Reklame
LGTBQ

Kako izgleda odrastanje mladih LGBT ljudi u manjim sredinama u Srbiji

„Malo je reći da sam bio prestravljen od ljudi koji su sa mnom išli u srednju školu.“

pisao Anđela Jovanović
23 Jul 2019, 9:13am

kolaž: autorka teksta

Nisam upoznala ni jednu jedinu osobu koja bi eksplicitno rekla da je odrastanje za nju bilo lako. Pogotovo ne u Srbiji. Ipak, svakoga dana možemo biti svedoci da nije svima podjednako teško. U periodu kada sam išla u osnovnu, pa i srednju školu, u svom okruženju jasno sam mogla da vidim kako su moji vršnjaci, u nameri da uvrede jedni druge, pored standardnog arsenala psovki, od ranih razreda osnovne škole počeli da koriste i pogrdne nazive koje su imale veze sa seksualnom orijentacijom. Kada su se neki moji prijatelji našli na meti ovakve vrste napada, najčešći savet odraslih kada bi saznali za to bila bi neka nebuloza poput „Ma ne slušaj ih“ ili „To što oni tebi kažu da si peder ne znači da si peder“. I, ako mogu da kažem, oduvek sam bila šokirana time.

Ipak, svi ljudi koje sam u ranom periodu poznavala, a da su imali takvih problema, odrastali su, kao i ja, u Beogradu. A ukoliko osoba živi u manjoj sredini, pronalaženje odgovarajuće podrške može biti dodatno otežano. Dušan, 20, koji živi u Pančevu svoje odrastanje opisao mi je kao konstantan osećaj usamljenosti. “Nisam umeo da objasnim ni samom sebi šta se dešava”, rekao je Dušan. “Preterano sam detaljisao i o najmanjim postupcima, što je sve bilo izazvano strahom od neprihvatanja najbližih, a zatim i ostalih 3000 ljudi u okruženju.”

U takvim situacijama može delovati kao da bi život bilo gde drugde bio lakši. “Veliki gradovi nude gomilu stvari koje ti mogu pomoći da stekneš samopoštovanje i sigurnost u periodu kada razmišljaš o tome ko te privlači i zašto”, objašnjava Dušan. “Osećaš se individualno slobodnije, upoznaš LGBTQ+ kulturu i ljude i razviješ svest o tome da je apsolutno u redu boriti se za svoja prava u državi u kojoj si rođen. LGBTQ+ osobe iz manjih sredina posmatraju velike gradove kao priliku da se oslobode okova društvenih normi kojih su se pridržavali celog svog života.”

Lilly Cafe, dreg performer, doselio se pre nekoliko godina u Beograd. "Umetnošču sam se bavio iz hobija i ovde i tamo, crtao sam, bio član raznih ateljea, glumio u školskim predstavama. Čak sam i dregom počeo da se bavim tamo, a ovde sam samo dobio priliku danastupam češće i pred većom publikom", priča Lilly. U toku odrastanja u Subotici, Lilly kaže da nije imao probleme sa vršnjačkim nasiljem. "Nisu me zanimali automobili, sport, ali ni barbike. Voleo sam životinje, crtanje i da gledam baku kako kuva, što mi je u ranim studentskim danima bilo od velikog značaja. Uprkos svemu tome, nisam bio odbačen od vršnjaka, naprotiv, mislim da su me uvek voleli i gledali na mene više kao na neku čudnu vrstu "šaptača psima", rekao je Lilly.

"Problem je bio u tome što sam se ja osećao kao autsajder sve do srednje škole, kada sam pronašao mehanizme boljeg prilagođavanja i razumevanja drugih", objašnjava Lilly. "Mislim da su svi znali da sam gej, nisam to ni skrivao toliko, a autovao sam se delu porodice i većini prijatalja kada sam imao 15 godina. Naravno, kako to već ide, čim zna nekoliko ljudi, to i više nije tajna, tako da su vrlo brzo znali i ljudi kojima se nisam nužno ja autovao."

Sa druge strane, kada se radi o prihvatanju sopstvenog identiteta za vreme odrastanja, LGBTQ+ osobama u manjim sredinama može biti teško zbog same činjenice da se u većini slučajeva sa decom ne razgovara na temu seksualne orijentacije. Oduvek mi se činilo da kao društvo ne činimo dovoljno. Nije u redu ostaviti bilo koga da se sam bori sa svojom različitošću, i to zbog toga što zbog drugih misli da to što nije isti kao svi oni nije u redu. To se najčešće završi kao borba protiv različitosti, a ja lično ne bih volela da živim u svetu u kome su oni koji se protiv nje bore konačni pobednici.

