muž je prisustvoao. Hvala Bogu. Jedini deo neke humanosti, a i doktor je odličan. Jedan posle ponoći, dobro veče Tamara, posle četiri sata pitanja šta je sa mojim detetom, dobijam odgovor, dete vam je u inkubatoru. Šest dana. Jedva da su mi i dali da ga vidim. Da nisam drkadžija verovatno ne bih ni uspela.

Šesti dan muž i ja dolazimo, nema informacija do tada, samo laži i laži da će izaći uskoro. Došli smo da izvučemo naše dete napolje. Znate, kažu, administracija danas ne radi. U tom trenutku mrak na oči. Taman da im kažem svašta, nečelnik govori da ipak mali miš može sa nama. Porođaj jeste bitan, ali on traje pet minuta, a ostale stvari traju više sati i dana i čini mi se sada da su ipak mnogo bitnije. Porodila sam se u Narodnom frontu, mislim da bi me malo ozbiljnije shvatili da sam starija. Sledeći put ću se verovatno poroditi u privatoj bolnici, jer su uslovi ovde nehumani, a higijena na jako lošem nivou.

Imam 24 godine i torba za porodilište je uveliko spremna. Čekam devojčicu, tako mi je rekao doktor koji je vodio moju trudnoću. Ja ne znam šta da očekujem, sve je ovo jedno novo iskustvo. Od devojke postajem majka i na to me niko nije pripremio. Jako malo žena priča o porođaju, o majčinstvu, a ja želim sve da znam.

Ujutru su me probudile kontrakcije i po savetu Mice, drugarice koja radi u Frontu, bila sam kod kuće pod kontrakcijama da bih se što više otvorila. Nije to ništa strasno i menstrualni bolovi su umeli da me bude baš kao i prve kontrakcije. Predveče sam otišla na pregled kod doktora koji radi u Frontu, a radi i privatno, te sam tu vodila trudnoću - lakše, lepše, brže. Otvorena 4,5 prsta - trk po stvari i u bolnicu. Ulazim sa bratom i mužem u pratnji, doktorka me pregleda, otvorena sam, skidam se, oblačim njihovu spavaćicu, nemam gaće, curi mi krv, moram da držim uložak do porodilišta, nosim sama onu torbu pod bolovima, ali kapiram sve žene to tako rade i pre i posle mene. Svi mi kažu da izgledam slatko i mladoliko, super su ljubazni.

Na porođajnom stolu je sve prošlo sjajno. Legla sam, raširila noge, dobila indukciju, krenuli bolovi, čupam kosu sa glave, pitam se šta mi je sve ovo trebalo u životu, tražim pomoć i pomoć došla. Anesteziolog mi daje epidural. Ne uspeva prvi put, psuje i kaže, "PA JEL MOGUĆE DA TEBI OVAKO MRŠAVOJ I MLADOJ NE USPE, A OVIM OSTALIM SA PO 100 KILA IZ PRVE?!"

Drugi put plasira epiduralni kateter i iz druge uspeva. Bol ne osećam, osećam da samo želim da dremnem malo. Samo malo. Kaki mi se, zovem babicu, dolaze njih dve i kreće beba napolje. Toliko su nasmejane i pozitivne njih dve, babica me je masirala do trenutka kada je videla da ću da se pocepam, secnula me je, sve mi je govorila šta mi radi, hvali me i bodri me, govori kako je ponosna na mene, tako mlada, a tako hrabra, bravo Saro guraj ajmo još jednom jako.

Malo mi pomaže tako što mi pogura stomak, izlazi beba, slikaju me sa njom, šalje mi slike preko Vajbera, kaže babica da je samo godinu dana starija od mene, ali da je daleko od zamisli da postane mama. Sve je to divno do trenutka kada mi jave da mi je beba u inkubatoru. Budi me pedijatar, žena naparfemisana, kažu svi da je ekspert, neće da mi kaže šta je sa bebom, kaže JEČI U BUDNOM STANJU. Šta radi bre? JEČI… Ja rek'o dobro.

Pet jebenih dana beba u inkubatoru, govore mi problemi sa disanjem, ostala bez kiseonika na porođaju, pa se to smiri pa kažu CRP povišen. Šta god sam pitala da mi objasne šta se dešava oni su govorili TO NE SMEMO DA TI KAŽEMO PITAJ DOKTORKU.

Nađem doktorku pitam je, ona kaže ništa strašno. Pa da, inkubator je prirodno stanište tek rođene bebe. Nervni slom, neće da mi krene mleko, plačem, niko mi ništa ne govori. Samo viču "ma sve je to ok, biće ok". Nemoj da plačeš, ne sme beba da sisa nervozno mleko. Pa što me činite nervoznom onda? Kaži kad je puštate.

Tek posle tri dana saznajem od porodilje da mogu da izmazavam svoje prvo, najzdravije mleko i da nosim bebi u inkubator.

Beba izlazi posle pet dana, vlada neka epidemija virusa u bolnici, svi pod maskama, izlazim, sestre me ljube i govore kako sam slatka nasmejana i pozitivna. Ostajem u lepom sećanju njima i one meni. Pedijatrica mi govori da mogu da idem kući, ne mogu očima da je vidim.

Kapiram, da sam se postavila kao neka ozbiljna ženturača nadrkanog pogleda možda bi mi davala informacije o zdravlju deteta.

Još na VICE.com:

Kako se mladi roditelji zabavljaju

Sjaj i lepota trudnica

Mame puno piju