Muškarci iz Srbije o tome kako im je bilo na porođaju njihovih žena

"Očevi se onesvešćuju, mnogo više nego majke."

|
apr 17 2018, 6:03am

Fotografije: privatna arhiva; ilustracija: VICE Srbija

Kada bismo većinu emotivnih odnosa, naše duboko konzervativne zemlje, sveli na jednostavnu jednačinu, pa sve to preveli na jezik razumljiv svima nama, to bi otprilike izgledalo ovako On da plodi, ona da svoje kosti lomi. On u kafani sa ortacima da pije, ona da suze lije. I ako samo pomislite da je u pitanju nekakva jeftina pesnička patetika nedarovite autorke, samo pogledajte „pesničke“ slogane za podsticaj rađanja u Srbiji, i shvatićete u punom sjaju šta uistinu znači verbalna dijareja naših čelnika.

Prvo na svom primeru, pa onda i na primeru ostalih žena, osećam koliko moja materica predstavlja predmet bavljenja svih, počev od slučajnih prolaznika, preko zabrinutih drugova, pa sve do državnog vrha. Nebrojeno puta sam čula, što iza kulise što pravo u lice: Jesi li je napunio? Za neupućene, napuniti znači napraviti dete bez njenog znanja. Stoga, u takvoj atmosferi, nije ni čudno što se porođaj prirodom stvari smatra ženskom stvari.

Zato sam krenula u jednomesečnu potragu za muškarcima koji su prisustvovali porođaju i koji su tog dana bili najveća podrška svojim suprugama. Zajedno sa njima sam pokušala da razbijem mit o tome da je porođaj (samo) ženska stvar i da su uloge vrlo jasno podeljene. E pa nisu, i ne mogu biti! Oduvali smo, zajedničkim snagama, onu krilaticu: Zna se ko kosi, ko vodu nosi.

Ivan Bogdanović

VICE: Kako si odlučio da ideš sa ženom na porođaj? Kako ti je palo na pamet?
E, to nemam pojma. Prvi put je bilo potpuno spontano. Kasnije je naravno sa namerom. Na sva tri porođaja sam prisustvovao zato što sam hteo, nisam imao nikakav pritisak okoline, a supruga nije bila ni za ni protiv. Nikakav spoljni uticaj. Jednostavno sam želeo i to je to.

Čekaj, spontano si odlučio da ideš sa ženom na porođaj?
Prvi put da. Odlučim ja tako sam sa sobom i nazovem GAK da se raspitam. Uopšte nisam znao proceduru. Posto se porođaj ne ugovara, nema tu ne znam ni ja kakve procedure. Čitava poenta je da mora postoji slobodna sala zbog mene, jer ne mogu da se šetkam po porodilištu. Ništa spektakularno, to je mala sala poput boksa. Jedina moja obaveza je da sedam dana pred porođaj uradim briseve grla i nosa i to je to (da bih prisustvovao moram da budem potpuno zdrav). Mada, moja deca su rođena par dana ranije, par dana pre predviđenog termina. Jedino tako je bilo sigurno da ću ja prisustvovati. Da će biti slobodna sala u tom trenutku. Da, igrom slučaja jednog od lekara smo poznavali zbog nekih ranijih problema u trudnoći.

Na koji način si se pripremao za prisustvo na porođaju?
Nisam se pripremao, nisam gledao filmove, nisam čitao brošure, nisam išao u školice ili slične dodatne edukacije. Apsolutno ništa. Uzdao sam se u to da pripremao se ja ili ne, porodiće se sigurno. Nemam problem kad vidim krv, čak sam i dobrovoljan davalac. Dajem krv i namenski, registrovan sam i na VMA, dakle ne plašim se toga. Mislim da je to jedini problem prisustva na porođaju.

Porađala se bez epidurala. E sad, kad nekog nešto boli, uvek je prisutna nervoza. Sad joj prija što je držim za ruku, a u sledećem momentu joj to ne odgovara. Traži mi vodu, donesem joj vodu, a onda ni to ne valja. Vruće joj je, hladno joj je... To je tako. Pomagao sam koliko sam mogao.

Kakav je bio tvoj doživljaj na prvom, drugom i trećem porođaju?
Kako opisati? Sreća, radost u svakom slučaju. Ponos. Prvi put sam bio ubeđen da će biti devojčica, rodio se dečak. Tada nismo znali pol deteta do samog rođenja. Nismo želeli da znamo.

