14 scena koje su "Igru prestola" pretvorile u neviđen hit

Svi imaju svoju teoriju kako je Igra prestola postala najveća serija na televiziji danas — i niko nije u pravu. Sise i zmajevi možda sa današnjeg stanovišta deluju kao dobitna kombinacija, ali nije baš da su televizijske serije u žanru fentezija imale dug i slojevit istorijat uspeha. Niti je Igra prestola od samog početka bila hit: rana gledanost serije bila je solidna, to jeste, ali se ona od tada učetvorostručila, pretvorivši je u do sada neviđen hit.

Igra prestola nije se pojavila niotkuda da bi zauzela svoje mesto u našim srcima — ona je građena polako, scenu po scenu. Dok sam pisao svoju knjigu 100 stvari koje bi fanovi Igre prestola trebalo da znaju i urade pre nego što umru, otkrio sam da sam se iznova i iznova pozivao na iste scene koje govore o tome kako je Igra prestola postala neizbežna senzacija. Neke od njih su velike, slavne, eksplozivne scene — ali većina njih nije. Evo scena koje su pretvorile Igru prestola u ogroman, skup, kontroverzan, neizbežan hit kakav je danas.

Kad se Igra prestola prvi put pojavila, suočila se sa monumentalnim zadatkom predstavljanja razrađenog fantazijskog sveta sa bogatom istorijom i u startu sa gotovo dvadeset likova. Kako da televizijska serija prevaziđe tu prvobitnu konfuziju? Uradila je to na dva načina, od kojih su oba dočarana efikasno u ovoj sceni iz pilota serije: prvo, pokazala je najraskošniju moguću produkciju. U redu, prepoznaje se plavi ekran iza Brena, ali isto tako — pogledajte samo tu scenografiju i kostime! A muzika je verovatno najbolji rad kompozitora Ramina Djavadija u prvoj sezoni, momentalno dočaravajući bombastičnost i suptilnu pretnju kraljeve posete Zimovrelu.

Ali svi ti elementi su beskorisni bez direktne emotivne povezanosti sa likovima, a Igra prestola je predstavila favorite fanova iz knjiga tako da su se gledaoci odmah vezali za iste likove kao i čitaoci. Ova konkretna scena izgrađena je oko Arje Stark (Mejsi Vilijams), koju njene velike, ljubopitljive oči i nestašluk dok gleda kraljev dolazak čine u ovoj sceni fascinantnijim likom od Brena Starka. Novi gledaoci možda nisu odmah razumeli do kraja važnost Robertovog zahteva da vidi Lijanin grob, ali su zato želeli da vide u kakvu će se nevolju uvaliti devojčica sa prevelikim šlemom na glavi.

Prvih nekoliko epizoda Igre prestola malo se mučilo da pronađe svoj identitet, ali je serija istinski došla na svoje negde na polovini prve sezone. Ubrzanje zapleta jasno nam je stavilo do znanja zašto treba da nam je stalo do likova iz serije, a i serija je usput učila kako da bude nešto više od obične adaptacije izvornog materijala. Dakle, ako neka scena služi kao prekretnica u tom smislu, onda je to ona u kojoj Robert, Baristan i Džejmi prepričavaju svoje prvo ubistvo. Sva trojica su umereno važni likovi u knjizi, ali scena je u celosti izmišljena za televizijsku seriju. Serija dopušta sebi da se razmahne čitavih nekoliko minuta kako bismo se malo bolje upoznali s ovim likovima, pokazujući samopouzdanje u želji da ispriča priču o Igri prestola na svoj način. To neće ići uvek u korist serije u kasnijim sezonama, ali je svakako važan deo njenog razvoja.

