Miris koji nas asocira na čist bazen zapravo znači da u njemu ima mokaće

Taj miris koji osećate ne potiče samo od hlora.

|
jun 14 2018, 11:05am

Fotogafija: Thomas Barwick/Getty Images

Prethodno objavljeno na Tonic-u

Nedavno je javljeno da su naučnici uspeli da naprave test kojim se meri koliko ima urina bazenu. Izgleda da je pišanje u bazenu postalo uobičajeno, pa su čak i profesionalni plivači priznavali da su to činili tokom rigoroznih treninga, tvrdeći da hlor „ubija mokraću“. Ovo ne samo da nije istina, već hemijska reakcija koja se dešava između vaše mokraće i hlora stvara hemikaliju koja se vezuje za astmu i druge respiratorne probleme.

Azot trihlorid, takođe poznat i kao trihloramin, nastaje kada mokraćna tvar iz urina reaguje na hlor – dezinfikaciono sredstvo koje se naširoko koristi u vodi u bazenima. Azot trihlorid ovih dana naširoko slučajno nastaje u bazenima, ali ovo jedinjenje je prvobitno 1812. godine kreirao Pjer Lui DuLong.

DuLong je stvorio ovo jedinjenje propuštajući hlor u gasovitom stanju kroz rastvor amonium hlorida. Ali uprkos svom dostignuću, DuLongova radost zbog uspeha je verovatno bila kratkog daha – nije računao na činjenicu da će jedinjenje biti eksplozivno. Hemikalija je eksplodirala bez upozorenja, što je njega koštalo jednog oka i jednog prsta. Ekstremno je osetjiva i eksplodiraće čak i usled blagog šoka, pa čak i kada je izložena sunčevoj svetlosti.

Naučnici ser Hamfri Dejvi i Majkl Faradej takođe su bili žrtve ove supstance, kada su ubrzo potom ponovili DuLongov eksperiment. Zbog eksplozije je Dejvi takođe privremeno izgubio vid na jednom oku, a Faradej je trajno oštetio prste.

Srećom po profesionalne plivače, samo je čist azot trihlorid eksplozivan, pa bi činjenica da je pomešan sa vodom i drugim supstancama u bazenu trebalo da bude ohrabrujuća. Međutim, istraživači sugerišu da azot trihlorid, pored ostalih proizvoda koji nastaju kada pišate u hlorisanu vodu, kao što su hloramin i dihloramin, povezane su sa iritacijom očiju i gornjih disajnih puteva.
Prilično je ironično da se hlor koji se koristi za ubijanje bakterija i zaštitu zdravlja plivača takođe vezuje i za stvaranje toksičnih hemikalija. Ali takođe, i miris koji ljude asocira na čist bazen je zapravo smrad azot trihlorida i indikacija da u njemu ima mnogo mokraće.

U pitanju je isparljiva hemikalija, što znači da se lako pretvara u gas i zadržava se u vazduhu oko bazena. Jedna studija pokazuje da ljudi koji rade na bazenima ili provode mnogo vremena oko njih, kao što su spasioci, imaju viši nivo disajnih problema, u poređenju sa opštom populacijom – kod radnika na bazenima se češće javljaju problemi sa disajnim putevima koji su vezani za posao, nego kod onih koji rade u administraciji.

Objavljeno je da je jednom studijom otkriveno da javni bazen zapremine 83 hiljade litara može da sadrži i do 75 litara mokraće u datom trenutku, koja može da reaguje i stvori azot trihlorid. Ovo možda ne zvuči kao mnogo, ali toksičnost hemikalija često je u dozi i ponovnoj izloženosti, pa čak i nizak nivo azot trihlorida ima štetne posledice po zdravlje.

Ali nije samo mokraća ono zbog čega treba da budemo zabrinuti – prljavština sa tela ljudi može da vezuje i do 30 posto hlora u vodi, a kod sportskih plivača, znoj – koji takođe sadrži mokraćnu tvar – takođe može da doprinese proizvodnji azot trihlorida.

I šta možemo da učinimo da to predupredimo? Istraživanje kojim je projektovana količina azot trihlorida u bazenu tokom vremena je navelo neke istraživače da sugerišu da bi smanjenje nivoa hlora u bazenima, iako ne ispod nivoa dozvoljenog zakonom, smanjilo količinu hlora koja bi bila dostupna za reakciju za formiranje toksičnih hemikalija. Međutim, ova studija je bila ograničena samo na jedan bazen, tako da je neophodno još istraživanja da bi se ustanovilo da li je ovo prihvatljivo rešenje.

Javni bazeni odavno ohrabruju plivače da se istuširaju pre plivanja, ali implikacije netuširanja po zdravlje nisu dovoljno istaknute. Nije dovoljno samo preporučiti plivačima da „redukuju nadraživače“ – plivači moraju da znaju da ti nadraživači mogu da izazovu respiratorne probleme, ne samo njma, već i osoblju bazena.

Plivače takođe treba ohrabrivati da piške pre ulaska u bazen, što je nešto što treba da bude obavezno i za sportiste – Majkl Felps možda misli da je to prihvatljiv deo tog sporta, ali to samo daje opravdanje i drugima da to čine, kada vide da to čine i sportisti – i oni moraju da budu predvodnici, kada je u pitanju higijena bazena.

Na nesreću, „ boja u bazenima“, koja menja boju vode u kontaktu sa mokraćom je mit u većini zemalja, a izgleda da nema prihvatljivih alternativa za hlor za dezinfekciju bazena, koje ne bi izlagale zaposlene štetnim hemikalijama. S toga je možda najbolje održavati taj mit, ako će ljudi zbog mogućnosti da budu osramoćeni zapravo otići u toalet.

Sajmon Koton je profesor hemije na Univerzitetu u Birmingemu. Lora Fajni je doktorant na Univerzitetu u Notingemu. Ovaj članak je prvobitno objavljen na The Conversation. Pročitajte originalni članak.

Više na VICE
Vice Channels