Kakav je bio odnos lekara prema tebi tokom porođaja?
Lekari ne vole prisustvo oca na porođaju. Mnogo je tu razloga, najviše profesionalnih. Ne vole da im remete njihov „radni“ prostor. Mora se i to razumeti. Bude tu i vrlo neprijatnih situacija, agresivnosti ali sve se to nekako ušuška, zataška i zaboravi. Očevi se onesvešćuju, mnogo više nego majke – da ne poveruješ. Tripuju se da je doktori povređuju (i nju i bebu), pa vrište kao - „Nju boli!“, pa mislim, naravno da je boli kad se porađa. Kad je otac prisutan, pristup lekara je definitivno, ali definitivno drugačiji. Prvi put su hteli da me izbace iz sale, i to neki dežurni lekar, jer se neki lik pre mene onesvestio i pravio probleme. A već drugi i treći put sam bio poznat u bolnici, pa niko nije ni pomišljao da me izbaci. Njima je to posao kao i svaki drugi.

Kako si se ponašao za vreme porođaja?
Za vreme sva tri porođaja, bio sam uz svoju ženu. Porađala se bez epidurala. E sad, kad nekog nešto boli, uvek je prisutna nervoza. Sad joj prija što je držim za ruku, a u sledećem momentu joj to ne odgovara. Traži mi vodu, donesem joj vodu, a onda ni to ne valja. Vruće joj je, hladno joj je... To je tako. Pomagao sam koliko sam mogao. Ono što joj je trebalo, to sam pokušavao da joj obezbedim.

Da li ima razlike između ova tri porođaja?
Definitivno prelazi u rutinu. Drugi put sam bio pripremljeniji, a treći put je bilo deja vu, znači već viđeno. Sva tri puta sam presekao pupčanu vrpcu. Bio sam prisutan dok su pregledali placentu. Posle porođaja, placenta se detaljno pregleda jer ne sme nijedan deo da ostane unutra, pošto može da izazove sepsu. Lekar je kao i ja samo posmatrao, bukvalno sve ostalo odrađuju babice. One pripremaju, porađaju, seku. Sva tri puta su morali da je seku, i prisustvovao sam šivenju, s tim što uspavaju ženu za to vreme tako da sam posle toga odlazio. Mada, mislim da je čitava poenta da nemaš problem kad vidiš krv.

Kako je reagovala tvoja okolina kada si im rekao da ćeš prisustvovati porođaju?
Mislim, niko od mojih ortaka nije bio na porođaju. Tako da ja nemam nikog u svojoj okolini sa istim ili sličnim iskustvom. Podršku okoline nisam imao, ali nije mi niko ni smetao. Većina je uglavnom bila krajnje ravnodušni prema tome. Prosto, odlučio sam da idem i to je to. Vrlo jednostavno.
Interesantno je da sam na porođaju fotkao i snimao, tako da žena i ja imamo našu privatnu arhivu. Dokumentovao sam svaki trenutak – sva tri puta.

Da li bi preporučio ostalim muškarcima?
Da, definitivno - ako imaju stomak za to. Nikakvu ulogu tu nemaju velika mišićna masa, obrazovanje, snaga, osećanja... Ili možeš ili ne. Ako ne možeš, uzalud dobra volja, nemoj mučiti ni sebe ni druge.

Milan Azlen

VICE: Kako si došao na ideju da prisustvuješ porođaju? Kako si doneo tu odluku?
Od samog početka sam želeo i mislio da i treba da budem na porođaju. Želeo sam da učestvujem od samog začeća do samog kraja. Sam kraj je čin porođaja i smatram da svaki muškarac treba tu da bude.

Na koji način si se pripremao za porođaj?
Za vreme trudnoće smo išli u školicu roditeljstva gde me je takozvana učiteljica zvala da dođem na čas i pustila mi je snimak porođaja, kako bi me pripremila. I kada sam to video, shvatio sam da to ništa nije strašno i tad sam se još više ohrabrio. Svi ostali, moja okolina, govorili su mi da nisam normalan, da ću se tamo onesvestiti, ali ja nisam odustajao. Svi su se plašili da ću svojoj ženi tamo smetati i da ću se onesvestiti. U stvari, bilo je sasvim suprotno, ja sam njoj pomogao da se opusti. Mislio sam, "U ovome smo zajedno i zajedno idemo do kraja". I tako je i bilo.

