Glumac Timoti Šalame u razgovoru sa pop zvezdom Herijem Stajlsom

Prethodno objavljeno na i-D.

Timoti Šalame, kradljivac srca mnogih tinejdžerki i tinejdžera, nominovan za Oskara, redefiniše šta znači biti vodeći čovek u 2018. Heri Stajls je nagrađivani muzičar, autor izdanja platinastih tiraža, koji poziva svet da tretira ljude na fin način. Kako bi obeležili izlazak Timotijevog novog i s nestrpljenjem iščekivanog filma "Prelepi dečak", razgovarali su o načinima funkcionisanja života slavnih ljudi, o socijalnim mrežama, i o modernim konceptima muževnosti . Novo izdanje magazina naručite ovde.

Kada se Timoti Šalame pojavio na našim ekranima u filmu iz 2017. "Zovi me tvojim imenom", ceo svet se brzo i intenzovno zaljubio u njegovo delikatno lice i kicošku frizuru. I pored njegove lepote, upravo Timotijeve sposobnosti i moć koje je prikazao u ulozi trilingvalnog, nezrelog Elia su ono što je najupečatljivije. Ova uloga mu je donela opravdano zasluženu nominaciju za Oskara u kategoriji Najbolji glumac, pri čemu je on najmlađi nominovan u poslednjih 80 godina, a karijera ovog momka od tada ide samo uzlaznom putanjom.

Timoti se pojavljuje i u filmu Grete Gervig Ladybird, koji je takođe nominovan za Oskara. U ovom filmu je igrao kul srednjoškolca, a uspeo je da u lik ulije iznenađujuću emocionalnu dubinu. Ipak, ono što je njegovu glumu istaklo na višem nivou je najnovija uloga u filmu "Predivni dečak" (Beautiful Boy) režisera Feliksa van Groeningena.

U filmu "Prelepi dečak" Timoti igra bogatog tinejdžera Nika, koji se navuče na kristal met zbog čega pravi pakao svom ocu, novinaru Dejvidu, čiji lik tumači Stiv Kerel. Spolja gledano, Nik vodi život na kome mu možemo pozavideti. Živi u San Francisku, na prelepoj severnokalifornijskoj obali punoj surfera, dok je pred njim naizgled svetla budućnost. Sve dok se u njemu ne probudi interesovanje za droge, koje u mračnom spletu događaja dovodi do toga da napusti dom, sve dublje i dublje padajući u zavisnost. Baziran na memoarima oca i sina, Dejvida i Nika Šefa, upravo je dualna struktura ono što ovaj film čini tako upečatljivim.

Timoti ubedljivo igra očajnog i povređenog Nika, dok otac pokušava da shvati šta je pošlo po zlu. Ciklus oporavka, pa ponovnog pogoršanja, i onda ponovni pokušaj povratka čine ovaj film dosta žestokim, ali za razliku od drugih filmova koji za temu imaju droge, "Prelepi dečak" nije banalan i ne nudi moralne odgovore. Umesto toga, ovaj film predstavlja moćnan opis odnosa oca i sina kojima svet ruši bolest zavisnosti.

Timoti prikazuje Nika u svoj njegovoj kompleksnosti; od scene kada sreće svog oca u kafiću San Francisku samo da bi ga prevario za keš, do scena kada se vraća kući čist, noseći breme osobe koja je svesna da oporavak neće potrajati. Film lako izaziva suze i nije lak za gledanje, a izaziva opravdanu pažnju kada je reč o trci za Oskara. U post #MeToo svetu, Timoti predstavlja promenu koju svi želimo da vidimo u filmskoj industriji. On je osećajan, iskren, pažljiv, pristojan, zabavan i samosvestan. U kontaktu je sa svojom žensvenom stranom, i smeje se. Puno.

Vole ga i devojke i momci, podjednako. Zbog svog lepog izgleda, on je moderni kradljivac srca kakvog godinama nismo videli na filmu. U istoj kategoriji kao Džejms Din, River Finiks i Leonardo DiKaprio, ovaj dvadesetdvogodišnji momak iz Njujorka doživljava da ga fanovi jure na premijerama, stokuju onlajn, kao i da ga kolumnisti ogovaraju, a paparaci progone. Internet je opsednut njime. Postoje heštegovi posvećeni dokumentovanju svakog njegovog pokreta; od #timotheechalametdoingthings do #timotheechalamethair. Ranije ove godine, instagram nalog @chalametinart je postao viralan nakon što je objavio fotografije na kojima je Timoti fotošopiran u razna umetnička dela, uključujući i Mikelanđelovog Davida i Botičelijevo Rađanje Venere, i to sve uz opis “Dokaz da je zaista remek-delo”.

