Fotografije tinejdžera tokom dugih, vrelih leta u Rusiji
Paljenje logorske vatre, razuzdano trčanje po šumama i ljubljenje kad padne mrak – fotografije Irine Julijeve dočaravaju lepotu i neobičnost odrastanje u ruralnoj Rusiji.
Ovaj tekst je prvobitno objavljen na sajtu i-d.vice.com."Prvi put kad sam uzela foto-aparat u ruke, imala sam 12 godina", kaže Irina Julijeva. "Moj stric je bio fotograf i naučio me je kako da rukujem njim. Potom sam fotografisala sve: svoje prijatelje, porodicu, mačku." Posle te prvobitne opsesije – onakve zbog koje postanete neizdrživo naporni mesec ili dva sve dok ne pronađete neku novu - Irina nije ponovo uzela foto-aparat u ruke narednih 20 godina, sve dok nije odlučila da studira foto-žurnalistiku u svom rodnom Sankt Petersburgu.
Reklame
Kad je diplomirala 2010. godine, vratila se fotografisanju svoje porodice. Proteklih šest godina, Irina je dokumentovala svoju decu i njihove prijatelje kako odrastaju tokom dugih leta u mestašcu Boljšoj Sabsk na ruskom selu. To je mesto na kom je i ona provodila školske raspuste, igrajući se kao dete, ali i isprobavajući kako je biti odrastao. Njene fotografije poseduju žestinu nalik filmu Gummo i neizbrisiv pečat neobičnosti malog mesta – ona slika jednostavnim kompakt foto-aparatom i ostavlja da datum svetli u ćošku – ali su ispunjene i prelepom nostalgijom za njenim sopstvenim tinejdžerskim letima. Irina trenutno radi na tome da serijal koji se zove "Osetljivo doba" pretvori u knjigu. "Radni naslov je Ožuljana kolena", kaže ona. "Biće to priča o odrastanju. Ali, zapravo, ona govori o meni."
Koje su najupečatljivije uspomene sa tvojih sopstvenih letnjih raspusta provedenih u Boljšoj Sabsku?Plivali smo, pecali, brali gljive i bobice u šumi, pekli krompire na logorskoj vatri. Bilo je svežeg mleka, bilo je sakupljanja sena. Moje deda je pravio čamce, nešto kao indijanske kanue i vodio me je sa sobom u šumu da pregledamo zamke. I plivali smo daleko, do divljih mesta. Sećam se i vrlo upečatljivog mirisa štenaca, zato što je moj deda uzgajao eskimske pse. Sećam se i crnog neba, ispunjenog zvezdama. Sve se činilo da traje večno. Tih dana sam se osećala slobodno i srećno.
Imam utisak da deca danas uopšte ne provode toliko vremena napolju na otvorenom, makar ne u Sjedinjenim Državama. Da li to važi i za Rusiju? I šta misliš koliko je važno za decu da imaju avanture napolju?
Reklame
Letnji raspust u Rusiji traje tri meseca. Roditelji koji žive u velikim gradovima trude se da odvedu decu na selo, bliže prirodi. Priroda je posebno okruženje, nju je stvorio univerzum, a ne ljudi. Mislim da je zbog toga priroda nešto posebno i susret s njom nam pomaže da bolje shvatimo svet.
Kako si upoznala većinu dece i tinejdžera na tvojim slikama?Na mnogim slikama su moja deca. Počela sam da radim na serijalu "Osetljivo doba" kad je moja ćerka imala 13 godina, a moj sin dve godine. Slikala sam i prijatelje moje ćerke, moju nećaku i neku decu koja su živela tu u blizini.
Čitav projekat posvećen je mojoj ćerki Saši. Posmatrala sam promene koje su joj se dešavale tokom adolescencije, njenu transformaciju iz devojke u ženu. I dok sam to radila, jasno sam se sećala sebe iz tog perioda. Ukazala mi se predivna prilika da se vratim kroz vreme, da pokušam još jednom da doživim trenutke sopstvene adolescencije.
Kad bi morala da biraš, koja slika bi ti bila omiljena i kakva priča stoji iz a nje? To je jedna od prvih u serijalu, devojka u vodi. Ona je prijateljica moje ćerke. Toga dana smo prelazili lokalnu reku — to smo radili i u mom detinjstvu. Široka je i plitka, ali brza, a prelazak reke umeo je da se pretvori u pravu avanturu; kasnije smo tumarali okolo i plivali, i tad sam je uslikala. Mislim da ta slika dočarava pravi osećaj harmonije. Legneš i opustiš se u vodi, a voda te drži i guta sve zvuke. Pogledajte samo kako je opuštena i predivna ta slika.