Kako je izgledao porođaj iz tvoje perspektive?
Iz moje perspektive, porođaj je izgledao potpuno opušteno. Pre ulaska u salu su me izdvojili sa strane kako bi suprugu pripremili za porođaj. Potom su me obukli kao doktora sa sve onim nanogicama, izgledao sam kao hirurg - i onda su me pustili unutra i stvarno sam se osećao kao da sam doktor. Ja sam i pomagao, pre svega njoj da se opusti, mazio sam je, češkao, govorio joj lepe stvari. Pošto kad je žena u grču, i kad ne može da se opusti, porođaj ide dosta teško. Beba gura, gura i ako si stegnut, ne otvaraš vrata.

Stvarno je neopisiv osećaj. Baš nedefinisano izmešana osećanja: radost, tuga, sreća, bol. Radovao sam se zato što donosimo na svet novi život, a bio sam tužan zato što je nju to sve mnogo bolelo. Nedefinisano, izmešana osećanja sto posto.

Doktori i sestre su me stavili po strani dok se sve nije završilo, a ja sam ih kao nadgledao. Bio sam tu i radio sam sve što su mi rekli. Na kraju su mi čestitali svi i rekli da sam odradio ekstra posao. Samo sam u jednom momentu intervenisao, odnosno rekao sam sestri da ne bude tako gruba prema mojoj ženi jer je ona ljudsko biće. Mislim da je čitavo medicinsko osoblje imalo prema nama više poštovanja zato što smo u svemu tome nas dvoje bili zajedno. A drugari su mi rekli da sam opravdao njihovo mišljenje da nisam normalan.

Hoćeš li biti na drugom porođaju?
Nadam se da hoću ako nađemo nekog da čuva naše dete. Sama činjenica da sam bio posvećen porodici i prisutan od samog početka trudnoće do kraja, uticala je pozitivno na ženin i moj odnos. Definitivno je drugačiji osećaj i pristup. Koliko me je udario adrenalin, tu noć uopšte nisam mogao da se napijem, a hteo sam (smeh).

Šta bi preporučio ostalim muškarcima koji planiraju da prisustvuju porođaju?
Preporučio bih i ostalim muškarcima da prisustvuju porođaju, ali onima koji imaju stomak da mogu da pretrpe to sve, a da se ne onesveste. To nije samo obučeš se u odelo doktora i tu si, to je sve krenulo u dvadeset do devet ujutro, a završilo se u dvadeset do tri popodne. Dok za to vreme ništa nisam ni jeo, ni pio, imao sam dve bonžite u džepu i to je to. Preporuka za sve: PRISUSTVUJTE, MNOGO JE DOBRO. Neopisivo je to što kad sama beba dođe na svet, krene da plače tek kad se preseče pupčana vrpca. Nije baš kao na filmu. Dete krene da plače kad se preseče poslednja veza između majke i deteta. To je vrlo interesantno. Nažalost, meni nisu dali da presečem pupčanu vrpcu, sestra je to uradila pre mene, tu sam se iznervirao. Ako neko treba da odvoji dete od mame, to sam valjda onda ja. (smeh)

Aleksander Segedi


VICE: Kako si odlučio da prisustvuješ porođaju sa svojom ženom?
Nisam ja odlučio. Ja sam jednostavno poslušao svoju ženu. Marija je jednostavno rekla, u sred rečenice− I porođaju prisustvuješ. Ili je bilo u formi pitanja gde jednostavno ne možeš da kažeš ne, nešto kao− Je l’ da da ćeš prisustvovati porođaju? I to je bio mali korak za mene, a veliki za čovečanstvo, ili bar za moju ženu veliki korak. Doneli smo odluku negde na sredini trudnoće, kada već počinju planovi gde će se porađati, da li uzimamo epidural, ali sve je bilo podložno promenama osim mog prisustva. Epidural ili ne, ali ja prisustvujem porođaju. Procedura je jednostavna, odeš da izvadiš bris i prijaviš se.

Da li si plaćao nešto dodatno ?
Pa sve zavisi od porodilišta. Mi smo išli na Zvezdaru, tamo se dodatno ne plaća očevo prisustvo na porođaju. Kao neko ko je trideset i osam godina u ovoj državi - navikao sam na svaki kamen koji je država u stanju da mi baci pod noge - ja sam se prijatno iznenadio tim porodilištem. I vidim po tvojoj faci začuđenost. Da, ja sam se prijatno iznenadio tim porodilištem: okrečeno je, čisto je, žena se porađala jednog od najtoplijih dana prošlog leta, a oni su imali tri ili četiri klime, sobe su klimatizovane, a čaršavi su apsolutno čisti i nepocepani.

