Dosadne istine o tome kako smršati i ostati mršav

Prošlo je deset meseci otkako sam uveo drastičan osamdesetodnevni režim da dubijem trbušnjake. Evo šta se od tada dogodilo.

|
okt 19 2018, 8:39am

Fotografije: autorove

Pre nekih godinu dana, neko je na jednoj žurci napravio fotografiju. To je bila spontana fotografija na kojoj smo nekoliko mojih prijatelja i ja, nalakćeni na šanku. Nisam ispao posebno ružno na slici. Svetlo je bilo dobro i uglovi su bili okej, ali kada su je postavili na internet, malo me je bilo sramota. Bio sam deblji nego što sam želeo da budem. Veći deo života žongliram između istih 2,5 do pet kilograma, i neznano meni, izgleda da sam ponovo bio na težoj strani spektra. To nije trebalo da me iznenadi, jer sam se svakodnevno gledao, ali je neverovatno šta sve možeš da ignorišeš, do trenutka kada to, znaš, jednostavno više ne možeš.

Ne mogu da kažem da li je ta fotografija pokrenula ono što će na kraju ispasti najveći ekperiment sa trbušnjacima u mom životu ikad. Ne sećam se tačno. Verovatnije je u pitanju bila tona malih trenutaka koji su se skupili zajedno, gomila sitnica koje su sve ukazivale na širu ideju. Želeo sam da saznam da li u jednom cugu mogu da se postaram za svoju težinu. Kada bih se potpuno posvetio fitnesu, da li bih konačno mogao da promenim status kvo? To mi je delovalo kao pristojan predložak za esej i dovoljno spoljne motivacije da nešto zapravo i preduzmem.

Rezultat eksperimenta je bio članak za VICE pod nazivom Proveo sam 80 dana radeći na trbušnjacima, i to mi je upropastilo život. Članak je na mnoge načine bio uspešan, ali na mnoge i nije. Izgubio sam sedam procenata telesne masti, ali nisam uspeo da izvajam pločice na stomaku. To je bio najčitaniji članak koji sam ikada napisao, ali je bio veoma naporan za moj privatni život. Članak je takođe probudio i mnogo starih duhova sa kojima nisam sasvim bio spreman da se uhvatim u koštac.

Ljudi su imali oprečne reakcije na članak. Na svaku osobu koja mi je udelila kompliment na pisanju ili transformaciji, dolazilo je dvadeset drugih ljudi koji su me nazivali kurvom. Jedna dama je čak rekla i da sam okrvavio ruke. Rekla mi je da će ljudi pročitati članak i rešiti da ne rade na svojoj formi. Kada budu umrli, to će ići na moju dušu.

Ali među svim burnim reakcijama je bilo i nečega što nisam očekivao. U nekoliko direktnih poruka su me pitali kako mi je uspelo. Ljudi su čitali o tome koliko sam bio nesrećan tokom tog vremenskog perioda, kako je moje iskustvo bilo apsolutno pogrešan način za mršavljenje, a ipak su želeli da čuju detalje o mojoj ishrani i režimu vežbanja. Pisma su bila duga i emotivna, i ljudi su mi objašnjavali kako svoje telo osećaju kao teret. U to doba nisam znao šta da im odgovorim. Nisam bio stručnjak za tu temu, a i tek sam okončao projekat sa trbušnjacima, i nisam bio sasvim siguran da se neću vratiti svojim starim navikama.

Prošao je samo minut (ili 10 meseci) otkako je izašao članak o trbušnjacima, i uz neke promene u načinu života i nenametljivo savetovanje Džefa Girvica, vlasnika Beng fitnesa iz Toronta, koji je i nadgledao moj eksperiment, uspeo sam da se ne ugojim, pa čak i da još malo smršam. Uraditi sve što je potrebno je bilo mnogo manje ekstremno nego tokom sabijenog osamdesetodnevnog iskustva, a iako i dalje nisam nikakav poseban stručnjak za fitnes, ipak mislim da sam nešto naučio. U svakom slučaju, dovoljno da budem voljan da pričam o tome. Ispod – uz Džefovu pomoć – naveo sam neke od velikih i dosadnih istina koje sam saznao o tome kako smršati i ostati mršav.

1. Verovatno postoji razlika između onoga što vi smatrate za pravilnu ishranu i onoga što zaista jeste pravilna ishrana

Kada sam započeo eksperiment sa trbušnjacima, iskreno sam verovao da se hranim zdravo. Grickalice sam jeo minimalno. Cirka je bila ograničena na jednom ili dvaput nedeljno. Stvarno sam jeo povrće. Ali jedna od prvih stvari koju su me zamolili da radim tokom projekta je da vodim dnevnik o svemu što trpam u sebe. Taj proces je bio prosvetljujući.

