Reklame
Anksioznost

Kako se ljudi nose sa sindromom stidljive bešike

Ovaj problem je mnogo češći nego što se misli.

pisao Mark Hay
07 Jun 2018, 7:12am

Fotografija: Jetta Productions/Getty Images

Možda vam je poznat ovaj scenario: Nađete se u javnosti i osetite da vam je bešika prepuna. Ne možete više da izdržite, piša vam se. Nađete javni WC, ali tamo iz nekog razloga urin neće da krene – smeta vam blizina drugih ljudi. Moraćete da sačekate da svi ostali izađu, ili da odustanete i odete kući postiđeno. Zašto si drugi mogu da izvrše tu bazičnu ljudsku funkciju a vi ne?

Ovo stanje često vodi u izolaciju jer pacijenti zamišljaju da samo oni od njega pate, ali to nije slučaj. Milioni ljudi širom sveta imaju problem da mokre u javnosti, iako se o tome ne priča. Toliko je česta situacija da je vidimo, doduše na podrugljiv način, u popularnim programima kao što je Family Guy.

Šta je to sindrom stidljive bešike?

Osim tog neformalnog naziva, za ovo stanje postoji i zvaničan medicinski: parureza, ili na latinskom „abnormalno uriniranje“. Čak se i u stručnim krugovima o tome retko priča, ali nauka ipak priznaje da postoji ovaj anksiozni poremećaj društvene funkcije. Specijalisti kažu da za parurezu ima leka, bar kod ogromne većine obolelih.

Ljudi veći deo života urin zadržavaju u bešici podsvesnim stezanjem uretralnog sfinktera. Nekoliko puta u toku dana, većina nas priđe WC šolji i instinktivno zamoli ovaj ventil da se opusti kako bi urin mogao da počne da teče. Ali u slučaju parureze, blaga ili akutna anksioznost u takvim situacijama umesto opuštanja izazove dodatno stezanje uretralnog sfinktera. U nekim slučajevima ovo kratko traje, pa se čovek ubrzo opusti i urinira normalno. Ali ako mu raste neprijatno zbog te pauze, moguće je da se nastavi sa stezanjem i potpuno blokira pražnjenje bešike.

Postoje i drugi fiziološki uzroci problema pri mokrenju, od upale prostate do hroničnog alkoholizma. Parureza se obično ustanovljava kad osoba može da mokri normalno kod kuće, ali u javnosti ne – to je znak da se radi o mentalnom pritisku a ne o fizičkoj opstrukciji.

Međunarodno društvo za borbu protiv parureze (IPA) navodi da čak 7% Amerikanaca pati od ovog poremećaja – preko 20 miliona ljudi. Stiven Soifer, predsednik ovog udruženja koji je počeo da leči svoj problem još 1996., kaže da na globalnom nivou obolelih ima oko 120 miliona, ali kod najvećeg broja njih problem nije stalno prisutan – kod nekih se javlja mestimično, u uslovima najvećeg društvenog pritiska, ili posle konzumacije kofeina koji pojačava anksioznost.

„Ovaj poremećaj funkcioniše u širokom rasponu“, objašnjava Soifer. Potreba za privatnošću varira, pa neki oboleli u određenim situacijama mogu da mokre direktno pored druge osobe, ali neki drugi ne mogu ni ako im je druga osoba prisutna u istom stambenom objektu. U ekstremnim slučajevima, svest o tankim zidovima koji stan dele od komšijskog mogu da izazovu isti problem.

Koliko je čest sindrom stidljive bešike?

Po nekim procenama, između jednog i dva miliona Amerikanaca ima ovaj problem tako izražen da im ometa normalno društveno funkcionisanje ili zaposlenje. Predugo zadržavanje mokraće ume da izazove istezanje zidova bešike, infekcije urinarnog trakta, i povećan rizik od kamena u bubregu. „Nekad je pacijentima potrebna ugradnja katetera kako bi ispraznili bešiku“, kaže terapeut Džon Montopoli.

