deset pitanja

Deset pitanja koja ste oduvek hteli da postavite grčkom antifašisti

„Pitala sam se da li bih udarila nacistu i zaključila da bih – sa zadovoljstvom.“
29 Jun 2017, 7:27am
na slici nije Viki; fotografija: Orestis Seferoglou.

U septembru 2013. godine, grčka policija pohapsila je nekoliko istaknutih članova Zlatne zore, ekstremno desničarske političke organizacije. Zahvaljujući ekonomskoj krizi, podrška Zlatne zore je rasla sve dok nisu postali treća stranka po snazi u Grčkoj, iako ih izveštaji i dalje vezuju za zločine mržnje.

Povod za ova hapšenja bilo je ubistvo Pavlosa Fisasa, repera poznatog po antifašističkim stavovima. Njegova smrt uzrokovala je istragu posle koje su neki od članova Zlatne zore bili optuženi za razne zločine, od ubistva i kriminalnog udruživanja do prekršaja u vezi sa posedom oružja i napada na imigrante. Pa ipak, Zlatna zora je i posle izbora 2015. ostala treća stranka u grčkom parlamentu – gde su prisutni još od 2012.

Naravno, uspon Zlatne zore nije naišao na odobravanje kod grčkih antifašista. Godinama unazad oni izlaze na ulice Atine kad se za to ukaže prilika, izlažu se nasilju u odbranu ideala jednakosti. Takođe mu i pribegavaju kad su suočeni sa fašizmom, rasizmom, i kapitalizmom.

Da li nasilje može biti odgovor na nasilje? Kontaktirali smo antifašistu po imenu Viki* da bismo dobili odgovor na to pitanje.

VICE: Za šta se tačno borite?
Viki: Antifašizam je borba protiv svake vrste ugnjetavanja, od rasnog do polnog do homofobije. Kapitalizam je takođe vrsta fašizma – tu bogati tlače siromašne. Činjenica da su neki slojevi društva privilegovani u odnosu na sve ostale je sama po sebi fašističke prirode. Dakle, borimo se protiv globalnog kapitalističkog poretka i zahtevamo jednakost svih ljudi.

Zašto biti antifašista ako ne živiš pod otvoreno fašističkim režimom, kao što je bila Italija pod Musolinijem ili nacistička Nemačka?
Ne mora se živeti u režimu sposobnom za Aušvic da bi se borilo protiv fašizma. Mada, kad smo već kod toga, današnji izbeglički kampovi su moderni Aušvic. Ali to je neka druga priča – danas su fašizam i desničarski ekstremizam u naletu širom sveta.

U Grčkoj imamo Zlatnu zoru, partiju nacista za koju je glasalo oko pola miliona Grka. Austrija ima ekstremnu desnicu u Partiji slobode ( Freiheitliche Partei Österreichs), dok je u Belgiji fašista Vlams Belang. Naravno, Marin Le Pen iz Nacionalnog fronta zamalo da postane predsednica Francuske. U Bugarskoj tu su Ataka i RPF i pogrom protiv Roma. A ne bi trebalo zaboraviti ni nemačke AfD i NPD. Fašizam nije nestao sa Musolinijem posle Drugog svetskog rata. Evropa nije izvukla nauk iz svojih grešaka – na sve strane nailazi se na ljude koji bi da ožive te sisteme, koji svakodnevno šire mržnju.



Jesi li se ikada fizički sukobila sa fašistima?

Naravno. Obično sve ostane na verbalnom nasilju, ali bilo je i hardkor tuča. U Grčkoj su fašisti otvoreno na ulicama gde prave probleme, nije teško naići na njih i potući se.

Znači protiviš se fašizmu ali ne i nasilju?
Zavisi. Generalno ne odobravam nasilje. Nikad nisam nekog udarila samo zbog svađe ili neslaganja, više volim da objasnim ljudima kako stvari stoje. Nasilje je, što se mene tiče, pre svega samoodbrana protiv fašista. Dok oni nasilju rado pribegavaju, jer se protive slobodi i pravima svih drugih ljudi.

Znači, nacistu bi udarila bez provokacije, bez direktnog povoda?
Postavila sam sebi to pitanje ranije, zaključila sam da bih – sa zadovoljstvom. Ipak, postoji granica. Ne bih napala glasača Zlatne zore bez povoda, ali člana stranke bih bez problema tukla. A ni njega ne bih ubila, ne bih podnela da nekom oduzmem život, makar bio i fašista. Takođe sam strogo protiv grupnih premlaćivanja pojedinca, to je nepošteno, to oni rade. Ali na kraju krajeva, bolje bi bilo da se svet ne obračunava opet sa fašizmom koristeći nasilje. Ako bismo se potrudili, mogli bismo da miroljubivo potisnemo tu ideologiju.