"Kada tražimo od ljudi da zapišu šta jedu, čak i kada ne pokazuju drugima svoje dnevnike, oni često na kraju počnu da se hrane zdravije", kaže Girvic. "Zaista zapisati šta si konzumirao – sve što si uneo u sebe – ti omogućava da pošteno sagledaš u kakvom si stanju."

Sitnice, iako rastegnute na čitavu nedelju, i dalje se računaju. Sosovi se računaju. Pio sam više nego što sam mislio. Bilo je mnogo sendviča, a kada bih noću poželeo da pojedem nešto, broj unetih kalorija često je bio jednak punom obroku. U dnevniku je mogao da se uoči jaz između toga kako se hranim i toga kako treba da se hranim, ako želim da ispunim svoje ciljeve u fitnesu. Ali čak i sa tim informacijama ispred sebe, promena rutine mi je pala teže nego što sam mislio. Trebalo mi je neko vreme da nađem strategije koje će biti efikasne.

Binarnost pravilna ishrana/loša ishrana mi nije bila od pomoći. Umesto toga sam se trudio da razmišljam o tome da li me ono što konzumiram približava cilju, ili udaljava od njega, i pokušavao da se u razumnoj meri prilagodim. Svaki put kada bih jeo, zapitao bih se da li sam sposoban da napravim malo bolji izbor. Površno gledano, to je bilo prilično jednostavno: preliv od balsamiko sirćeta, a ne preliv za cezar salatu. Crna kafa, a ne s mlekom. Sveže namirnice, a ne procesirane. To osnovno pitanje, u kombinaciji sa preciznom evidencijom o tome šta zapravo jedem, pomoglo mi je da suzim izbor oko toga šta želim da radim.

2. Konzistentnost je važnija od napornog rada

Jedan od razloga zašto sam bio toliko nesrećan tokom inicijalnog osamdesetodnevnog režima je bilo to što su se drastične promene odvijale veoma brzo. Od odlaska u teretanu dvaput nedeljno, prešao sam na dva odlaska dnevno. Hrana kao uteha mi više nije bila opcija, i bilo mi je potrebno više sna nego ikada ranije. Sve ovo zajedno mi je trošilo mnogo mentalne energije.

"Ljudi toliko često počnu sa idejom - koliko naporno može da bude – šta sve mogu da izdržim. To je prilično sumorna perspektiva“, kaže Girvic. "Fitnes bi, tobože, trebalo da nam donosi sreću. Zašto bi mu onda pristupio sa očekivanjima da će te slomiti? Zašto umesto toga ne razmisliš o tome koliko toga možeš da radiš redovno? To je manje seksi od pristupa sve ili ništa, ali tako se pripremaš za uspeh."

Ono što sam ja radio nije bilo održivo. Bez vremenskog ograničenja/pritiska zbog članka, brzo bih odustao. Kada započneš novi režim, uvek si sklon tome da navališ k’o lud, ali ako si tip osobe kojoj se zavrti u glavi i kada samo prebrzo ustane, možda je najbolje da kreneš polako. Šta realno možeš da postigneš u okviru svog rasporeda? Kako da ti to postane prioritet? Trenutno sam posvećen vežbanju četiri dana nedeljno. U idealnom slučaju, vežbam u teretani, ali ako iz bilo kog razloga ne odem tamo, imam tegove kod kuće. Ponekad čak i džogiram.

3. Vežbanje samo po sebi nije dovoljno za dramatične promene telesne građe.

Koliko osoba sme da jede a da ostane mršava varira. Ali u krajnjoj liniji – osim ako u pitanju nije neki ekstremni medicinski problem – mršavljenje se svodi na sagorevanje više kalorija nego što se unosi. To je sve. U celini, skloni smo tome da precenjujemo to koliko kalorija gubimo tokom vežbanja. To može da dovede do stagnacije, čak i kada ljudi naporno vežbaju.

"Brzo sam shvatio da ne samo da se nisi pridržavao režima ishrane, već da nisi bio ni u stanju da počneš da praviš promene – pa čak ni da slušaš šta ti se govori. Bio si pod prevelikim stresom," kaže Girvic. "Tek negde na pola puta si stvarno počeo da shvataš o čemu se zapravo radi."

