Reklame
Droge

Pušila sam travu tri puta i završila u klinici iz pakla

„Bila sam prosto šokirana… stomak mi se stegao, mozak mi se isključio.“

pisao Maia Szalavitz
27 Maj 2017, 6:00am

Slika by Lia Kantrowits/Photo, ljubaznošću Cyndy Etler

Državni tužilac Džef Sešns priželjkuje obnovu rata protiv droge u stilu osamdesetih, uz unapred propisane minimalne kazne, dok ministar zdravstva Tom Prajs odbacuje dokazano lečenje zavisnosti u korist verskih programa. Koliko nas još deli od starinskih klinika za strogo odvikavanje?

Sindi Etler nedavno je objavila svoje memoare pod naslovom Dead Inside, u kojima upozorava roditelje i decu na nepovratnu štetu koju ovakav pristup može da nanese. Pošto je ukupno tri puta pušila marihuanu sa 14 godina, majka ju je učlanila u ozloglašeni program Straight Incorporated 1985. godine koji su nahvalile Nensi Regan i princeza Dajana. Tamo je provela 16 meseci.

Straight Inc. je sproveo svoje „programe odvikavanja" nad 50,000 tinejdžera u Americi, i pod raznim ograncima funkcionisao sve do 2009. godine. Primarno su se oslanjali na užasno agresivan vid terapije kojim su se mladi ljudi psihički – a nekada i fizički lomili. Kasnije su patili od PTS poremećaja i depresije, uz više desetina samoubistava; neki su se navukli na kokain i heroin iako su pre programa koristili samo marihuanu i alkohol.

Ovi programi za „problematičnu decu" koji obećavaju „emotivni razvoj" u svojim „terapijskim internatima" izgubili su mnogo na popularnosti posle medijskih ekspozea, svedočenja, i finansijske krize 2008. Od kako se ekonomija oporavila, priča se o povratku ovih metoda za lečenje zavisnosti pod pokroviteljstvom novih ratnika protiv droge u Vašingtonu. Etler za VICE govori o svom iskustvu u ovim programima i o tome zašto povratak na „čvrstu ruku" nije ono što tinejdžerima treba.

Princeza Dajana i Nensi Regan u poseti Straight Inc. 1985. (AP/Ron Edmonds)

VICE: Zašto su vas poslali u Straight Inc.?

Sindi Etler: Ukratko, zato što me je očuh seksualno zlostavljao od detinjstva. Kad sam ušla u pubertet, počela sam da mu se protivim – pobegla sam od kuće, živela mesec dana u lošem kraju Bridžporta. Najboljih mesec dana moje mladosti.

U sigurnoj kući bilo je fantastično, ali mogla sam da ostanem samo 30 dana. Dvadeset osmog dana, Nensi Regan i princeza Dajana posetile su Straight Inc. centar za lečenje bolesti zavisnosti u Springfildu, to je čula moja majka i zaključila da je to pravo mesto za njenu ćerku.

Marihuanu sam bukvalno tri puta u životu pušila.

Šta se desilo kad ste stigli?

Dugo sam čekala, a zatim su me pretresli do kole kože – pregled telesnih šupljina sprovodio mi je muškarac – da bi me onda pustili u zajedničku sobu. A kad su otvorili vrata skladišta… ne znam sa čime bih to uporedila.

U toj prostoriji, stotine mladih ljudi sedelo je u stolicama, ruku podignutih iznad glave. Tresli su se, mlatarali u mestu, udarali glavom okolo, rukama po drugoj deci. Zvuk je bio… ne znam kako bih ga predstavila. Kao kad neko šišti i curi mu pljuvačka.

Da li vam je delovalo kao da ste u nekom kultu?

U to vreme bila sam prosto šokirana… stomak mi se stegao, mozak mi se isključio. Neko mi je zavukao ruku u pantalone, hvatao za genitalije gde su mi malo ranije tražili drogu. Nemoguće je da čovek, a kamoli jedno dete, izdrži takav napad sa svih strana.

Šta vam je najteže palo?

Kad smo radili takozvanu „kritiku". Stajala sam u gomili od stotinak druge dece, sa svih strana su me okruživala i intenzivno mrzela. Zadatak im je bio da zlostavljaju i fizički i psihički onog koji se nađe u sredini. Udarali su me po sisama, po dupetu, šamarali, urlali na mene, pljuvali me.