Rob Stark je pozitivac. Savršeni sin velikog gospodara, častan, mudar za svoje godine i dovoljno svestan kakvu pretnju predstavljaju Lanisteri da pozove svoje podanike i u očevo ime krene u pohod na jug. Ali on ne sluša Ošu, ženu divljana koja je pred Belim hodačima pobegla južno od Zida. Pred kraj prve sezone, ona Brenu kaže kako je pokušala da ubedi Roba da krene u pohod na sever umesto na jug da bi se borio protiv vojske mrtvih umesto Lanistera. Oša je u pravu — a videvši da su mrtvi najveća pretnja u prvoj prvcatoj sceni serije, znaju to i gledaoci.
Ali Rob ne zna — i ne može da zna. Njegova tragedija je da je njegov koncept "uraditi pravu stvar" — pokušati osloboditi oca i pobediti Lanistere — potpuno ukorenjen u feudalnom, patrijarhalnom, glupavom svetu Vesterosa iz kog on ne može da se iskobelja. Da je poslušao Ošu i ostao na Severu, on i njegova vojska (i vrlo verovatno čitav svet) prošli bi mnogo bolje. Ali on to nije mogao da uradi i zato je u ovoj sceni otelotvorena centralna tema Igre prestola: najbolji ljudi donose najgore odluke zato što ne mogu da zamisle druge mogućnosti mimo onoga što je dozvoljeno u okviru njihovih groznih društava.

I tako je u trejleru koji najavljuje šta nas dalje čeka HBO iskoristio muziku čestih tvoraca podloga za trejlere Florence and the Machine kako bi ilustrovao jedan od najslavnijih monologa iz knjige: Varis postavlja Tirionu zagonetku o moći. Trejler je jasno ustoličio Tiriona, u tumačenju glumca Pitera Dinklidža netom ovenčanog Emijem, kao novog centralnog lika serije, ali i potvrdio da će brzina adaptacije romana nastaviti da diže tempo.

Drugi veliki rizik sa kojim se Igra prestola suočila u drugoj sezoni bio je da je zasnovana na Sudaru kraljeva — knjizi koja je po prirodi više prelazna nego klimaktična. Najveći sukob u knjizi je Bitka kod Blekvotera, ključna borba u Ratu pet kraljeva u kojoj Stanis Barateon predvodi svoje armije protiv Lanistera u Kraljevoj luci. To je prilično velika stvar: više epizoda utrošeno je na pripremu tog događaja, a njegov dolazak najavljuje prvu u nizu epizoda Igre prestola sa masovnim bitkama.

Blekvoter, epizoda koju je snimio režiser filma The Descent Nil Maršal, momentalno je postala jedna od najvećih i najboljih epizoda Igre prestola. Maršal majstorski definiše lične i političke uloge bitke nizom tihih, ali i sve napetijih scena. Tenzija u nekom trenutku mora da pukne i to se desi briljantno u jednostavnoj sceni u kojoj se Davos obraća sinu pre nego što zatraži oglašavanje bubnjeva. Njegov sin viče da čuju svi, Stanisova armija obznanjuje svoje prisustvo, saundtrek Ramina Djavadi se zahuktava i sve eksplodira. Ova sposobnost elegantnog prebacivanja iz napetog, tihog dijaloga u eksplozivnu bombastičnost vremenom je postao verovatno najveći kvalitet serije.

Igra prestola je petparačka i gnusna, priča o sve apsurdnijim događajima koji zadese likove veće od života. Serija (i do određene mere, knjiga) nije uvek svesna toga, lutajući od stilizacije uzvišene istorijske drame do uživanja u grozi i jadu. Ova konkretna scena — u kojoj Džejmi Lanister naizgled uspeva da ubedi Boltonovog jurišnika Loka da ne siluje Brijenu, da bi odmah potom izgubio ruku zbog Lokove loše kontrole nad sopstvenom naravi — u tom pogledu i nije baš neki kompromis.

