Rat

Priče koje izgubiš kada se tvoja porodica razdvoji u izbeglištvu

Nakon što je čitava njena porodica izbegla iz Iraka, moja baka ostala je tamo zato što nije želela da digne ruke od zemlje koju voli.

pisao Sona Boker; ilustracije Denise Vervuren
31 Jul 2019, 9:01am

Ilustracije: Denis Vervuren

Ovaj članak prvobitno je objavljen na VICE Netherlands.

U toku poslednjih 20 godina, samo sam jedanput videla svoju sedamdesetosmogodišnju baku Madlin. Ona živi hiljadama kilometara odavde, u Bagdadu. Kada sam imala deset meseci, moja porodica izbegla je iz Iraka, ali je ona odbila da krene sa njima. Ona nije želela da dopusti bilo čemu, pa čak ni ratu, da stane između nje i zemlje koju voli.

Zaista se ugledam na svoju baku, ali sam tek skoro shvatila da osim brzih pozdrava kada mi majka uvali telefon, zaista ne razgovaram dovoljno sa njom. Zbog toga sam odlučila da je nazovem kako bismo proćaskale o njenom životu i o tome kako izgleda ostati sam kada je cela porodica napustila Irak.

“Naravno da je moja bila odluka da ostanem u Bagdadu - ali ipak, da budem iskrena, osećam se zaista usamljeno”, priča mi baka. “Ranije sam volela da kuvam za celu porodicu i naše prijatelje - vrata našeg doma bila su širom otvorena za sve njih. Sada kuvam svakog dana, ali ne osećam nikakvu radost zbog toga. I dalje uvek napravim previše hrane zato što sam navikla da kuvam za veliku porodicu, tako da sada dosta hrane dajem ženi koja živi na gornjem spratu.”

Madlin iznajmljuje gornji sprat svog doma jednoj majci koja tu živi sa ćerkom. Njene komšinice sa gornjeg sprata posećuju je svakodnevno, i pomažu joj u težim poslovima oko kuće. Ona joj je postala kao unuka. “Ona ima ključ”, kaže mi Madlin. “Ako bi mi se išta desilo, ona bi bila tu.”

1551880771183-BordEten_Vice_DeniseVervuren

Moja baka ima četvoro dece - tri ćerke i sina. Njena najstarija ćerka preselila se u Bahrein nakon što se udala. Nakon nekoliko godina, njena najmlađa ćerka, moja majka, udala se i ostala je da živi u blizini. “To je bio stvarno lep period”, priča mi baka. “Ipak, nedugo nakon toga stanje u Iraku se znatno pogoršalo.”

Sadam Husein je 1990. godine okupirao susedni Kuvajt. Oko pet meseci kasnije, Džordž H.V. Buš naložio je vojnu akciju protiv Iraka. SAD su uspešno proterale Sadamove trupe iz Kuvajta. Od tog trenutka, vlada SAD-a kontroliše irački vazdušni prostor i izvršila je seriju ekonomskih sankcija protiv Iraka.

Te sankcije pogodile su zemlju strahovito. Pre toga, kvalitet života u Iraku bio je bolji nego u većini arapskih zemalja. Ipak, prosperitet Iraka uskoro je počeo da isparava iz godine u godinu, što je u kombinaciji sa redovnim bombardovanjem i akcijama režima učinilo da mnoge porodice odluče da izbegnu iz zemlje. 1997, kada sam imala 11 meseci, moji roditelji odlučili su da napuste irak i povedu mene i moju tada trogodišnju sestru u Holandiju.

“Naravno, bilo je jako bolno kada je moja ćerka otišla”, priča mi baka. “Teško je reći zbogom svojoj porodici, pogotovo kada ne znaš da li ćeš ih ikada više videti.” Čak iako joj je bilo jako teško, Madlin i dalje uz sebe ima svog muža i dvoje od četvoro dece.

Bilo kako bilo, stvari su počele da se ubrzano menjaju u toku narednih nekoliko godina. Irak je postajao sve nebezbedniji od kada je počeo rat - ali su Madlin i njen suprug odlučili da ostanu tu gde su i bili. “Mnogi ljudi ne bi razumeli to, ali nije lako ostaviti sve iza sebe, posebno sećanja”, objašnjava baka. “Ipak, u isto vreme sam i razmišaljala više o kilometrima koji razdvajaju moju najmlađu ćerku i mene. Nisam je videla godinama, nisam posmatrala kako njena deca rastu, a to bi trebalo da bude najlepša stvar kada si baka. Bile su to teške godine. Često smo telefonirale, ali ni jedan poziv se ne može uporediti sa zagrljajem.”

Kad god razgovaramo, baka mi zvuči umorno, a često i uzdiše. Jasno čujem u njenom glasu da se trudi da ne zaplače. I iako me to jako rastužuje, znam da moram da ostanem pribrana, jer ukoliko ja zaplačem, zaplakaće i ona. Kada si izbeglica, moraš da sazriš već u ranoj mladosti. Odrastaš brzo zbog toga što te priče koje čuješ od porodice, kao i stvari koje vidiš na TV-u stalno podsećaju na rat i čine da osećaš svaki trenutak njegovog postojanja. To je puno za jedno malo dete, ali opet, na neki način, to te ojača. Naučilo me je puno o životu. Znam da jedna odluka može promeniti sve - možeš u trenutku izgubiti sve oko čega si se trudio.

