Dobrodošli na kej: Gde izlaze mladi u Nišu

"Kej“ – to je keltski za: metalna ili kamena platforma koja se koristi za utovar i istovar brodova.

Mrzim kada me neko pita - "Šta se dešava u Nišu?". Možda sam i suviše ciničan, ali samo jedna rečenica mi odzvanja u glavi u tim prilikama – "Ne dešava se". Možda gledam na pogrešnim mestima, ali ovde se razgovori ne vode "o Nišu“, nego o tome kako "iz Niša".

Malo je nezahvalno kad me iz Beligrada pitaju – "Šta ima?". Nema. To što ima, u Beogradu je. Ovde ćeš naći samo antipod centralizaciji. U prevodu na srpski - gomilu nezadovoljnih ljudi. Nezodovoljstvo je ovde kao i Bog, sveprisutno. Nezadovoljstvo sobom, svojom okolinom, svojim gradom. Mada ništa to nije "moje". Ali valjda je to tako u ovim godinama. Samo što smo mi danas pametniji od naših roditelja pa nemamo te iluzije da ćemo promeniti svet. Prepoznajemo da je sve to za naše dobro, da uvek može gore i da treba da gledamo svoja posla, u prevodu, kako da bežimo odavde. Valjda je i to jedan od sastojaka koji čine ovaj bućkuriš koji zovem nezadovoljstvo - bućkurišem. Pa umesto da menjam svet, rečima velikog Majkla Džeksona, počeću sa čovekom u ogledalu. Daleko sam dogurao, sada mi treba novo ogledalo i nova šaka. Ne treba mi puno da se onda setim da su to samo prazne priče u koje volim da se ušuškam kada više nemam kud. Kad spiskam sve izgovore koji me štite od sukoba, rada, drugom rečiju - ustajanja iz kreveta. Ne treba mi to, stvoriću i proživeti svoje priče, valjda zato i jesam danas ustao.

Volim kej. Ne volim kada sam napolju, ako napolju znači van svoja četiri zida, ali ako tako već mora da bude, prepustiću tih par klubova i pivnica u Nišu svojim sugrađanima, i uputiću se prema našoj metalnoj ili kamenoj platformi koju koristimo za utovar i istovar brodova. I evo me.

Fotografija: autor

O keju se ne priča, kej se dođe i se vidi. Ono što treba da znate o ovom niškom svratištu je da većina ljudi koji dolaze da izbleje nije iz Niša, većinom su iz drugih mesta u Srbiji. To je zato što je kej najjeftinije rešenje da nedelji odrubiš glavu i opustiš se malo dok trzaji ne prestanu pa sve utrne. Prihvatljivo je da kupiš gajbu, neku klopu i prostreš se po travici ili kamenu. Ali u tome je i čar ovog keja. Kaži mi za neko drugo mesto gde će se ovoliko raznovrsnih mladih ljudi skupiti na svojoj agori da pijačni, peva, dere se i svira. Jednom rečiju – socijalizuje se.

Niš duguje svoj noćni život ovom keju. Nisu svi tako hardkor da sede ovde i zimi na minus hiljadu, pa skidam kapu veteranima keja, ali čim malo otopli eto naroda. Naravno, uvek je prvo pitanje – "Gde na keju?". Mrzim elitizam, pa mi nikad nije bilo jasno prepucavanje između Nadežde i Šabana - dela keja pre i dela keja posle mosta koji vodi u tvrđavu. Visokog, srednjeg i niskog nivoa keja.