To je jedna od najčudnijih scena u čitavoj Igri prestola uopšte, zato što odmah posle tog brutalnog sakaćenja kreće odjavna špica sa živahnom verzijom pesme iz izmaštanog sveta serije The Bear and the Maiden Fair u izvođenju pravog rok benda iz našeg sveta The Hold Steady. U Prestolima prethodno niste mogli da čujete električne gitare, ali eto ih ovde kako zavijaju. Nije slučajno da se u trećoj sezoni Igre prestola – u kojoj se odigrava Crveno venčanje, verovatno najmračniji i najšokantniji događaj u čitavoj istoriji serije — serija počinje da naginje ka, ono, zabavnijim tonovima.

Sjajna treća sezona pokazala je da je majstorski naučila lekciju iz "Blekvotera". Serija je dosledno i samouvereno primenila širok raspon promene tonova, iskoristivši čvrstu osnovu scenarija, glume i produkcije da bi pričala sve napetiju priču. Samouverenost serije će joj se kasnije obiti o glavu, ali najveći dometi treće sezone pokazali su da je, bar na neko vreme, to funkcionisalo.
Smešno je prisetiti sada da je velika scena bitke u prvoj sezoni izbačena, sada kada znamo u kojoj meri će serija postati poznata po ogromnim, bombastičnim ratnim scenama. Moja najomiljenija među njima je pustošenje Astapora, u kojoj Deneris Targarjen sprovodi u delo svoj plan da izda gospodare roblja u gradu i stekne armiju bez plaćanja bilo čega. Emilija Klark nikad nije bila bolja, časteći dominantnim kezom svakog ko je sumnjao u nju. Nasilje koje sledi nije od one brutalne, mračne sorte po kojoj je serija od tada postala poznata — više je katarzično izbijanje revolucije. U ovoj fazi, stalni obrti serije dočaravaju atmosferu "sve je moguće", a tu spada i nada.

Prethodne dve scene su zabavne, ali ne dočaravaju do kraja koliko je dobro Igra prestola funkcionisala na svom vrhuncu. Eksplozivne scene i šokantni trenuci zahtevaju solidnu osnovu nastalu radom na likovima, što je još jedna od oblasti u kojoj je treća sezona briljirala. Adaptirajući polovinu Oluje mačeva relativno lišenu događaja, serija je zapravo dobila prostor da malo uspori i prodiše. (Uzmite u obzir koliko sporo su uvedeni Tulijevi, u poređenju sa vrtoglavim protrčavanjem kroz Vestoros u potonjih nekoliko sezona.) Apsolutno najbolja od svih ovih scena posvećenih građenju likova nalazi se u epizodi "Poljubac vatre", koja je po meni najbolja u čitavoj seriji. Brijena i Džejmi praktično samo sede u kupatilu i pričaju. Ima malo golotinje, ali ona je uglavnom deseksualizovana tokom dugog, staloženog monologa u kom Džejmi priča o tome kako je stekao nadimak "Kraljeubica".

Sve u vezi s ovom scenom pojačava težinu istorije u Igri prestola dodatno komplikujući ono što smo već mislili da znamo o Džejmiju; čak i sama lokacija scene, Harenhalovo kupatilo, doprinosi našem razumevanju toga kakva su kupatila i društvo Vesterosa uopšte. Scene kao što je ova istinski su izvor popularnosti serije, bez obzira na to koliko Crvena venčanja ili Bitke kopiladi preotimaju svu pažnju.

Četvrtu sezonu Igre prestola nestrpljivo su iščekivali i fanovi i kritika, a sjajna premijerna epizoda "Lav i ruža" samo je opravdala tu pomamu. Ali jedna scena u trećoj epizodi, "Lomitelj lanaca", izazvala je neizbežnu kontroverzu i pretvorila seriju u današnju ekstravagantnost koja nagoni na pisanje ozbiljnih polemičkih tekstova. Scena u pitanju dešava se na sahrani jezivog kralja Džofrija, dok ga njegovi roditelji — incestuzoni Džejmi i Sersei Lanister — oplakuju. Ono što sledi je scena koju je većina ljudi doživela kao silovanje, što je iz nekoliko razloga postao ogroman problem.