Kakav je bio odnos lekara prema tebi, tokom porođaja?
Marija se porađala u ponoć, tako da smo bili jedini u boksu, kasnije je došla još jedna žena, pa me je doktor izbacio. Moje pitanje bilo je− Valjda postoje paravani?, ali umesto odgovora, bilo je− Izlazi napolje! (smeh). Doktor koji ju je porodio je onakav tip čoveka kod kog ja idem za sve što mi treba u životu kada mi treba dobar majstor. On nije imao najbolje komunikacijske veštine, uopšte nije prijatan, ali je majstor svog zanata. A njegov način ophođenja prema meni, to je sporedna stvar. Više je doktor, nego što je prijatan. Zbog njega je porođaj prošao glatko i brzo. Moja žena se porađala sat i dvadeset minuta. Posle toga je rekla− Ako je toliko jednostavno, idem opet na porođaj.

Treba da se pripremiš na ono što ćeš da vidiš, mislim da Jutjub može da pomogne dosta. Treba se pripremiti da što manje budeš problem.

Da li si se pripremao za porođaj?

Dobio sam jedan odličan savet od svoje dobre prijateljice − Nemoj ti tamo da lekarima postaneš posao. Nemoj da budeš neko ko će njima da napravi problem, da padaš u nesvest, nemoj da imaš hiperaktivne, emotivne ispade. Tvoj posao je u suštini veoma jednostavan, ti si tu da budeš podrška, i to je to. Isto tako, treba da se pripremiš da bebe na porođaju nisu slatke i roze. Treba da se pripremiš na ono što ćeš da vidiš, mislim da Jutjub može da pomogne dosta. Treba se pripremiti da što manje budeš problem. Nisam ništa čitao o porođaju niti se preterano pripremao jer smo i moja žena i ja završili medicinsku školu, prisustvovali smo obdukcijama. Ako misliš da na bilo koji način možeš da pukneš tokom porođaja, nemoj postati posao tim ljudima unutra koji već imaju posla preko glave, već izađi napolje

Je l’ ti bila frka u nekom momentu? O čemu si ti razmišljao?

Pa jeste. Plašio sam se da nešto ne prođe naopako. Psihički sam se pripremio za dvadeset sati porođaja. I sad znam da to nije dvadeset sati neprekidnog napora, ali mislio sam− Ovo će jebeno da traje. Oboje smo se iznenadili koliko je malo trajalo.

Kako je tebi uopšte izgledao porođaj?
Početak je bio loš. Ja sam kasnio, i ne zato što sam ja hteo. Mene je sestra sa prijema poslala kući, jer je dobila informaciju da porođaj neće početi narednih nekoliko sati. Ja sam otišao, vozio nekih dvadesetak minuta, kada me je žena pozvala i da javio sam se u toku vožnje, rekla je – Penji se gore. Došao sam tek za dvadeset minuta. Kada sam stigao, uleteo sam gore u bokseve, sestra me je zaustavila i poslala u garderobu. Dobio sam onaj zeleni plašt i kapicu za glavu. Od tog trenutka na dalje, pa recimo da je trideset posto kao u filmovima, ono na šta definitivno moraš da se pripremiš jeste da deca ne izgledaju kao u filmu, ne onako kako očekuješ.

Pripremio sam se na to da će me žena tresnuti u nekom momentu, sva sreća pa porođaj nije dugo trajalo. Bilo je onog kada je govorila da ne može više, u suštini, tu sam najbolje poslužio jer sam joj govorio − Kad te molim, zbog sebe, zbog mene, zbog svih, hajde probaj još jednom... Moja uloga je bila da je motivišem i pomognem kad je potrebno. Mislim, porođaj definitivno nije lep prizor, nije žbun ruža, ne miriše. U suštini, nisam zagledao tokom porođaja, svoju ulogu sam tamo shvatio kao motivaciju i podršku. Video sam sve u smislu, da prošlo mi je pored oka, ali nisam se trudio da zagledam. Nisam presekao ni pupčanu vrpcu jer sam smatrao da to treba da urade profesionalci. Žena mi je posle rekla da sam joj veoma pomogao tog dana i da joj je moja podrška mnogo značila.