1551880872172-Omhelzing_Vice_DeniseVervuren

Pitala sam baku kako izgledaju njeni dani. “Svakodnevni život mi se dosta promenio u toku prethodnih nekoliko godina”, priča mi ona. “Tokom dana dosta vremena provodim u kuhinji. Imam veliku kuhinju sa TV-om i klupom. Obično u dnevnu sobu odem tek oko 9 uveče kako bih spavala.” Ovih dana, ona spava u dnevnoj sobi. Iako ima nekoliko spavaćih soba, ona ih gotovo uopšte više ne koristi. “Plašim se da spavam u spavaćoj sobi zato što je kuća velika, a spavaće sobe su u zadnjem delu kuće. Plašim se da će neko provaliti u kuću i da me niko neće čuti.”

Ovaj strah pojavio se za vreme Sadamovog režima. U to vreme, dešavalo se da ljudi ne smeju da napuste svoju kuću. “Često smo čuli detonacije, pucnjeve, a žene na ulice nisu izlazile bez marame”, seća se baka. “Ljudi su bili isterivani iz svojih domova. Redovno se dešavalo i da ljudi budu kidnapovani za otkup. Dosta vremena proveli smo i bez struje. Nismo se osećali bezbedno ni u sopstvenom domu.”

Odlučili smo da se porodica okupi 2005. godine u Siriji. U to vreme imala sam devet godina i to je trebalo da bude prvi put da ću videti svoju širu porodicu od kad smo izbegli u Holandiju. Često sam pokušavala da opišem osećaj koji sam imala dok je moja baka stajala predamnom. Čak iako sam bila mlada, sećam ga se jako dobro. Sećam se da sam hodala od aviona ka holu za dolaske kada sam ih videla sve kroz prozor kako stoje tamo. Osećala sam se čudno dok sam gledala svoju porodicu - znala sam lica pred sobom samo sa fotografija, Skajpa ili iz priča mojih roditelja. Sada su bili tu, ispred mene.

Ono čega se sećam najjasnije je reakcija mojih roditelja. Ne verujem da sam ikada u životu videla da neko plače tolikim intenzitetom. Bio je zaista poseban osećaj zagrliti moje baku i deku, tetke, ujake i stričeve, bratanice i sestriće. Bilo je i čudno, jer sam se osećala kao da ih dobro poznajem, iako ih zapravo nikada ranije nisam srela. Ubrzo nakon što smo se sreli, osećala sam se kao da nikada nismo ni bili razdvojeni.


Gledaj VICE dokumentarne filmove o izbegličkoj krizi:


Bila sam radoznala da čujem kako je mojoj baki u sećanju ostalo to putovanje u Siriju. Kada sam je pitala o tome, počela je da se smeje. “Bilo je sjajno”, kaže ona. “Sve je napokon bilo baš kako treba. Planirali smo dosta izleta i porodičnih večera. Uživala sam jako u svakom danu. Kao da smo osam godina nadoknadili u samo nekoliko nedelja. Bilo je teško oprostiti se nakon toga, ali sam ipak zahvalna Bogu na ovoj prilici.”

Nakon tog nezaboravnog putovanja, svi su se vratili u svoje države. Tada, sedamnaest dana kasnije, moj deka je preminuo. Svi smo znali da je sve slabiji, ali taj gubitak nas je iznenadio, posebno moju baku. “Bilo je jako teško prihvatiti da se to dogodilo”, priznaje ona. “Nisam sebi to želela da priznam. Osećala sam se jako prazno u to vreme. Neprekidno sam razmišljala o tome kako će se vratiti.”

Nekoliko godina kasnije, njena srednja ćerka otišla je u Ameriku. Madlin je odjednom izgubila ćerku koju je viđala svakog dana. Pet godina nakon toga, njen sin, a moj ujak, takođe je odlučio da svoju porodicu preseli u SAD.

Madlin je bila uništena. “Svo četvoro dece su me napustili”, kaže baka. “Oduvek smo bili velika, bliska porodica, i odjednom sam ostala sasvim sama.” Godinama je bila snažna žena, ali je od tada počela da se oseća slabije.

Iako je Irak i dalje bio nebezbedan, ona je odlučila da ostane u Bagdadu. “Prijatelji i članovi porodice me uvek pitaju zbog čega nisam otišla u Evropu ili SAD, ali ja to prosto ne mogu”, kaže mi ona. “Moja kuća je prepuna divnih sećanja, ne želim da je napustim.” Ona i dalje veruje da je na njenoj deci i njihovim porodicama da joj se vrate.

Kada god moja majka zove, moja baka joj priča o tome kako želi da se vratimo. Ona ne shvata koliko bi teško bilo ostaviti sve što smo izgradili ovde. Moja sestra i ja smo rođene u Iraku, ali smo odrasle ovde. Naravno, i drugi način bio bi takođe težak - mojoj baki bilo bi jako teško da počne iz početka u Holandiji.

Madlin se i dalje oseća usamljeno, ali nalazi nove načine da izdrži. Često zove decu i unuke. “Srećom, imamo Facetime i WhatsApp”, kaže Madlin. “Nije isto, ali pomaže da preguram sve to.” Ona mi priča kako bi volela da poseti Holandiju kada bi mogla. “Nisam te videla duže od 13 godina”, kaže ona. “Ali nažalost, nije lako posetiti vas. Putovanje bi mi bilo teško, jer više nisam tako fit kao što sam bila. Lako se umaram i više mi se ne dopada ideja da putujem sama. Ipak, nadam se da ću vas posetiti u toku narednih nekoliko godina, zato što, što sam starija, sve više shvatam da moram što pre da vas vidim. Više od svega, želim da ponovo na okupu vidim celu porodicu. To je moja najveća želja.”