Mislim da je najgora od svega bila izolacija. I u zatvoru, i u vojsci, i u logoru, možeš da nađeš saveznike. Ali u ovakvoj situaciji… čitavih 16 meseci provela sam bez ijednog prijatelja. Sva su deca bila usmerena jedno protiv drugog.


Pogledajte film: Kanabis u Srbiji između bola i zakona


Kroz program se napreduje preko poslušnosti, odnosno napada na drugu decu?

Tako je. Svi su to morali da rade, morala sam i ja, ali nisam imala tu crtu ličnosti. Samo sam sedela i trpela.

Kako ste onda stigli do „diplome"?

Mislim da sam ih pridobila tek kad sam „priznala" da me je očuh zlostavljao zato što sam ga sama zavela.

Danas je teško i zamisliti da se nekad mislilo da je to dobra ideja, ali ti programi bazirali su se na prihvatanju „odgovornosti" za sve što se dešava, pa tako i u slučaju kada pedofil zlostavlja dete, to dete mora da kaže da ga je samo krivo?

Bizarno, zar ne?

Najzad, sa 15 godina, pustili su vas kući. Vratili ste se kod majke i očuha koji vas je zlostavljao?

Bili su u procesu razvoda. Kad sam ja izašla, on je neko vreme već živeo van kuće. Ali vratila sam se u društvo iste dece iz srednje škole koje nisam videla godinu i po dana. Gledala sam ih kao zombi.

Kad ste izašli, mislili ste da vam je Straight Inc. zaista pomogao, da vas je spasao problema zavisnosti?

Jesam. Išla sam na AA sastanke redovno, tu je bilo dobrih i ljubaznih ljudi, pa su vodili računa o meni.

Mnoge žrtve ovih programa se posle par meseci vraćale drogama, da li se to i vama desilo?

Nije. Ja sam se odala dubokoj, suicidnoj depresiji, a posle i seksu sa dečacima.

Šta vas je motivisalo da napišete knjigu o svom iskustvu? Uspeli ste da završite srednju školu, fakultet, da se zaposlite kao učiteljica, radite sa delikventima – deluje kao da ste prevazišli tu traumu, zar ne?

Kad sam bila mala, htela sam da postanem pisac. Samo su me zbog dve stvari hvalili, zato što sam imala velike sise i zato što sam umela lepo da pišem. Obožavam da pišem, pisanje je moja droga.

Nekoliko puta sam pokušala i nije mi išlo. Kad sam oko tridesete upoznala svog budućeg muža, našla sam se u nekom čudnom raspoloženju. Počela sam opsesivno da čitam o programima za takozvano lečenje zavisnosti i nisam mogla da verujem o čemu se u stvari radi. Tu sam negde počela retroaktivno da shvatam šta mi se desilo

Na knjizi sam počela ozbiljno da radim kad smo se odselili dole u Severnu Karolinu. Ustajala bih oko pola pet ujutru i počinjala da pišem, sve je prosto teklo iz mene. Nosila sam te stranice na predavanja, ta moja deca nisu ništa čitala, mrzela su da čitaju, pravi mali gangsteri. Ovo im se strašno dopalo. Mnogo su mi pomogli u radu na knjizi.

Znači, pisanje je za vas bilo deo procesa oporavka?

Tako je. Morala sam ovo da napišem da bih uvela ljude u sve to, jer čitalac gleda na to što se dešava kroz oči deteta – tek posle zna šta mu se koji kurac u stvari desilo. Ja mogu da vam objasnim kroz šta sam prošla, ali ne mogu to da podelim sa vama. Nisam nikad pričala sa psihoterapeutom, nisam znala kako.

Šta biste preporučili roditeljima koji danas brinu za svoju decu u pubertetu?

Ja sam završila kurs za savetnika tinejdžerima. Osnovna stvar je – ćuti i slušaj! To je deci potrebno. Treba se udaljiti, slušati ih i pomoći im da sami dođu do rešenja, da otkriju šta u stvari žele i kako da nađu put do toga.

Još na VICE.com:

Tražili smo od ljudi da poređaju droge od najmanje loših do najgorih

Zašto neki ljudi ne mogu da izađu na kraj sa vutrom

Da li trava može da izleči nedostatak pažnje