Ozbiljan kada se radi o glumi, a razigran kada se radi o njegovim ulogama, van ekrana Timoti je fan raznih poznatih ličnosti kao i svi mi. Obožava Kardi Bi, Kid Kadija i Frenka Oušna, jednako koliko mi odlepimo na njegove LeGardia srednjoškolske rep videe, koje smo gledali na Jutjubu milion puta. Na oktobarskoj premijeri "Prelepog dečaka" u Londonu, Timoti je nosio cvetno, ručno oslikano odelo koje je dizajnirala Sera Barton za McQueen. Ovaj look je i više nego podsećao na nešto što bi nosio Heri Stajls, i to je oborilo internet

To nije prvi put da je napravljena paralela između glumca i pop zvezde. Internet želi prijateljstvo između Timotija i Herija. Postoje Tumblr nalozi, video montaže, mimovi i fanfikcija posvećena ovom “paru”. A kada su se napokon međusobno zapratili na Instagramu ranije ove godine, milioni tinejdžera širom sveta su kolektivno odahnuli. Zajedno, njih dvojica predstavljaju novu muževnost, i to onu osećajnu, pažljivu, kreativnu i bez straha da budu to što jesu. Začuđujuće je to što se nikada nisu zapravo sreli.

Upravo je komfornost u ranjivosti ono što je lansiralo Timotija među najvitalnije i najtraženije glumce njegove generacije. Sledeće godine će igrati Henrija V u Netfliksovoj seriji The King, pre nego što ponovo bude radio sa Gretom Gervig na adaptaciji Malih žena na kojoj će raditi mnoštvo zvezda, kao i na ekranizaciji vizionarske sci-fi novele Dina. Postoje i glasine o nastavku filma "Zovi me tvojim imenom". Ali, pre svega, čeka ga vrlo važan telefonski razgovor.

Heri Stajls: Gospodine Šalame…
Timoti Šalame: Gospodine Stajls… drago mi je što se čujemo. Hvala na ovome.

H: Hvala tebi. Jutros sam gledao "Prelepog dečaka" i odličan je.
T: Hvala što si izdvojio vreme da ga odgledaš, puno znači.

H: Moje prvo pitanje; Dejvid Bouvi je jednom rekao: “Kreativnost je kao plivanje u okeanu. Plivaš do momenta kada više ne možeš da dotakneš dno, malo si uplašen ali je to mesto gde izvlačiš maksimum iz sebe.” Da li se slažeš?
T: Slažem se. To me podseća na citat - ako neko kaže umetniku da je hrabar, zapravo mu govori da je lud. Smatram da kad god se primite na nešto što ja glumim, uvek je tu i osećaj da pomalo izmičem kontroli.

H: Ja mislim da ako ostaneš u zoni komfora sve vreme, lako je da postaneš dosadan. Važno je ponekad srušiti sve i početi iznova…
T: … i biti najjači i preduzimati rizike. Iz rada na filmovima znam da ako scena pođe loše, i na setu izbije smeh, to to opusti za naredni pokušaj, bolje i to nego da u pokušaju da se zaštitiš na kraju završiš izgubljen negde u mislima. Moj najveći učitelj je upravo iskutvo.

H: Tvoj lik u "Prelepom dečaku" je poprilično žestok. Da li ostaješ u ulozi i kada se kamere isključe ili možeš tek tako da se prebaciš u lik i iz lika?
T: Uloga u "Prelepom dečaku" je ostala sa mnom i duže nego što sam možda mogao da pomislim. Mislio sam da će jedna od najvećih zamki ove uloge biti upravo da kao mlad i nervozan glumac uspem da shvatim svu ozbiljnost koju ona nosi. Nisam želeo da budem što strožiji prema sebi u nadi da će to pomoći da učinim lika dobrim. Kada se završio poslednji dan snimanja, šetnja do kuće bila je jedna od najčudnijih ikada. Nisam proživeo lično te scene, one su se ipak desile Niku i Dejvidu, ali sam se osećao izuzetno pogođeno, iscrpljeno i pomalo poraženo. Film nije “dauner”, zato što je zaista poučan i pun nade, ipak, osećao sam se kao da me je neko udario u stomak.

