Moramo da pričamo o novoj pesmi Beogradskog sindikata "Dogodine u Prizrenu"

Nema nikakve sumnje oko toga šta nam Beogradski sindikat poručuje u svojoj novoj pesmi, urađenoj u saradnji s etno-ansamblom Trag iz Banja Luke i simbolično objavljenoj 6. oktobra: Kosovo je srce Srbije, ne odustajmo od njega, jer tu počiva naša prošlost, a narod bez prošlosti je kao tikva bez korena, kao moljac bez lampe. I poručuju nam Sindikalci, ako svi u to zdušno verujemo, i ako shodno tome uverenju delamo kao nacija, moći ćemo da živimo tu želju izraženu u naslovu pesme i već sledeće godine se okupimo u Prizrenu pod srpskim trobojkama, sa tri prsta visoko podignuta u vis.

"Dogodine u Prizrenu" nije rep singl. Po svom sadržaju, po ideji i poruci koju šalje, ovo je čista propagandna pesma, na nivou "Volimo te otadžbino naša", zlatnog hita 1999. Samo što "Dogodine u Prizrenu“ kao da ne pokušava da ubedi nikoga, nego se obraća ljudima koji već imaju slična uverenja i nudi im ono što im prija i šta bi želeli da je istina.

Naravno, BS može da repuje o čemu god hoće i da šalje poruku kakvu poželi, to je njihovo neotuđivo pravo kao umetnika. Ali, poruka koju su Beogradski sindikat odabrali da pošalju je problematična na više načina, i o njima treba govoriti.

Prvo, ona direktno hrani mitomaniju koja je Srbiju toliko koštala tokom prethodnih 100 godina i koja joj do sada nije donela apsolutno ništa dobro. Ovo je memorandum SANU za 2018, sveden i po formi i po temi sadržaja taman na ono kakva je Srbija danas u odnosu na pre 30 godina.

Drugo, jer iako možda ne deluje tako, ovo je direktan poziv u borbu, jer svako zazivanje srpskog Kosova danas je poziv na borbu, pošto postoje eto neki Albanci tamo koji se sa tom tvrdnjom ne mogu pomiriti. I zato su Albanci u tekstu "dušmani", zato se podseća na nepravde i slomljene krstove, na stradanja Srba, zato se Kosovo naziva otetim, jer zna se da za otimanje mora da postoji i otimač, a zna se ko ovde voli da otima. Naravno, u pesmi se nijednog trenutka ne pominju ratni zločini, etničko čišćenje, niti bilo šta drugo loše što je uradila srpska država prema Albancima od 1912. do danas, što dodatno ukazuje na to da je pesma propagandnog karaktera.

Treće, jer dovodi do dalje polarizacije situacije unutar Srbije: ako nisi uz BS, za Kosovo u Srbiji, za poštovanje tradicije, onda si uz Vučića ili autošoviniste ili domaće izdajnike, što se sve lagano gura u isti kalup, mi protiv njih. Kuda to vodi, imali smo prilike da vidimo, a gledamo i dan danas u Vučićevim tabloidima.

Zato valja da se zapitamo, kao i kod svake propagande, zašto je baš sada poslata i kome to odgovara?

Beogradski sindikat, iako naizgled baca rukavicu u lice državnoj politici koju otelotvorava Predsednik, iako sudeći prema trendingu na Jutjubu govori u ime stotina hiljada mladih Srba, u stvari ovakvim stavom na kraju ide niz dlaku pre svega Vučiću i Tačiju, kao i svima kojima odgovara beskonačno odugovlačenje i stalno podgrevanje sukoba - imenima kao što su Veselinović i Radoičić i ko zna koji još mračnjaci sa obe strane koji profitiraju na švercu i bezakonju koje vlada pre svega na severu Kosova.

Zbog održavanja takvog stanja se mlati Markom Đurićem po granici, zato Tači ima potrebu da obiđe lepote jezera Gazivode. Zato je ubijen Oliver Ivanović. Zbog svega ovoga, "Dogodine u Prizrenu" poruka koja odgovara sistemu kakav je trenutno uspostavljen ovde, i još je perfidnija jer se prodaje kao anti-sistemska poruka, nešto što je BS već uspeo da dobro unovči.

Čak i ako budemo blagonakloni i pretpostavimo da su Škabo, Feđa i ekipa prosto osetili potrebu da nam baš sada, kada se možda odlučuje sudbina Kosova, kažu šta misle – problem je u konačnom rezultatu, pošto je iz toga ispala čista desničarska propaganda, koja udara na najprostije emocije, jer jebiga, tako svaka propaganda mora da bi bila što efektnija.

Naravno da to onda utiče i na kvalitet same trake: hajde što je aranžman nekakav kvazi-etno koji se fura poslednjih godina kao rivajval srpskog srednjevekovnog zvuka, nego što je i sam deliveri prilično neubedljiv, naročito kada se uporedi sa prethodnim singlovima, gde se ipak radilo o ličnim i dozirano patetičnim ispovestima koje su delovale uverljivo - kipin it ril za sredovečnu situiranu ekipu koja očajnički traži šta to još ima da kaže omladini a da ostane relevantna. Ali kako da izgovoriš "Kosmet večno zemlja naša" a da samog sebe ne podsećaš na Miloševića na Gazimestanu ili, pre će biti, Boška Obradovića za skupštinskom govornicom?

Ako je to put kojim nam BS poručuje da treba da idemo, taj put ima samo jedan kraj, tačnije nema ga, jer tamo su Srbija i Kosovo kao Izrael i Liban - konflikt koji uvek tinja i koji se podgreva za sve što ti treba. Od osvajanja glasova, do namicanja pregleda na YouTubeu.