Pod jedan, Džejmi je u međuvremenu postao jedan od najboljih likova serije, nakon što je njegov pokajnički put počeo da poprima oblik kad je sprečio seksualni napad na Brijenu. Pod dva, dotična scena u knjigama nije predstavljena kao silovanje, zbog čega je izgledalo kao da serija naprosto samo želi da šokira. Pod tri, režiser Aleks Grejvs nije se složio s onim što je većina nas videla, tvrdeći da nije imao nameru da snimi takvu scenu. Konfuzija i ogorčenost okrenuli su dve najbrojnije grupe poštovalaca Igre prestola, fanove fentezija i televizijske kritičare, protiv serije i ocene kritike od tada više nisu bile u skladu sa njenom sve većom popularnošću. Serija je postala poznata više po kontroverzama nego po kvalitetu, što je bio trend koji je kulminirao godinu dana kasnije jednom sličnom scenom, što je za posledicu imalo da jedan veliki medij zanesenjaka u potpunosti demonstrativno prestane da prati seriju.

Čak i kad je postala kontroverznija, Igra prestola samo je postala još bolja u priređivanju velikog spektakla. Kraj četvrte sezone donosi nam najbolju scenu dvoboja u čitavoj seriji, između Planine koja jaše i Crvene kobre. Na tehničkom i pripovedačkom planu, to je jedan od najboljih dvoboja koje sam imao prilike da vidim na velikim i malim ekranima: Oberin, koristeći svoj zabavljački talenat da izazove reakciju publike, bori se simetrično i elegantno; Gregor, koga samo zanima da pobedi, razbija svu lepotu koliko god može.

Čitava četvrta sezona prepuna je masovnih, prelepih spektakla, do tačke kada je izgledalo da serija postoji samo da bi stvarala takve velike momente. Ovaj trenutak konkretno pokrenuo je pitanje da li je, nakon ogromne tragedije kakva je bila Crveno venčanje, Oberinova smrt puka taktika ulivanje lažne nade samo da je bi je posle opet srušili. I dok se lično s tim ne slažem (Oberinova smrt dovodi do direktnijeg uspona Tivina, najvećeg zlikovca serije), Igra prestola postala je poznata kao serija koja, iako tehnički vrhunska, postoji prvenstveno zato da bi podjednako ispoljila surovost i prema likovima i prema gledaocima, čak i ako te surovosti nikad nisu bolje izgledale.

Taj narativ samo je još više podgrejala peta sezona serije, koja je uspela da adaptira najmračnije romane i nekim čudom ih načini još užasnijim. Iako se najveći deo nezadovoljstva, u velikoj meri s pravom, odnosi na Sansino sasvim nepotrebno silovanje od strane Remzija Boltona, čitavom tom sezonom provejava tama, završavajući se s dve epizode gotovo neizdrživog mraka — nihilističkim maršom ubijanja deteta i izneverenim obećanjem. Sa pripovedačke tačke gledišta, u petoj sezoni postoje mnoge upečatljive scene mraka — ali u estetskom pogledu za mene se najviše ističe Arijino ubistvo ser Merina Tranta.

Ona je sušta suprotnost Denerisinom pustošenju Astapora, činu pravednog nasilja koji se tretira kao novo doba heroizma. Burdelj u Bravosu je sušta svirepost, zasnovana na osveti, dečjoj prostituciji i zlostavljanju. Ta scena nije katarzična, niti je impresivna akciona sekvenca — prosto ju je neprijatno gledati. Možda su producenti serije želeli da gledaoci misle kako je najmračnije upravo pred zoru; možda su želeli da kazne gledaoce zato što su im drugi primeri Arjine osvete bili toliko zabavni. U svakom slučaju, uz Stanisov pad, izdaju Džona, Mirselino krajnje loše tempirano ubistvo i još toliko toga, Arjina osveta nad Merinom Trentom definiše petu sezonu Igre prestola.