Ako želiš promene u građi, moraćeš drugačije da se hraniš. To ne znači da ćeš obavezno morati da jedeš manje. Ja sada jedem više nego pre početka projekta, ali vrsta hrane je ono što se promenilo. Potrebna mi je tona salate da bih se osetio sito kao kada pojedem parče hleba. Treba mi mnogo više belog pilećeg mesa da bih uneo istu količinu kalorija kao ranije, kada sam jeo hamburgere.

Svi moji obroci su varijacija na temu unošenja slabijih proteina i povrća. Što se tiče užine? Pojedem neku voćku. Malo koštunjavih plodova. Postojanost je i ovde ponovo od ključnog značaja: ekstremne dijete možda mogu da te dovedu do željenog cilja, ali ako ne napraviš generalne promene u navikama, neće ti pomoći da održiš tu kilažu.

4. Imaj cilj. Imaj plan. Prati ono što radiš. Dosadno je.

Fotografije pre i posle umeju da budu strašne. Brojke na vagi umeju da muče. Dosadno je zapisivati koliko dugo si šta radio prilikom vežbanja. Isto je i sa evidencijom onoga što si pojeo. Ali bez svih tih informacija, ne znaš šta si zaista uradio, i da li ti promene koje si napravio pomažu ili ne.

"Možeš da dostigneš profesionalni napredak sa planiranjem na amaterskom nivou", objašnava Girvic.

Imati izmerljiv cilj – nešto određenije od toga da izgledaš bolje nag – takođe je od pomoći. To može da bude da smršaš X kilograma. Možda procenat masti u telu. Šta god. Nije da su brojke početak i kraj svega, ali one su izmerljive na način na koji druge stvari to nisu. Informacija je povratna reakcija. Sto kila je sto kila.

Ako nisi siguran odakle da počneš, a možeš to sebi da priuštiš, malo istraži i pronađi stručnjaka (trenera ili nutricionistu) da te izvede na pravi put. Ako to nisi u mogućnosti, na internetu ima sjajnih besplatnih izvora.

5. Postizanje fitnes ciljeva je način života.


Razlika između prve i druge fotografije na početku ovog članka je trinaest meseci i 15 kilograma. Ako ćemo da zalazimo u detalje, i moje držanje, moj ten, kao i osvetljenje su bolji na drugoj fotki... ali nije bilo ulepšavanja niti dehidracije. To je bio sasvim običan dan. Kada sam započeo eksperiment s trbušnjacima, bio sam naivan. Pretpostavljao sam da me od tela superheroja deli samo – ne znam – 5, 6 kilograma? Kada sam izgubio tih prvih pet kilograma, bio sam iznenađen i razočaran time što tek malo bolje izgledam nego ranije. Isto se dogodilo i kada sam došao do cifre od deset kilograma. Tek u retrospektivi i kada pogledam te fotografije, shvatam koliko su te promene zapravo bile drastične.

Nakon eksperimenta sam morao da donesem odluku. Mogao sam da se vratim na staro i jedem/vežbam kao i pre, što bi poništilo sav trud koji sam uložio. Mogao sam da nastavim sa eksperimentom i pokušam da nakratko steknem pločice, mada je to što sam radio tokom osamdesetodnevnog eksperimenta dovelo do toga da se dvaput userem u gaće. Ili sam mogao da pokušam da nađem način da nekako održavam novonastalo stanje: da postane normalno i uklopi se u ostale stvari koje želim u životu. Srećom, sada sam u boljoj formi nego što sam bio kada sam okončao projekat sa trbušnjacima, iako priznajem da i dalje nemam zmijsko telo o kome sam maštao. Razlika je u tome što su osnove ovoga što sada radim ogroman skok u odnosu na ono gde sam bio ranije, do te mere da mi osnovne stvari ne predstavljaju veliki napor. Ako odlučim da napravim još jedan pokušaj da transformišem svoje telo, imam bolje osnove za početak.

"Postoje mnoge staze kojima se može stići na vrh planine. Ali ja bih predložio da pronađeš nešto za šta je potreban najmanji napor, u skladu sa svojim mentalnim sklopom", kaže Girvic. "Ne bi trebalo da se baviš mentalnom gimnastikom. Ako je jednostavno, verovatno ti odgovara. Ako počneš da ispunjavaš plan koji se uklapa u tvoju prethodnu strukturu života, onda su veće šanse da ćeš na kraju zaista uspeti. Jednom kada taj plan postane deo tvog života, uvek možeš dalje da se prilagođavaš."

Grejem Isador je autor iz Toronta. @presgang

Džef Girvic je autor i stručnjak za fitnes. Na Tviteru je.

Više na VICE
Vice Channels