Reklame
Film

Nikolas Kejdž glumi Nika Kejdža u filmu o Niku Kejdžu, što savršeno ima smisla

Kejdž je deo velike tradicije izvođača koji spajaju umetnost i realnost.

pisao Alex Hess
04 Decembar 2019, 9:27am

Nicolas Cage in 'Adaptation'. Photo:  AF archive / Alamy Stock Photo

"Nikolas Kejdž glumiće Nikolasa Kejdža u filmu o Nikolasu Kejdžu“ glasi naslov koji, u neku ruku, zvuči predobro da bi bio istina. U pitanju je takođe i naslov koji savršeno ima smisla: Kejdž je čitavu karijeru proveo gazeći po liniji između njegove dve persone: one na platnu, i one van platna. Prirodno je i očekivano da će se njih dve na kraju spojiti u jednu.

Kejdž je postao neka vrsta kultne figure u prethodnih nekoliko godina, čudna vrsta spoja čoveka, mita i mima. Njegovi najveći hitovi su svima dobro poznati - oči, medveđe odelo, pčele – i, bez sumnje, u pitanju su zlatne komedije. Pravi razlog zbog koga ih smatrate zabavnim, sa druge strane, zavisi od toga koliko ste spremni da priznate da je za to zaslužan upravo ovaj čovek, sam po sebi.

Baš kao i Deni Dajer - koji je, u zavisnosti od prespektive iz koje posmatrate, ili nezgrapni lakrdijaš, ili jedan od najvećih živih komičara u šoubiznisu danas - nedaće kroz koje je Kejdž prošao variraju samo po nivou ironije koji sadrže. A kao i u Dajerovom slučaju, standardna pozicija je staviti ga u cipele nekoga kome se smejemo, a ne sa kime se smejemo: prvoklasni jadnik čiji nedostatak samosvesti predstavlja osnovu njegove zabavnosti.

Da se ne lažemo, ovakva ideja nije došla ni od kuda. Samo u 2019, Kejdž je sebi kupio piramidu-mauzolej i dao intervju u kome je otkrio detalje svoje lične potrage za Svetim Gralom (njegov zaključak: “Šta je Sveti Gral ako ne sama Zemlja?“). U skorijoj prošlosti, on je prenoćio u Drakulinom zamku ("kako bi kanalisao tu energiju") i kupio– pre nego što ju je vratio prvobitnom vlasniku - ukradenu lobanju mongolskog dinosaurusa.

A onda, naravno, tu su i filmovi, za koje se duže od decenije smatralo da su apsurdni, preterani i u mnogim slučajevima nedovoljno podobni za gledanje. Samo ove godine ih je bilo pet: četiri nisu stigli u bioskope; dva nemaju ni svoje stranice na Vikipediji; u jednom Kejdž glumi lovca na jaguare na trajektu koji prevozi smrtonosne amazonske životinje u SAD, ali i političkog ubicu koji beži od suda i pušta na slobodu ove životinje, što na ovom brodu izaziva haos koji Kejdž rešava time što uzima pravdu u svoje ruke. Ovo je tipični zaplet u kasnoj Kejdžovoj eri.

Ima i dobrih - kao što je fim Mendi, u kome Kejdž glumi osvetnika protiv satanističke bajkerske bande - ovaj film dobar je samo zbog toga što je posvećen neobičnosti i zbog toga što je glavni lik toliko smrtno ozbiljno posvećen ulozi. Pored njega, oni lošiji filmovi (naslovljeni poput Kill Chain i Vengeance: A Love Story) izgledaju baš loše. "Nikad se ne skidam pre okršaja,“ kaže on u filmu Drive Angry, pre nego što pobije omanju armiju naoružanih sledbenika u motelskoj sobi, dok cirka burbon iz flaše.

Na prvi pogled, ovo izgleda kao karijerni izbor čoveka koga odavno nije briga za mišljenje javnosti. Ipak, ako zakopamo dublje, oduvek su postojale naznake da je Kejdž takav. On se pojavio u filmu o fanatiku Elvisa Preslija (Wild at Heart), a bio je oženjen upravo njegovom ćerkom. Glumio je u filmu Adaptation, i to i ulogu scenariste ovog filma u stvarnom životu, i njegovog (fiktivnog) brata blizanca, gde ovaj prvi radi na pretencijoznom, iritirajuće samo-referencijalnom scenariju u kome je sam glavni lik.

Adaptation je napisao Čarli Kaufman, a režirao ga je Spajk Džouns, a njih trojica su se i pre nekoliko godina udružili kako bi stvorili ultimativni meta-film, Being John Malkovich, u kome se govori o odnosu reputacije i realnosti. Možemo pretpostaviti da će i novi Kejdžov film pod naslovom The Unbearable Weight of Massive Talent biti koncipiran na sličan šaljivi način.

Ironija je u tome što upravo ovakvo spajanje života i umetnosti gumcima ume da nadene reputaciju narcisa, što najčešće zaista i ima dobru argumentaciju iza sebe: Daniel Dej-Luis živeo je u maketi sela iz sedamnaestog veka bez struje i tekuće vode kada je napravio film The Crucible. Šaja Lebuf iščupao je sebi zub kako bi se osetio kao vojnik iz Drugog svetskog rata u filmu Fury. Kejdž, sa druge strane, deo je velike tradicije izvođača koji istu stvar rade iz potpuno suprotnog razloga: kako bi izazvali smeh - delom na svoj sopstveni račun, a delom na račun svih nas.

On nije prvi izvođač koji je shvatio da najzabavnija gluma zapravo i nema puno veze sa samom glumom. Komičari, od Lerija Dejvida do Mirande Hart, postigli su najveći uspeh igrajući različite uloge sebe samih, pri čemu su mnogi od njih izvrtali tu ideju u neku vrstu sitkoma na sopstveni račun. Bil Mari, koji je postao poznat po svom sirovo zabavnom ponašanju, sada je poznat po svom običaju da, kako se priča, redovno prilazi nepoznatim ljudima na ulici i daje im vizit kartu na kojoj piše, “Niko vam nikada neće verovati.“ Postoji čitav veb-sajt na kome je su dokumentovani njegova iznenadna pojavljivanja u svakodnevnom životu običnih ljudi, koji možda jesu, a možda i nisu realni - poenta je da se ovekoveči jedna legenda.

Joakin Finiks posvetio je čitavu godinu svog života kako bi snimio dokumentarac o svojoj transformaciji iz flimskog glumca do hip-hop umetnika, sa pratećim medijskim izveštajima i gostovanjima u različitim zabavnim emisijama. Sva ta pojavljivanja bila su veličanstveno besmislena - a Finiks u realnom životu definitivno jeste jedna od najprizemnijih holivudskih zvezda koje možete upoznati - ipak, sve ovo što je uradio stvorilo je utisak mističnosti koja okružuje ovog umetnika i njegove intenzivne posvećenosti njegovom delu, a to se može veoma isplatiti u toku predstojeće sezone dodele nagrada.

Kejdžovo lično stvaranje sopstvene persone možda nije rezultiralo nečim kul poput onoga što su učinili Mari ili Finiks, ali ne dozvolite da vas to prevari da pomislite da on zapravo ne zna šta radi. Na kraju priče, i da ne zna, ovo je čist primer ponašanja vrsnog spadala.

Ovaj članak prvobitno je objavljen na VICE UK.

Tagged:
Nicolas Cage
Holivud