Rusi su me proganjali zato što sam fotografisao napuštene spejs šatlove

Ovo je priča anonimnog fotografa koju prenosi Džulijan Morgan

Ovde vidite ruinirani ruski spejs šatl, zatrpan prašinom, zaboravljen u postrojenju duboko unutar granica Kazahstanu. U pitanju su ostaci neuspešnog sovjetskog pokušaja da se proizvede orbitalno vozilo ekvivalentno spejs šatlu, Programa Buran. Planove su ukrali od NASA, a na program potrošili ko zna koliko milijardi između 1974. i 1993. godine. Samo jedan spejs šatl je dospeo u orbitu i to na kratko, 1988. godine.

Sa kolapsom SSSR, ovaj program je stavljen ad akta pa su nezavršeni šatlovi ostavljeni da trunu širom nekadašnje sovjetske imperije. Jedan je uništen 2002. kada je hangar pao na njega posle oluje, jedan prototip se danas čuva u nemačkom muzeju, a ova dva šatla iz Kosmodroma Baikonur na jugozapadu Kazahstana su možda i poslednji ostaci programa.

Samo par ljudi je uspelo da uđe u ovo postrojenje i iz njega iznese svoju SD karticu. Razgovarali smo sa jednom od njih, urb-eks fotografom iz Evrope koji je želeo da ostane anoniman kako ne bi sebi otežao prelazak granica, što mu je u opisu radnog mesta.

Evo kako svojim rečima opisuje svoj ulazak u kazahstansko postrojenje, svoj izlazak, i svoje viđenje ruskih agenata koji ga od tada prate.

Na internetu sam po prvi put čuo za Program Buran i odmah rekao sebi da ga stavim na spisak. Delovalo mi je kao savršen vrhunac karijere jednog urbanog istraživača. Oktobra 2015., našao sam se u Kazahstanu.

Postrojene je ogromno, proteže se na 70 sa 90 kilometara pustinje, i sadrži na stotine lansirnih platformi iz doba Hladnog rata. Par njih su još uvek aktivne – odatle se lansiraju rakete koje putuju do Međunarodne svemirske stanice. Ali glavni problem je u tome što je najbliži put četrdesetak kilometara udaljen, a nemaš gde da sakriješ vozilo. Pritom oni stalno patroliraju u džipovima.

Te 2015. sam osmatrao dvogledom, pokušavao da ustanovim kako se patrole kreću i kada. Plan još nisam imao, samo sam prikupljao podatke i razmišljao o prelazu pustinje bez vozila. A onda mi je na pamet pao bicikl! Čim se priđe, bicikl može da se vozi po asfaltu, samo je trebalo da pređem dvadesetak kilometara bez ikakvih puteva.

Vratio sam se kući i počeo da planiram. Naručio sam bicikl na rasklapanje, i pratio lansiranja preko interneta. Izabrao sam period kad je aktivnost bila minimalna, sredinu avgusta 2016., kada je bio i pun mesec što bi mi olakšalo kretanje po mraku. I to mi je bio plan.

Doleteo sam jednog petka uveče i sve je lako krenulo. Kola sam našao gde da sakrijem, ispod neke gomile starih guma, tepiha, i ostalih otpadaka u pustinji. Baš dok sam ih zatrpavao, prošla je jedna patrola. Pomislio sam „sranje!“ ali oni se nisu zaustavljali, valjda su mislili da sam došao da istovarim đubre kao što lokalno stanovništvo radi.

Ipak, znao sam da je patrola zbog mene promenila uobičajenu maršrutu, pa sam morao da korigujem plan. Odvezao sam se sedam kilometara istočno sledeće večeri i pronašao groblje na kom sam mogao neometano da parkiram.

Odatle sam počeo da vozim bicikl i dokopao se jednog od unutrašnjih puteva, gde sam naišao na prvi problem. Mislio sam da su ti putevi asfaltirani, ali nisu bili – samo nagomilan pesak i šljunak. Ipak, nije bilo druge, počeo sam da pedaliram kroz pesak.

Očekivao sam da će taj deo puta potrajati nekih pet sati, ali bilo je stvarno naporno pa se oteklo na skoro devet. Do hangara sam stigao u cik zore, potpuno iscrpljen, a čekao me je novi problem.

Ispostavilo se da je sve zaključano, što nisam očekivao. Mislio sam nemoguće, zar sam ceo ovaj put prešao bezveze, ali nekako sam uspeo da nagomilam buriće za naftu i sa njih dohvatim požarne merdevine; na spratu nije bilo sve zaključano, pa sam mogao da uđem oko pola sedam ujutru, dok je još bilo prilično mračno. Postojao je samo jedan red prozora a prostor je bio ogroman, kao neka katedrala, jedva sam video ta dva velika spejs šatla koja su se nalazila direktno ispod mene.

Sve je ličilo na mauzolej posvećen dobu istraživanja svemira. Dva sata sam ih gledao i odmarao se. Planirao sam da odspavam, ali bio sam još pun adrenalina. Kad se najzad razdanilo, oko deset, počeo sam da fotografišem.

