Zašto ljudi odustaju od planova koje su napravili

Prvobitno objavljeno na Tonic.

Dragi Toniče,
Ja želim da se viđam sa prijateljima, da izlazim, da budem društvena; nikad nisam smatrala sebe za naročito asocijalnu osobu. Ipak, u poslednje vreme imam problem sa planiranjem. Kad dođe dogovoreni dan, mene počne da hvata nervoza. Izjeda me činjenica da bi trebalo da izađem u javnost na neku dogovorenu aktivnost koju sam je ranije želela, ne da mi mia. Počnem da izmišljam izgovore. Formulišem ih sve u glavi, čak započnem par poruka pa ih obrišem. Na kraju pošaljem društvu nešto kao „Uh izvinite zaboravila sam da tog dana treba da…" ili „Da odložimo, strašno sam umorna." Kad otkažemo ranije dogovoren plan, osetim ogromno olakšanje ali ne uradim ništa naročito sa tim vremenom: visim po stanu, gledam televiziju. Sutra osetim blagu krivicu, pitam se da li je možda ipak trebalo da izađem? Zašto stalno otkazujem sopstvene planove?

Ja sam baš to imao običaj da radim! I to posebno kao tinejdžer; sećam se jedne prilike kada mi je drug, veliki ljubitelj prirode, ponudio da pođem sa njim na petodnevno planinarenje. Prihvatio sam oberučke. Zvučalo je uzbudljivo, nikad ranije nisam tako nešto probao, a iskreno mi je laskao i sam poziv. I danas mi je neprijatno kad se setim kako je moj drug brižljivo planirao maršrutu i sastavio spisak opreme koja će mi biti potrebna.

Ishod znaš. U jednom trenutku, pred sam put, shvatio sam na šta sam u svari pristao. Ideju avanture i prijateljske borbe sa prirodom zamenila je konkretnija i manje slavna slika – celodnevne šetnje po kiši, užasna suva hrana, spavanje u istom šatoru sa još malo pa strancem. Neprijatno bi mi bilo, mrzi me. Naravno, izmislio sam neki genijalan izgovor i uopšte mi nije zamerio kad sam otkazao (ili bar tako želim da se sećam tog događaja.)

Kontrast između apstraktnog planiranja na daljinu i konkretne aktivnosti koja se bliži bar delom objašnjava zašto si se navikla da otkazuješ dogovoreno. Kad te društvo pozove da dođeš na žurku ili u neki klub ili gde već, inicijalno ti zvuči zabavno i drago ti je što su te se setili. Onda se taj dan približi, a tebi padnu na pamet brojni praktični problemi: saobraćaj, smeštaj, sutra te čeka posao…

Prvi korak ka rešavanju te neželjene situacije, stoga, je razvijanje navika po kojima ćeš od starta gledati da stvari praktično i realno, umesto što automatski pristaješ na svašta. Ako je predloženi datum bar nedelju dana u budućnosti, pokušaj da zamisliš da je sutra ili čak iste večeri. Da li bi i tako pristala? Ako misliš da bi te mrzelo, imaj u vidu da će te verovatno mrzeti i sledeće nedelje ili sledećeg meseca.

S tim u vezi, određena emotivna stanja onemogućavaju nam da zamislimo kako ćemo se u drugom stanju osećati. Postoji izvesni manjak empatije za buduće verzije nas samih.

Recimo, ako smo trenutno siti i dobro ispavani, biće nam teško da zamislimo zversko raspoloženje u kom ćemo se naći kad ogladnimo i umorimo se. Posle obilnog ručka, malo ko će se setiti da kupi nešto za užinu jer zna da će do uveče ponovo biti gladan a još će morati da radi nešto od kuće. Onda veče stigne, i odjednom zamrzimo prethodnu verziju sebe – zašto nam nisu obezbedili nešto za jelo? Zašto su pristali na dodatni posao, kao da nisu znali da ćemo biti ovako umorni!