H: Svi znamo da je zavisnost bolest koja utiče na mnogo ljudi. Šta misliš, zašto je onda i dalje ova tema obavijena velom tajne i često predmet srama?
T: Nisam stručan za ova pitanja, ali mislim da je prosto lakše tako posmatrati ovaj problem. Ljudima je lakše da misle da njih lično zavisnost ne može da pogodi, kao ni nekoga njema dragog, ili čak člana porodice. Ipak, u realnosti, kao što si i rekao, zavisnost je bolest koja ne diskriminiše nikoga. Ne zna za rasu, klasu ili pol. To je vrlo ljudska bolest i pogađa puno ljudi naših godina. Ono što mi se jako dopada kada je reč o "Prelepom dečaku" je činjenica da ne zalazi u to zašto je Nik postao zavisnik. Mislim da je ljudima lakše da misle da je u pitanju stvar izbora, i da je život zavisnih ljudi jedno veliko parti bindžovanje i euforija, kada je zapravo to često velika crna rupa, ili, kako bi Nik rekao, mesto bola.

H: Kada si prvi put odgledao film u celosti, da li te je nešto posebno iznenadilo?
T: Bio sam prestravljen dok sam gledao ovaj film više nego ikad, upravo jer je baziran na životu pravih ljudi. Osećao sam pritisak, i prvo gledanje stvarno nije bilo najprijatnije iskustvo.

H: Kad god sam radio stvari za film ili spotove, često sam ubacivao tajne poruke za prijatelje; kao na primer da ubacim nečije ime, ili da nosim ogrlicu koju su napravila deca mojih prijatelja, ili tako nešto. Da li si ti ikada ubacivao tajne poruke za neke ljude kada si radio filmove?
T: Mislim da sam izuzetno taktilan glumac, i kada počnem da mislim da sam sranje, trudim se da se setim nekih stvari za koje me vežu lepe uspomene. Posebno kada se radi o filmu kao što je "Zovi me tvojim imenom". Snimali smo u kući gde je bilo puno ćoškova i pukotina gde bih se osećao sigurnije. U svakoj ulozi koju igram postoji i deo mene, kao što uvek postoji i deo uloge koji ponesem sa sobom nakon što se kamere ugase.

H: Kada si čitao scenario za "Zovi me svojim imenom", koja scena te je naterala da pomisliš da moraš učestvovati u tom filmu?

T: To je verovatno scena gde Elio otkriva svoja osećanja prema Oliveru ispred ratnog spomenika. Knjiga je izuzetno iskrena, uspešna i dobro napisana pa sam se osetio kao da će ta scena biti pokazatelj da li smo uspeli ili ne. Tog dana, Luka Gvadanjino nije tačno znao kako želi da snimi scenu, i zapravo je Armi Hemer bio taj koji je dobio ideju da scena bude iz jednog pokušaja i u širokom kadru. To je uklonilo ceo krindži holivudski osećaj koji je ova sena mogla nositi. Ako isključite zvuk, i dalje sa jasnoćom možete znati da u sceni jedna osoba govori drugoj da je zaljubljena u nju.

H: Što je i mnogo realniji način, način na koji bi se to stvarno desilo…
T: I ja to mislim… možda biste oterali tu osobu da je bilo pompeznije.

H: Pojavili su se i tračevi o nastavku, da li si nervozan kada se radi o nastavku priče koju je toliko ljudi zavolelo?
T: Prvi film smo pravili skromno u nadi da će se fanovi knjige želeti da ga gledaju. Voleo bih da uradimo nastavak, takav izazov mi deluje zaista uzbudljivo.

H: Da li i dalje možeš da jedeš breskve?
T: [Smeh] Hmm, mogu, ali ne bez da razmišljam o tome…

H: Meni je bilo teško…
T: [Ponovo smeh] To je najneprijatnija scena koju možete gledati sa roditeljima. Jadan moj otac…

H: Siguran sam da je i on to radio. Blizak si sa svojom porodicom, zar ne?
T: Jesam. I ti isto?

H: Da, ponekad moji roditelji dođu dok sam na turneji, uvek je lepo kada su tu. Prethodnih nekoliko godina su bile ludilo za tebe. Koju ulogu su igrali tvoji roditelji kada se radi o zadržavanju osećaja normalnosti?
T: Mislim da je najvrednija stvar koju dobijam od roditelja - a to pokušavam i da im uzvratim koliko god mogu – upravo njihova ljubav i podrška. Nadam se da ne zvuči otrcano, ali je istina. U kasnim tinejdžerskim i ranim dvadesetim godinama, odjednom shvatamo da su naši roditelji samo ljudi. To ne znači da ne dobijam sjajne savete od njih, upravo suprotno. Ali, kada dođete u određene godine, preuzimate i odgovornost za sopstveni život. Moja mama je skoro okačila sliku nje i mog oca na premijeri "Prelepog dečaka" u Los Anđelesu, i to čini da mi srce zaigra na sjajan način, toliko su ponosni. Skoro je i previše.