Da li samo pristalice određene ideologije mogu biti antifašisti?
Ne. Tradicionalno, najveći broj antifašista su anarhisti ili komunisti jer se te ideologije baziraju na principima jednakosti i solidarnosti. Ali pitanja poput rasizma, homofobije, i mizoginije takođe treba rešiti, iako nisu direktno vezana za ekonomsko-političku ideologiju. Desničarske i liberalne partije retko deluju u korist jednakosti, ali to ne znači da ljudi sa desnice ne mogu da se bore protiv fašizma.

Nacistu možeš da pošalješ u zatvor, ali on ostaje nacista i kad izađe.

Šta misliš o policiji?
Pa, pre nekoliko godina su studenti grčke policijske akademije ponosno objavili da su fašisti, a to nas nije preterano iznenadilo. Kad vidiš kako se neki od policajaca ponašaju prema najugroženijim građanima, sve ti bude jasno. Na poslednjim izborima je negde 40 ili 50 posto policajaca glasalo za Zlatnu zoru, iako su vrlo dobro znali o kome se radi, bili su svesni da su mnogi članovi te stranke kriminalci. Naravno, ima i policajaca koji u taj posao uđu iz ideala, da bi štitili najslabije, ali širom sveta sve je više onih koji svoj položaj zloupotrebljavaju. Ja mislim da je čitava profesija fašistička do srži.

Kako se suprotstaviti fašizmu bez direktnog fizičkog konflikta?
Pre svega treba biti svestan da fašizam nije nešto iz davne prošlosti. Treba shvatiti da se ovo što danas vidimo dešavalo i onda. Upravo ovako su do vlasti došli fašistički režimi. Politička nestabilnost, nemiri, ekonomska kriza, a onda se za sve okrive imigranti. Osim priliva imigranata koji je danas neuporedivo veći, sve smo ovo imali prilike da vidimo u Berlinu 1930. godine – tako je Hitler došao na vlast, samo što je iskoristio Jevreje kao krivce za sve društvene probleme, kao izvor zla.

Dakle, to svi treba da znamo, treba decu učiti po školama. Obrazovanje je strašno važno jer se kohabitacija i socijalizacija uče. Ako bi deca od najranijeg doba shvatila da je OK da im je drug iz klupe druge boje kože, izbeglica, gej ili trans osoba, to bi vodilo ka jednakosti i toleranciji, ka otvorenom, demokratskom, inkluzivnom i raznolikom društvu. Sve počinje u školi.

Šta misliš o aktuelnom suđenju pripadnicima Zlatne zore?
To suđenje je od izuzetne važnosti. Strašno je mnogo vremena prošlo da bi se ti ljudi izveli na sud zbog zločina koje godinama čine. Na kraju su pali zbog ubistva pakistanskog imigranta Šehzada Lukmana i antifa repera Pavlosa Fisasa. Takođe odgovaraju zbog nanošenja teških telesnih povreda dvojici migranata iz Egipta kao i brojnim sindikalcima. Ali pre nego što su te optužnice podignute, bilo je na stotine prijavljenih napada koji nisu bili procesuirani. Ako budu osuđeni, to će otvoriti put ka dodatnim osudama. Samo treba pokazati da nisu nedodirljivi, da ne mogu nekažnjeno da rade šta žele. Pre svega, treba ih kazniti zarad žrtava.

Da li misliš da fašizam treba kriminalizovati?
Ne. Nacistu možeš da pošalješ u zatvor, ali on ostaje nacista i kad izađe. A za neke će ta ideologija samo biti privlačnija ako bude ilegalna, ako bude „andergraund".

Što je još važnije, zakonska zabrana nacizma mogla bi da vodi ka zabrana drugih političkih ideologija, na primer anarhizma. Nijedan stav ne treba kriminalizovati, samo delovanje. Na kraju krajeva, ne želimo da se ljudi klone nacizma zato što im se preti zatvorom, već zato što su svesni koliko je bolesna želja da se eliminišu čitave grupe različitih ljudi.

*ime izmenjeno radi zaštite identiteta

Još na VICE.com:

Deset pitanja koja ste uvek želeli da postavite toreadoru

Deset pitanja koja ste oduvek želeli da postavite vlasniku javne kuće

Deset pitanja koja ste oduvek želeli da postavite dileru