Pero, 20, pričao mi je o mnogim nesigurnostima koje je morao da prevaziđe u toku odrastanja. Dok je odrastao, on je mislio da je jedini drugačiji, i da samim tim sa njime sigurno nešto nije u redu. “Isprva nisam znao ni šta mi se dešava, niti o čemu se radi, jer niko iz mog okruženja nije pričao o tome, a i ako jeste, nije imao ništa dobro da kaže. Živeo sam u veoma malom gradu gde je sve što je drugačije bilo okarakterisano kao katastrofalno i užasno i to bi me učinilo metom vršnjačkog nasilja - što sam svakako i bio, bez obzira na to što nikada glasno nisam rekao, niti spominjao seksualni identitet i seksualnu privlačnost. Bežao sam od toga. Išao sam toliko daleko da nisam smeo da kažem ni kakvu vrstu muzike slušam, ili sa kim želim da se družim, ili kakve serije volim da gledam. Malo je reći da sam bio prestravljen od ljudi koji su sa mnom išli u srednju školu.”, kaže Pero. “Plašio sam se stigmatizacije i odbacivanja, što je kasnije dovelo do teške depresije i granice anoreksije iz kojih mi je bilo jako teško da se izvučem i pobedim samog sebe.”

Podrška porodice i bližnjih predstavlja važan faktor za vreme odrastanja. Lora, koja živi u manjem gradu u blizini Beograda, pričala mi je o tome koliko joj je u tom periodu bila važna podrška prijatelja. “Bliskim prijateljima sam rekla, ne očekujući ni pozitivnu, ni negativnu reakciju. Rekla sam im jer sam imala potrebu da znaju i većina je bila srećna jer sam ja srećna”, ispričala mi je Lora. “Potrebno je da se ljudima osvesti ideja o ljudskom biću kao takvom - jednakih potreba, a različitih identiteta. Verujem da nove generacije zbog aktivnosti na društvenim mrežama i raznih drugih dostupnih aktivnosti sve više prihvataju drugačije kao pozitivan, a ne negativan pojam.”

Problem za vreme odrastanja mladih LGBTQ+ osoba nastaje i kada iskreno razumevanje ne prati podršku. “Razumevanje je polazna tačka do sveopšteg prihvatanja cele LGBTQ+ zajednice”, rekao mi je Dušan. “Jako je bitno poistovetiti se sa ljudima koji nisu pripadnici LGBTQ+ populacije i obrnuto kako bi se utemeljio taj osećaj jednakosti gde svako zaslužuje jednake mogućnosti bez obzira na to da li voli žene, muškarce, ima plave oči ili ne voli boraniju”, dodao je on šaljivo.

Ipak, kada govori o odnosu zdravstvenih radnika prema pripadnicima LGBTQ+ populacije, njegov ton je daleko ozbiljniji. “Mogu da pričam iz ugla mladog gej muškarca, međutim verujem da je situacija ista za sve ostale, čak i gora za transrodne i transseksualne osobe. Smatram da moj lekar treba da zna za moju seksualnu orijentaciju, ali ne verujem da to misle i ostali pripadnici LGBTQ+ zajednice, i to zbog toga što postoji stigma među lekarima kojima, verovali ili ne, umeju da se “otmu” pogledi gađenja i osuđivanja”, rekao mi je Dušan. “Doduše, ja sam prezadovoljan svojom trenutnom lekarkom opšte prakse, ali za sve ostale upute i preglede treba da se pomolim. Sistem nigde ne prepoznaje LGBTQ+ osobe osim u Zakonu o zabrani diskriminacije”, dodao je Dušan.

Ipak, to da se ovaj zakon u praksi ne poštuje, mlade LGBTQ+ osobe saznaju rano u toku svog odrastanja. Pero mi je ispričao o svojim iskustvima sa profesorima u srednjoj školi. “Jedini put kada sam se nadležnim institucijama obratio zbog diskriminacije bio je kada me je profesor u srednjoj školi bez razloga podigao i ugnjetavao gotovo čitav čas pred celim razredom zbog toga što nosim minđuše i što mi je kosa bila ofarbana u plavo – i niko od nadležnih te institucije nije reagovao. Direktor, pedagog i sekretar nisu uradili ništa po tom pitanju, osim što su pokušali da opravdaju profesora rekavši da je on "star i da ne razume mlade".