Kako si se ti osećao na samom porođaju?
Pa odgovorno. Stalno sam imao na umu da ne smem da postanem drugima posao, ja nisam pacijent, ne smem da smetam. Bilo mi je drago što sam bio tu, što je sve prošlo kako treba. Osećao sam se loše jer je moja žena patila, bolelo ju je. Ali oboje smo se pripremili na to da će porođaj boleti. Čak je moja žena rekla da ju nije bolelo onoliko na koliko se bila pripremila.

Šta bi rekao ostalim muškarcima koji planiraju da prisustvuju porođaju?
Ideja je da ne postaneš nečiji posao. Ideja je da budeš pomoć i podrška svojoj partnerki, između ostalog na porođajnom stolu se nalazi neko sa smanjenom dozom razuma, ti treba da budeš neko ko će biti racionalan. Nema naročito šta da se snima, fotografiše tokom porođaja, bolje je da ti ostanu mentalne slike. Ipak je to intimni čin.

Ja čak nisam bio u fazonu da nešto slavim kao što je to običaj, jer sam znao da sam od tog momenta pedeset posto potrebniji. Sad sam potreban trezan. To je stvar na koju se pripremiš da si tu jednostavno da tvojoj partnerki bude lakše.

Milko Barnak


Milko Barnak je u to vreme živeo sa ženom u Ukrajini, zato i našu priču selimo tamo. Želela sam da vidim kako stvari funkcionišu van granica naše zemlje i da vidim ima li razlike u perspektivama. I svakako ih ima. Milko mi je rekao da je u Ukrajini potpuno normalno da muškarac prisustvuje porođaju. Ukoliko muškarac ne prisustvuje, onda uskaču majka, sestra, bilo ko koga žena odabere. Dakle, podrška se smatra krucijalnom i na ceni je. Ono što se bitno razlikovalo tamo jeste sam čin porođaja. Žene nisu neprekidno na stolu, već mogu da zauzimaju položaje koji im najviše odgovaraju prilikom porođaju. Imaju i norveški zid kao pomagalo, a odnos medicinskog osoblja je potpuno drugačiji nego kod nas.

VICE: Zanima me kako si uopšte došao na ideju da prisustvuješ porođaju? U Srbiji se ni tada, a ni danas o tome ne priča, bar ne glasno?
Pa u Srbiji nije, ali u Ukrajini jeste, tamo je već to sve bilo normalno, muž na porođaju- no big deal. Ja sam tada sa svojom ženom živeo u Ukrajini. Naime, moja žena se studiozno pripremala za porođaj, čitala je razne časopise, knjige na tu temu, gledala je filmove. U suštini, u početku sam bio negativnog stava prema tome da odem i prisustvujem porođaju. Razmišljao sam− Šta će muškarac sad na porođaju?, klasična naša, balkanska perspektiva. Da se razumemo, ja nisam neki ljubitelj krvi, malo se i ježim kad je vidim. Mene je žena ubeđivala i nagovarala da pristanem na porođaj, njoj je to jako bilo važno, ali ja sam se dosta dugo opirao. Ona mi je puštala dokumentarne filmove kako bih video kako to izgleda u stvarnosti. Nekoliko dana pre porođaja, pitala me je još jednom da li želim da idem sa njom sa njom, i naglasila je da je skroz u redu da ne idem ukoliko je to moja želja. Međutim, prelomio sam i odlučio da idem. Iako sam se dugo premišljao i mislio da je moje prisustvo nepotrebno, na kraju se ispostavilo da je sve to bilo jako lepo iskustvo.

Tad sam pitao sestre da mi dozvole da to ja uradim, međutim, one su bile protiv toga, ali doktor mi je dozvolio, dao je makaze i eto, uspeo sam. Bilo je fenomenalno.

Kakav je tvoj doživljaj porođaja?

Čitava procedura nije uopšte bila komplikovana. Nisam radio nikakve testove kao što je to slučaj ovde, u Beogradu, jedino što su zahtevali jeste da obučem bahile na noge i onaj mantil, i to je to. Bio sam prisutan od samog početka do kraja. Bio sam tu da je uhvatim za ruku, pomognem koliko god je to moguće, da pokušam da je smirim malo, jedino što nisam mogao jeste da osetim njen bol i da u tome učestvujem na taj način. Bio sam pri ruci, šta god da joj je trebalo. Nju to nije toliko bolelo, to mi je sama rekla, koliko se zamarala pri celom tom procesu, kontrakcije su se povećavale i bile nekontrolisane, i što se više bližio porođaj, bile su jače. Kada se žena porodila, stavili su joj dete na stomak, pupčana vrpca je visila i video sam da nije presečena. Tad sam pitao sestre da mi dozvole da to ja uradim, međutim, one su bile protiv toga, ali doktor mi je dozvolio, dao je makaze i eto, uspeo sam. Bilo je fenomenalno. Osećao sam se kao da sam oslobodio dete od žene (smeh). Svoje dete sam gledao odmah, čim se rodilo.