Istina je da ćeš sesti tamo gde ima mesta, što zavisi najmanje od tebe jer je ovo posećeno mesto, jer nisi hardkor i doćićeš na kej kada dolaze svi. Ako mogu da biram, sedim tamo gde mi je prijatno, bliže reci, tako da mi je teatar koji ironično zovemo "amfi" iza leđa. Volim da sednem i kod Nadežde, pogotovo ako se kasnije ide u Feedback na svirku. U suštini, kej nije o keju, kej je često o ostatku grada, praktičnosti, oslonivosti. Noći će često proći na keju. Ipak, češća je praksa da noći počinju i završavaju na keju, glavno jelo se uglavnom svodi na ostatak Niša koji se, hvala Bogu, ne prostire više od možda 4 kilometra u radijusu od keja. O keju dakle možeš da misliš i kao birou na otvorenom, bazi u kojoj planiraš napad ili u koju se zavlačiš po povratku iz bitke.

Ok, možda bi trebalo da se bacim na propitivanje ljudi o svojim najjačim sećanjima na kej, ali pre toga moram još nešto da dodam. Kej nije o keju, kej je o ljudima. Zato ga volim. Ovde možeš da se opustiš. Jednom prilikom mi je prišao čovek, mrtav pijan i počeo da mi se žali kako nije dobio posao u nekakvoj firmi. Nikad ga nisam video ni pre ni posle toga. Mada je glavni smarač Gandi. Legenda kaže da je jedan od Šabanovih sinova. Realnost kaže da je pijanica koja spopada devojke i ubeđuje ih da su lezbejke, da je osrednje dobar u sviranju frule i da je u suštini dobar čovek. Ali zar nismo svi? A legende? Osim te o Gandiju, nema. Pričao mi je ćale da su, dok su još gradili kej, tu u reci našli Konstantinovu glavu, pa ne znam da li se računa.

"The more I see the less I know, the more I like to let it go! Hey oh! Whououoooo!"

Dobro, jebote, hoće li neko nekad da dođe sa naštimanom gitarom na ovaj kej?! 'Ajde pređite na nešto normalno, prevrće mi se od Pepersa više! A eto vidiš i ta evolucija muzike na keju je zanimljiva stvar. Neko mi je pre neki dan rekao da se muzika na keju promenila. Meni nije bilo očigledno da je kej ikada imao karakterističan zvuk. U stvari, to zavisi od toga koje te noći tu, i još važnije, ko ima gitaru. Mada, uvek se nađe neki krelac koji se dobro razneo i jednostavno mora da pozajmi taj instrument od tebe jer jednostavno mora da odsvira "svoju stvar". To zavisi i od doba noći. Uvek se počne sa nekom stranom tralalajkicom. Ono što klinke vole. Kako promili u krvi rastu tako se okrećemo ka ex-yu, pa preko Riblje Čorbe, Bajage i Galije dolazimo do besmisla držanja gitare jer to nisu akordi to su diskordi. Gitara se baca na stranu i urla se. Hoću da kažem, peva se, neka za našu dušu.

Bude i manifestacija, muzičkih uglavnom. Osveže malo scenu repom, nekim težim rokom, nekim tradicionalnim folk nastupom ali to je sve povremeno, uglavnom leti, kad grad malo živne, pa živne i kej. Ali kažem, to je sve sporadično. Možeš i džez da čuješ kad Nišville šutne neki nastup sa glavne bine ovde na amfi.

Već sam opako pijan, nisam spreman da krenem kući, pa sam potražio još neke ljude koji bi sa mnom podelili svoje priče o keju. Hoću da čujem doživljaje ljudi sa ovog mesta, nešto što pamte. Ako ih pitam šta pamte sa keja, šta će mi reći?

Jednom prilikom kad mi je bilo 13 ili 14 godina, prišao sam mortus pijan nekoj curi, vidno starijoj od mene i rekao joj "imaš lepo lice na facu". Smuvali smo se te večeri. Imao sam i situaciju koje se sećam sa Balkanroka. Pobili smo se neki ortaci i ja sa obezbeđenjem iz meni nekog nepoznatog razloga. Mogli su da nas rascvetaju kao šljive u proleće, ali sve je prošlo dobro. Mada oni su prvi počeli, valjda su mlatnuli druga i onda je krenulo kolektivno šibanje preko one ograde.