IPA navodi da stotine hiljada Amerikanaca gube posao zbo parureze, jer su testiranja urina na prisustvo droge sve češća. Zaposleni mogu da ospore otkaze uručene zbog nesposobnosti da se odazovu na test mokraće, pozivajući se na Uredbu o hendikepiranim licima Zakona o zapošljavanju, ali ovo je obično naporan proces koji zahteva detaljnu dijagnozu. Sa sličnim problemom suočavaju se i zatvorenici od kojih se traži uzorak urina.

Šta je uzrok sindroma stidljive bešike?

Niko nije sasvim siguran kako se razvija parureza, ni zašto su neki slučaji akutni a drugi ne. Ipak, Montopoli i Soifer ističu da je utvrđeno da poremećaj nije povezan sa osećajem fizičke ugroženosti, niti (u slučaju muškaraca) genitalne nesigurnosti.

Mnogi pacijenti povezuju svoje stanje urinarne anksioznosti sa incidentom (obično iz detinjstva) u kom ih je okolina osuđivala ili ponižavala zbog mokrenja, bilo neočekivanog ili presporog. Ova sećanja nisu univerzalna pojava, ali su ipak izuzetno česta. To ukazuje na proces negativnog učenja koji organizam tokom godina sve jače temelji.

Soifer smatra da postoji određeni nivo urođene sklonosti ka ovom poremećaju. Psihofizičke razlike mogle bi da objasne razliku u intenzitetu problema, ali još uvek je nejasno šta bi tačno mogle da budu.

Ako parurezu izaziva uticaj životne sredine, odnosno negativno asocijativno učenje, to bi moglo da objasni zašto se poremećaj mnogo češće javlja kod muškaraca nego kod žena, bar u Americi. IPA ne raspolaže pouzdanom statistikom kad je pol obolelih u pitanju, ali Soifer iz ličnog iskustva tvrdi da je broj muških pacijenata neuporedivo veći. Ženski WC obično nudi veći nivo privatnosti, pa se osoba tu oseća manje izložena poniženju i verbalnom nasilju sa kojim je možda odrastala.

Ipak, i žene su u toaletu izložene potencijalnom stresu. Neke prijavljuju da ne mogu da mokre ako ispod vrata odeljka uoče nečija stopala, ili ako znaju da je ispred WC-a dug red. IPA navodi da je moguće da muškarci samo češće prijavljuju parurezu nego žene, iako se kod oba pola javlja sa istom učestalošću.

Kako se leči sindrom stidljive bešike?

Parureza, iako vrlo nezgodna za one koji od nje pate, leči se iznenađujuće lako kad se prepozna. Obolelima se preporučuje čitav niz tehnika za opuštanje, između ostalog i zadržavanje daha. Soifer ističe da ove metode ne pomažu svima, ali većini mogu da privremeno ublaže problem.

Parureza takođe dobro reaguje na jedan oblik CBT, konkretno na terapiju postepenog izlaganja. Tokom nekoliko meseci, prvo se mokri u udobnom okruženju a zatim se situacija postepeno eskalira sve do one najteže, u javnom WC-u. Nekad ovo ide lakše sa piš-partnerom, osobom koja pomaže da se pacijent navikne na svako novo okruženje. Ovaj proces deluje čak i ako se ne znaju konkretni uzroci parureze, po Soiferu u 80-90% slučajeva. Nažalost, manje je uspešan kod lica sa paralelnim poremećajima kao što su depresija ili alkoholizam. Za njih je bolje da prvo razreše taj osnovni problem, pa se tek onda okrenu parurezi.

Parureza teško da će ikad biti potpuno uklonjena, ali što se više o njoj bude javno govorilo, to će lakše biti obolelima da prepoznaju simptome i potraže pomoć, umesto što pate izolovani i stigmatizovani.