Šesta sezona Igre prestola bila je dramatično drugačija od prethodnih po dva ključna pitanja. Pod jedan, bila je to prva sezona koja nije bila prvenstveno zasnovana na knjigama i pod dva, posle sve brojnijih kritika na račun prethodnih sezona, tvorci serije Beniof i Vajs izjavili su da su uvažili kritike i prilagodili priču njima. Te promene postale su očigledne za manje od 20 minuta nove sezone, kad Sansu i Teona spasavaju Brijena i Podrik, što ostatku sezone daruje ton čistog heroizma (ako ne računamo nekoliko skretanja s te staze, naravno). Utiranje tog puta bio je riskantan potez za Igru prestola, koja je svoj uspeh izgradila na izvrtanju fentezi arhetipova. Ali čak i ako pravolinijska bitka dobra i zla nije najinteligentnije i zadovoljavajuće rešenje za ovu seriju, zavetovanje Brijane na služenje Sansi (kao što je to uradila i pred Kejtlin) i dalje je bilo fantastično.

Pripreme šeste sezone za finale čitave serije značile su i izbacivanje u prvi plan dva najtradicionalnija fantazijska heroja Igre prestola: Džona Snoua i Deneris Targarjen. Sve veći naglasak na Džonu nije se u svakoj prilici isplatio, delimično zato što Kit Harington kao glumac nije pokazao prevelik raspon emocija. Ono u čemu Harington jeste dobar, međutim, jesu akcione sekvence — a Igra prestola je očigledno odlučila da to bude isključivi razlog postojanja njegovog lika u poznijim sezonama. U Emijima ovenčanoj Bici kopiladi, to je destilovano u jedan jedini trenutak, kad Džon Snou, dok oplakuje smrt svoga brata pred nadirućom Boltonovom armijom, izvuče svoj mač. Jedna jedina slika definiše završnicu Igre prestola: naši heroji sada su digli glavu i suprotstavili se zlu.

Ovaj članak započeo je pričom o važnosti raskošne produkcije za ranu fazu popularnosti Igre prestola. Serija je oduvek izgledala i zvučala fantastično, do te mere da je bilo lako uzeti je zdravo za gotovo. Ali u ovoj jednoj jedinoj sceni, od uvodnih trenutaka finala šeste sezone, Igra prestola ponovo je skrenula pažnju na svoje estetske kvalitete, dozvolivši dvojici svojih ključnih kreativaca da se razmahnu: kostimografu Majklu Kleptonu i kompozitoru Raminu Djavadi, koji su svoj najupečatljivi rad posvetili upravo prevratu Sersei Lanister koji ju je doveo na Gvozdeni presto.

Kleptonov dizajn Serseine haljine inkorporirao je stil Serseinog oca i veštačku ruku njenog brata u kraljevski izgled, a Djavadi — inače kompozitor cimerovske škole oštrih stakato bubnjeva i duvača — zapleo drugačije melodije tokom čitavog svog saundtreka. Jedan od problema Igre prestola jeste da njene epizode mogu da vam deluju prilično isto; proveravamo šta se dešava sa svakim od glavnih likova dok lutaju širom sveta, sve izgleda sjajno, možda se nekad desi nešto zanimljivo, potom polazimo dalje. Mora da se desi nešto zaista posebno da bi se razbio razrađeni obrazac i naterao ljude da obrate pažnju. Uprkos svim svojim usponima i padovima, Igra prestola uvek je imala potencijal da bude najimpresivnija serija na svetu. Dok se kreće ka svom ogromnom klimaksu, ona zna da uvek može da se pouzda u spektakl.

Pratite Rovana Kejzera na Tviteru.

Još na VICE.com

Ako želiš, možeš da spojluješ sebi celu sedmu sezonu "Igre prestola"

Kako da provedete odmor kao u seriji Igra prestola

Igra prestola: Zašto spojlujemo i kako da se spasimo