Majmuni bolje barataju parama od vas

Prvobitno objavljeno na Free.

Jezik biznisa je prepun termina pozajmljenih iz životinjskog carstva – stočna pijaca, zimski san, debele mačke, i još toga. Ali kada je reč o razumevanju ljudskih običaja vezanih za novac, životinje mogu da nam ponude mnogo više od živopisnog esnafskog žargona.

I zaista, principi tržišta za koje se često smatra da su jedinstveni za ljude – konkurentske cene, monopoli, ili sporazumi o iznajmljivanju – mogu se primetiti i u svetu prirode. Bihejvioralni ekolog Ronald Noe i teoretski biolog Piter Hamerstin su čak razvili i naučni okvir pod nazivom „teorija biološkog tržišta“, da bi istražili ove analogije.

S toga, ako želite neke pouzdane savete o novcu koje možete da primenite u svom privatnom životu, evo tri strategije iz divljine, od najpreduzimljivijih vrsta Majke Prirode.

Finansijski savetnici obično preporučuju ljudima da sa strane odvoje novca u vrednosti troškova od tri do šest meseci, u slučaju neočekivanih teškoća. Mudrost ovog pristupa naširoko je primetna i u prirodi; mnoge vrste skladište hranu u skrovištima, da bi je konzumirali kasnije. Ove životinje se generalno dele na dve kategorije: na sakupljače na lokalu, kao što su medved i hrčak, koji gomilaju hranu na jednoj lokaciji, i na sakupljače u pokretu, kao što su šumski miš i siva senica, koje ostavljaju hranu na mnogo malih lokacija.

Iako je zgodno skladištiti hranu na jednoj lokaciji, to takođe životinje izlaže i krađi, prema evolutivnom ekologu Andresu Brodinu, čija se studija objavljena u časopisu Filozofske transakcije kraljevskog društva B bavi sakupljačima u pokretu kao što su zebe, veverice i druge životinje. „Ako jača životinja nađe zalihe, sakupljač rizikuje da izgubi sve“, kaže on. „Male ptice, kao što su vrapčarke, obično gomilaju na više lokacija, dok jastreb i sova uglavnom gomilaju plen u blizini gnezda“.

Slično tome, nije dobra strategija svoj celokupan imetak držati u kešu kod kuće, kao Baja Patak, osim ako nemate stvarno dobar sigurnosni sistem. Oni koji drže zalihe na više lokacija ne izlažu se takvom riziku, zato što u suštini diverzifikuju svoj portfolio. Možete da primenite ovu strategiju i na sopstvenu ušteđevinu, investirajući u indeksne fondove, koji obično drže akcije stotina firmi, umesto da spiskate svu lovu na, recimo, bitkoine. A pre nego što napravite ikakvu investiciju, pametno je imati fond za hitne slučajeve, da biste pokrili bilo kakve neočekivane troškove, kao što je hitan odlazak kod zubara, ili ona avionska karta do Nju Orleansa, koja je koštala 500 dolara.

Nas ljude je lako prevariti da traćimo pare na šljašteće brendove, ili da izbegavamo jeftine artikle, zato što pretpostavljamo da su lošeg kvaliteta. Međutim, majmuni kapucini su mudriji kada su u pitanju cene, prema studiji objavljenoj 2014. u Granicama psihologije, tokom kojima su majmunima davali želatin i ledene aromatizovane slatkiše u raznim bojama, od kojih su neke bile skuplje od drugih.

Čak i kada su naučili cenu svakog slatkiša, majmuni nisu favorizovali skuplje opcije, čak i kada su imali priliku da ih slobodno izaberu. Izgleda da su razumeli da je kvalitet isti, bez obzira na troškove, što je u suprotnosti sa sličnim studijama na ljudima. S toga, sledeći put kada želite da spiskate pare na neki skup proizvod, samo zbog toga što cena ukazuje na bolji kvalitet, možda ćete poželeti da se zapitate: šta bi kapucin uradio?

Kapucini su možda prozreli brendovska sranja, ali sa ljudima dele bar jednu lošu finansijsku naviku: efekat refleksije. Kao i ljudi, majmuni izbegavaju rizik ako počinju sa malim fondom, i računaju samo na mogućnost da uvećaju tu inicijalnu sumu. Suprotno tome, otvoreniji su za rizik ako počinju sa većim fondom i moraju da računaju sa mogućim gubicima te sume.

U studiji iz 2011. objavljenoj u Časopisu za eksperimentalnu psihologiju, majmunima je data jedna grožđica, i dat im je izbor da dobiju još jednu dodatnu grožđicu, ili da prihvate opkladu, kojom bi mogli da dobiju dve dodatne grožđice, ili da izgube i tu jednu. U ovom slučaju, majmuni su bili skloniji tome da prihvate prvu, bezbednu ponudu od jedne grožđice.

Ali rezultati su bili drugačiji kada su im date po tri grožđice. Prvi ponuđač je sklonio jednu, ostavljajući majmune sa dve grožđice, dok je drugi ponuđač ponovio ponudu, u kojoj su na kraju mogli da završe sa tri grožđice, ili samo sa jednom. Iako su ishodi testa bili isti, majmuni su se u ovom slučaju češće odlučivali za rizičnijeg ponuđača.

Izgleda da su neki primati voljniji da rizikuju sve, ako na početku imaju više, što bi moglo da objasni zašto su ljudi toliko podložni „plakanju za prosutim mlekom“. Ako oklevate da prodate deonice čija vrednost opada, ili da napustite projekat koji nije ni na nuli, možda ste žrtva duboko ukorenjenog majmunskog načina razmišljanja o novcu.

„Nažalost, puka spoznaja o ovakvoj pristrasnosti nije dovoljna da je promeni“, upozorava autorka Lori Santos. „Da bismo prebrodili ovu pristrasnost, potrebno nam je više od samosvesti – umesto toga, moramo da osmislimo situacije i politike koje će pristrasnost preokrenuti u našu korist“.

Drugim rečima, potreban vam je finansijski plan, da ne biste bili uvučeni u ishitreno donošenje loših odluka po pitanju novca. I dok ta divna stvorenja mogu da nas nauče po koju lekciju o štednji za vremena oskudice, kao i to da ne nasedamo na precenjenu robu, na kraju smo svi mi ipak samo životinje koje se muče da prežive.