Da li ti je krv tada bila problem, pošto si i sam rekao da ti i nije baš najmilija?
Nije zato što sam pre samog porođaja dosta razgovarao sa ženom i edukovao sam se, tako da sam bio pripremljen. Na primer, ni na jednom filmu nisam video placentu, ali uživo, tada jesam i skroz je bilo kul. A sestre su mi preporučile da to ne gledam kako mi valjda ne bi pozlilo. Prosto, bio sam psihički pripremljen i ništa od toga mi nije bilo strašno: od toga da sam video kako izlazi dete, do prisustva muškog lekara, video sam sve i propratio detaljno porođaj.

Da li bi drugim očevima preporučio prisustvo na porođaju?
Da, to je jedno lepo iskustvo. Meni je samo žao što nisam mogao da prisustvujem kada mi se rodila druga ćerka. To je bilo u Srbiji, u Novom Sadu. To iskustvo se ni ženi, a ni meni nije mnogo dopalo. U Ukrajini su lekari bili dosta prijatni u susretljivi, što nije bilo slučaj u Novom Sadu. Zaista se sve dosta razlikuje. Mada, svuda postoje i dobra i loša iskustva. Naša iskustva su ovakva, što ne mora da znači da bi nekom drugom bilo isto, sve je dosta individualno.

Da li se tvoj odnos prema ženi promenio posle zajedničkog iskustva, odnosno tvog prisustva na porođaju?
Moja žena je čitala da mnogo muškaraca odbija da prisustvuje na porođaju zato što se plaše da će drugačije gledati ženu ili odljubiti se od nje ukoliko vide porođaj, ja mislim da su te tvrdnje neosnovane. Mislim, ako si toliki pacijent da ne vidiš razliku između seksualnog odnosa i porođaja, onda je to katastrofa. Moje mišljenje je da su muškarci u mnogo slučajeva kukavice i da je to u suštini razlog toga što ne žele da prisustvuju. Od većine njih sam čuo da bi se onesvestili kad bi videli krv i da neće da smetaju. Sa druge strane, ima i žena koje ne žele prisustvo muškarca u tom momentu.

Šta bi poručio ostalim muškarcima?
Mislim da je najvažnije pre samog tog čina, da muškarac prođe edukaciju u vezi sa porođajem, da ide zajedno sa ženom na obuku, jer će tako znati sa čim će se susresti i što je najvažnije, biće psihički pripremljen. Preporučio bih svim muškarcima da odu sa svojim ženama na porođaj. Ja svima pričam o tome, već sam ženi dosadio tako da joj je drago što imam priliku da javno ispričam svoj doživljaj porođaja. Muževi, idite i budite sa ženama na porođaju.

Iako su Ivanovo, Aleksandrovo, Milkovo i Milanovo iskustvo potpuno drugačija, iako je svako od njih pristupio porođaju na sebi svojstven način, postoji jedna vrlo važna zajednička stvar koja objedinjuje njihova iskustva, a to je da oni obožavaju svoje žene i ne stide se da im to pokažu, a ni da javno izgovore. Oni su priču o roditeljstvu ozbiljno shvatili, kao timski rad i na taj način razbili mitove o strogim, nezainteresovanim očevima i preterano blagim, popustljivim majkama. Za njih ne važi ona odurna i nadam se, prevaziđena narodna izreka: Otac kolac. Posle svakog intervjua, ja sam bila nadahnuta i jako srećna. Zato hvala Ivane, Aleksandre, Milko i Milane do neba na prilici da pokažemo zajedno drugu stranu ljubavi, roditeljstva i zajedništva. Uistinu je lepo gledati kako ljudi koračaju zajedno, u istom ritmu. Nadam se da ćemo svi krenuti njihovim putem. Od mene, jedno gromoglasno: „Bravo!“.

Više na VICE
VICE Channels