Čak i ako bih ja očekivala da će u takvoj situaciji imati makar podršku ljudi iz razreda, njegova priča je me je podsetila na to koliko su moja očekivanja zapravo povezana sa idejama koje sam stekla tokom svog odrastanja. To što sam ja bila tu za svoje prijatelje, i što sam imala sreće da kad god je potrebno i oni budu tu za mene ne znači da iskustva drugih nisu daleko lošija. “Profesor me je bez razloga dao jedinicu, iako nisam ni odgovarao, samo zato što sam imao minđuše i ofarbanu kosu. Pitao me je "jesam li ja muško ili žensko" , a takođe niko od ljudi iz razreda nije odreagovao ili mi pružio podršku tokom, niti nakon tog časa”, ispričao mi je Pero.

Lilly Cafe, sa druge strane, priča o tome kako je u svom rodnom gradu doživljavao daleko manje neprijatnih situacija nego u Beogradu. "To me je iznenadilo, jer je do tada najveći nivo homofobije koji sam doživeo bio da mi neko dobaci da sam pogrešio toalet, a ovde sam dobijao ozbiljnije pretnje.“

“Ljudi u Subotici su tiši i možda liberalniji", zaključuje Lilly.

Ovakvi primeri predstavljaju homofobiju u nekim od njenih mnogobrojnih oblika, sa kojom se mlade LGBTQ+ osobe susreću u toku odrastanja. Mnogi od njih nauče da se sa njom izbore prosto tako što prestanu da obraćaju pažnju na komentare okruženja. “Verujem da najokrutnije komentari još uvek nisu doprli do mene jer uglavnom biram da ih ne čujem. Ne zbog toga što bi me povredili, već zato što mi je teško da podnesem činjenicu da ljudi veruju da nemaju povoda da izađu iz svoje zone komfora, uče i, što je najbitnije, postavljaju pitanja. Takođe, zbog svega toga mi je sve teže da budem asertivan jer mi prija da smatram da je vredno čuti moje mišljenje. Pogotovo ukoliko se radi o temama koje se bave životnim uslovima LGBTQ+ osoba.”

Baš iz ovih razloga se mladi ljudi obraćaju raznim organizacijama. “Nevladine organizacije definitivno rade odlično svoj posao jer ljudi koji su ih osnovali dolaze iz civilnog sektora gde se ti problemi najviše vide”, kaže Dušan. “Uvek mi izmami osmeh kada čujem da se po Srbiji otvaraju organizacije sa odličnim ciljevima i misijom. Ipak je jedina podrška koju sam do sada dobio bila od moje lekarke i od nevladinih organizacija. Zbog toga smatram da još mnogo toga treba da se uradi kako bi situacija i uslovi u kojoj odrastaju mlade LGBTQ+ osobe bili dobri”, zaključio je Dušan.

"Svestan sam da stanje u drugim krajevima naše zemlje, kao i u drugim manjim gradovima nije tako sjajno", rekao je Lilly. "Mladim LGBTQ+ osobama treba podrška, kako da izraze svoju umetnost, tako i sebe i svoj identitet."

Pero, koji trenutno živi i studira u Beogradu, kaže da je naučio da zapravo prepozna koje komentare vredi slušati, a koje ne. “Preuzeo sam kontrolu nad sobom sada, osećam se bolje i sigurnije u svojoj koži nego ikada. Sve su to samo stvari koje su od mene napravile osobu kakva sam danas, i hvala im na tome”, rekao mi je Pero.

Na kraju ovih razgovora, postala sam još sigurnija u to da kao društvo moramo podsticati svakoga da se bori za svoju različitost. Jer, ukoliko ne omogućimo da svako može da pokaže ko je i šta ima da ponudi svetu, postaćemo zaista nalik nekim grotesknim robotima koji su algoritamski podešeni da se dodvoravaju jedni drugima. Odavno je poznata izreka da se svetu ne može ugoditi, međutim svet, sa druge strane, i dalje zahteva da mu se konstantno ugođava. Iz ovih razloga mislim da je važno mladima predstaviti alternativu – a to je da oni sami sebi stvore svet u kome će moći da budu drugačiji, a taj svet će ih onda i ceniti zbog toga.