Bilo je to tipično mirno nedeljno prepodne na Baikonur kosmodromu. Ceo dan sam se peo po skelama i tražio najbolji kadar. Šatlovi su trulili tu četvrt veka, prekriveni ptičjim izmetom. Ispod jednog od njih nalazile su se merdevine tako da sam mogao da uđem, ali unutra nije bilo praktično ničega, gotovo da su uništeni. I hangar je potpuno propao jer Kazahstanci nekih deset godina nisu znali šta će biti sa kosmodromom pa su odneli sve što se moglo odneti. Mislim da će se i ovaj srušiti, baš kao i onaj iz 2002.

Posle celodnevnog slikanja, hteo sam da odem do drugog hangara – na 400 metara nalazila se velika „Energia“ raketa. Odšunjao sam se tamo i napravio par fotografija, taman se spremao da pođem kad su se pojavila tri ogromna nemačka ovčara. Glasno su lajali, počeli da mi prilaze, pa sam podigao neku metalnu šipku i izvadio sprej. Jedan koji je hteo da me ujede dobio je preko usta, onda sam ga i poprskao. Sva tri psa su se povukla i opet sam bio sam.

Tu je već padao mrak, bilo je vreme da se vratim. Nisam hteo da ostanem do ponedeljka ujutru, trebalo je da stignem do kola pre zore. Prepešačio sam osam kilometara do bicikla, uzjahao ga i počeo da vozim, a onda video farove bicikla iza sebe. Brzo sam bacio bicikl u stranu i otrčao pedesetak metara u pustinju.

Video sam kako džip krivuda levo-desno, malo po putu a malo van njega. Ne znam da li je tražio mene, ili je možda stražar preko vikenda malo presisao votke. Samo sam se molio da mi ne pregazi bicikl. Nekako je prošao pa sam nastavio da vozim dalje.

Nekoliko sati sam vozio po pesku, što me je opet izmorilo. Na kraju sam odlučio da bi mi bilo lakše da pešačim, pa sam bacio bicikl i skinuo pancirni prsluk. Više puta mi je došlo da prilegnem i odmorim se, ali znao sam da ne smem – nisam imao dovoljno vode da bih pešačio kroz pustinju po suncu. Poneo sam šest litara, što je bilo dovoljno za 36 sati, ali ne ako bi me uhvatile temperature od 37 stepeni.

Najzad sam stigao do kola oko šest ujutru, odvezao se dvadesetak kilometara dalje, uključio erkondišn, i zaspao. Oko dvanaest sam se probudio i produžio.

Kad sam stigao kući, održao sam veliku i dobro posećenu izložbu, prodao dosta printova poslovnim ljudima. Put me je koštao oko 1,000 EUR, a zaradio sam dvadeset puta više.

Ali četiri dana kasnije, zatekao sam vrata stana otvorena. Znao sam da je neko provalio, ali nisu sve pretresli kao što sam očekivao. Uzeli su samo moj veliki Nikon na čijoj sam kartici još imao slike raketa. Ukrali su još i laptop, ali ništa drugo. Valjda su na izložbi videli da sa kompjutera projektujem slike iz Baikonura, pa zato. Ostavili su šest sočiva u istoj torbi iz koje su uzeli fotoaparat, a i moju rezervnu Sony A7 kameru. Bilo je onako, dosta čudno.

Pozvao sam policiju, podneo prijavu. Oni su mi se posle javili i rekli da nema smisla da lopov uzme samo jednu kameru i laptop, tako da misle da je u pitanju ipak bila poruka iz Moskve.

Preporučili su mi da se dobro pazim jer se ruskim agentima ne treba zamerati, posebno ako brane čast države, što je ovde verovatno bio slučaj. Za Rusiju je bruka kad im neko kao ja upadne u tajno postrojenje vozeći bicikl na rasklapanje. Oni od Amerikanaca svako lansiranje na ISS naplate po desetak miliona, pa ne žele da im ugrožavam posao. Zato se trudim da me što manje bude u medijima, zato neću ni da me vi potpišete.

Nije da se plašim, da gledam preko ramena. Optimista sam po prirodi, što je neophodno za ovu vrstu posla. Priča je bila odlična, ispričao sam je raznim prijateljima. Važno je dobro se pripremiti: poneo sam sprej, pancir, naučio kako se na ruskom kaže „ruke u vis“. Ipak, nisam imao plan B kad su mi provalili prvo mesto za parking. Trebalo je da imam nešto isplanirano za taj slučaj, ovako sam morao da improvizujem.

Dakle, ko baš hoće da ide tamo, treba dobro da se pripremi. Ja bi mu preporučio da ne ide. Jedna TV stanica mi je tražila da tamo odvedem njihove reportere, ponudili su da mi dobro plate, ali nisam ja vodič. Neću da idem tamo samo zbog novca. Ja se ovim bavim zbog fotografije i ni zbog čega drugog.

Džulijanove priče možete naći na Tviteru ili Instagramu.