Mislim da imam pričicu za svaku situaciju, iskustva uglavnom budu drastično različita. Na keju u toku dana ume da bude i romantično i umirujuće – kerovi se igraju, ljudi šetaju, tada je u mojoj glavi vedro. Kada je mrak to je cigan-mala. Gužva, đubre i pijani ljudi, čuje se muzika i oseća se smrad alkohola. Upečatljivi su mi muškarci koji šoraju po žbunovima i zidovima… Gandi mi je jednom prilikom čitao sudbinu iz dlana. Rekao mi je da su moji ljubavnici nezadovoljavajući i da nastavim da se bavim muzikom – naravno samo ako je rok-en-rol.

Stojim ti ja tako ispred WC-a kod mosta i čekam drugara da izađe – a preko puta Nišave neki likovi i likuše piju, zajebavaju se, puštaju muziku – i sad će odjednom jedan lik, dere se: "Ej, idem do WC-a, budite tu sad ću da dođem!“. I lik lagano u patikama i farmerkama prehoda Nišavu, izlazi iz Nišave pored mene i ulazi u WC. Posle se vraća na isti način. To je meni bilo ono - svaka čast.

Bilo je to avgustovsko veče 2016. Činilo se kao veče kao i svako drugo, uz graju i muziku zagrevamo se za odlazak na neku žurku. Moja genijalna novinarska maleknost je došla na ideju da intervjuiše ljude na temu „kakav vam je seks u vreme ispitnog roka“ jer su se jelte, ispiti tada u največe spremali. Prema mom mišljenju, ovo nije nikakva tabu tema ili nešto čega se treba stideti, međutim u sredini kao što je Niš otvorenost po pitanju „provokativnih“ tema ne postoji. Sve "muškarčine" i "frajeri" smanjili su se na veličinu makovog zrna i uglavnom loše reagovali. I tako shvatiš da niti postoji jednakost polova, niti sloboda govora. Da je to uradio neki tip, on bi bio "kul" i "baja", a kada devojka ili žena pokrene tu temu onda je to sramota. O slobodi govora ne bih ni da pričam, mislim da je poenta jasna. Sve u svemu, ja sam se zabala i što je najbitnije ostvarila sam ono što sam naumila.

Drugari su se napili i takmičili ko će pre da skoči sa gornjeg dela keja na donji. Ima i snimak, privatna arhiva. Jedan se spušta sa sve košuljom i kožnom jaknom, odrao se sve. A ovaj drugi debeo da požuri pre ovog da se spusti pada na dupe – razbio se. Imao je flašu crnog vina u drugoj ruci doduše. I onda je onaj prvi pao preko njega. Sutra se probudili nisu znali gde se nalaze ni šta su radili.

Neki random likovi su došli na kej (bilo ih je mnogo) sa sve ogromnim blutut zvučnikom da puštaju muziku. Prišao im je neki lik koji dosta liči na našeg Gandija, skoro identičan, i krenuo da ih napinje, verovatno za alkohol. Odjebali su ga. Iste večeri, valjda kad je čuo muziku, dolazi i sam Gandi. Spustio se u centar amfija i krenuo da igra uz svaku pesmu. E sad, dance moves su varirali od tipa Majkl Džekson pa sve do Gandi moves - kad krene da se razbacuje. Ne može to da se definiše.

Oni jadni, k’d klblk napraiše braćija iz Bliski istok što nagrnuše preko granu, setimo se drugar i ja, pa pituvamo ljuđi po kej kakvo očekuju od tija imigranti. Da l po neki organ da ni dadnu k’d nemaju nikakvo drugo. Bašta se setija, nesam ja ič. Sve smo se zabezeknuli k’d nam trećak od tija ljuđi reče da treba organi da nam dadnu, jadni ljuđi od rat što begaju. Izneverovasmo svi. K’kvi ljuđi po Niš ima, sram da te izede…!

Visok procent alkohola u krvi, puno pijanih studenata, još više nerazgradivog otpada, Šapke, Nadežda i Gandi. Dobrodošli na kej.