Slično se dešava i na planu društvenih aktivnosti. Družite se vas nekoliko oko ručka, opušteni ste i ekstrovertni, nekom padne na pamet – možda baš tebi – da se nađete sutra uveče, svi su saglasni, zašto da ne. A onda dođe sutra uveče, kad si kod kuće, na udobnom, osećaš se introvertno. Ova nova verzija tebe biće pod jakim iskušenjem da pošalje poruku i otkaže ono što je prethodna verzija dogovorila, čak će joj laknuti kad je bude poslala!

U takvoj situaciji, ti sebe dva puta miniraš manjkom empatije – prvo, ekstrovertna verzija nije ni razmišljala da će dan kasnije možda biti introvertna. Ali drugo, ni ona kasnije introvertna verzija nije imala u vidu da će se, ako ipak bude izašla, u društvu prijatelja ponovo osetiti ekstrovertno i da će joj u stvari biti baš zabavno. Istraživanja pokazuju da je introvertnim osobama mnogo češće zabavno u ekstrovertnim situacijama nego što unapred misle.

Da bi prestala da otkazuješ planove, moraš da prestaneš da radiš protiv sebe na dva plana. Prvo planiraj konkretnije, kao što je gore opisano, da bi sprečila prvu grešku. (Ja imam običaj da pozovem prijatelja sličnog karaktera, pitam da li misli da bi mu predložena aktivnost bila zabavna, i time se rukovodim.) Drugo, imaj više vere u svoju prilagodljivost novim situacijama kada ti padne na pamet da otkažeš, seti se da ćeš se verovatno drugačije osećati kad izađeš nego što se osećaš u tom trenutku.

Ja sam ovo rešio tako što sam počeo da vodim dnevnik u kom opisujem svoja raspoloženja posle eventualnog odbijanja ili pristanka na dogovoreni plan. Na primer, ako sam ipak izašao, pisaće: „umoran i povučen ali ipak mi je bilo lepo – opustio me je razgovor sa Džejmsom, a video sam i Saru posle sto godina, drago mi je da sam se potrudio“) Ovo pomaže da se savlada pristrasno pamćenje i predviđanje situacija.

Ipak, to što navodiš da olakšanje sledi osećaj krivice sugeriše da je na delu neka dublja dilema. Samo ti znaš kakvi su ti životni prioriteti – do kojih ti je prijatelja zaista stalo i kojima želiš da posvetiš svoje slobodno vreme (da li je opijanje u baru, na primer, visoko na listi tih prioriteta, ili bi radije da provedete veče na nekom kursu, možda baveći se timskim sportom?)

Sa jedne strane, moguće je da zaista želiš da sprovedeš u delo dogovorene aktivnosti, samo ne uspevaš da odoliš primamljivom spokoju večeri ispred TV ekrana. U tom slučaju nisi sama, nedavno istraživanje objavljeno u Žurnalu pozitivne psihologije pokazalo je da većina ljudi smatra da su srećniji posle sadržajnijih aktivnosti, ali ipak biraju da ogroman deo vremena provode uz televizor.

Ako se tu prepoznaješ, autori studije savetuju striktnije planiranje i olakšanu tranziciju između dve aktivnosti – na primer, da ne bi prečesto otkazivala dogovoren trening, treba imati u rancu unapred spakovanu opremu za teretanu; da ne bi otkazivala izlazak u bar, treba izabrati mesto do kog se lako dolazi, npr. usput ti je u povratku sa posla.

Sa druge strane, takođe je moguće da otkazuješ ne toliko zbog tih psiholoških predrasuda već zato što imaš običaj da olako dogovaraš aktivnosti koje u stvari fundamentalno ne želiš. Možda pristaješ da bi bila učtiva, da ne bi izgubila kontakt sa prijateljima, da bi ubedila sebe da si društvena osoba?

Sama činjenica da si tek nedavno počela da često otkazuješ dogovorene sastanke ukazuje na to da treba preispitati motive da ti ovo ne bi prešlo u naviku.

Dr Kristijan Džeret (@Psych_Writer) je psiholog i autor (The Rough Guide to Psychology and Great Myths of the Brain). Njegova nova knjiga o promenama ličnosti biće objavljena 2019. u izdanju Simon and Schuster.