H: Da li nekada izdvojiš momenat samo za sebe, da bi procesuirao sve što ti se dešava i da bi prosto shvatio koliko su to sjajne stvari? Ja lično vodim dnevnik, to mi pomaže i kod pisanja pesama. Čak ikada su u pitanju samo kratke teze, pomaže mi da se zaustavim i ispratim šta se sve dešava.
T: Da, i ja vodim dnevnik, a zapisujem misli i u telefon. Biti zahvalan i ceniti gde si je vrlo važno za mene, ali upravo i potiče iz mene. Makar da izdvojim malo vremena da pišem dnevnik ili da budem zahvalan. Predamnom je skoro godinu i po dana posla, radim na Malim ženama i Dini… i nadam se da ću imati vremena da cenim sve to. Ono što me teši je da kada se probudim, u okviru zdravih granica, uvek imam blagi osećaj zahvalnosti. Zaista je sjajno da čuješ da neko poputtebe, ko radi ovo već duže vreme, ima u sebi dovoljno objektivnosti i mogućnosti da zastane i zapiše nešto u dnevnik. Imati vremena za sebe je zaista bitno.

H: Mnogo puta, kada radiš nešto što ide dobro, misli uvek skrenu u pravcu “šta je sledeće?” Sve se menja tako brzo da često ne dobijaš šansu da zastaneš i pomisliš “jebemti, ovo je stvarno sjajno”. Upravo sam završio turneju i sjajno je iskoračiti iz te priče i shvatiti da to nije realan život, već zapravo samo baš sjajan posao koji radim.
T: Da li se ti momenti objektivnosti javljaju postepeno? Ili pokušavaš da odvojiš dovoljno vremena da bi se osetio tako?

H: Dešavaju se kad se dese. Često to bude dok vozim. Slušam neku pesmu, i vratim se u period kad sam imao 12 godina. Obično pomislim “Kad bi samo dvanaestogodišnji ja mogao da vidi ovo”. Mislim da je jako važno imati takve momente jer ako ih nemaš, možeš zapasti u zabludu očekivanja da život treba uvek da izgleda ovako, a to može biti jako opasno.
T: To me plaši jako, i još uvek nisam siguran kako najbolje da se izborim sa time. Upravo zato sam zahvalan što sam odrastao u Njujorku. Tamo i dalje provodim što više vremena mogu. Kid Kadi mi je sjajn baš zato što je iz Klivlenda, imam previše poštovanja za ljude koji su uspeli, a koji nisu iz Los Anđelesa ili Njujorka, ili bilo kog drugog centra industrije. Sve to mi deluje neverovatno i preteško.

H: Ponekad u televizijskim emisijama deluješ jako nervozno, ali na velikom platnu odaješ utisak izuzetno samopouzdanog glumca. Da li ti je lakše da igraš nekog drugog, nego da prosto budeš ti?

T: O, ovo je sjajno pitanje. Mislim da je za mlade ljude, i u društvenoj postavci i u životu uopšte, otrovna ta pretpostavka o samom sebi, i mislim da je upravo to ono što me čini nervoznim kada govorim u televizijskim emisijama. Nov sam u svemu ovome, tako da pokušavam sebe da stavim u cipele publike i da zamislim kako gledam tog mladog, neprepoznatljivog lika kako pokušava da priča o filmovima ozbiljno, i da samo trepćem na to.

H: Da li osećaš pritisak da se politički angažuješ u današnje vreme?
T: Ne znam da li je to pritisak, ali osećam odgovornost. Razgovarao sam sa Stivom Kerelom kako je nekada, u prošlim generacijama, postojalo opšte samozadovoljstvo i stav da sve ide po planu, a to je postavilo lestvicu zaista visoko. Ljudi naših godina su mnogo više uključeni, i mislim da je to dobra stvar.

H: Živimo u vreme kada je nemoguće ne biti svestan šta se dešava u svetu oko nas. Društvo nikada nije bilo toliko razdoreno. Bitno je ustati u odbranu onoga za šta verujemo da je ispravno. Voleo bih da moji stavovi budu uključeni u muziku koju pravim i u stvari koje radim. To je vrlo moćan način da koristimo svoj glas. Mislim da su ljudi predugo mislili da “ono što radiš ne menja ništa”, ali revolucija počinje iz malih dela, a danas ljudi počinju da shvataju šta su varnice koje pokreću promene.
T: Živimo u zaista inspirativno vreme, pogotovo jer postoji toliko glasova – ljudi kao što je Ema Gonzales, na primer – koji su toliko mladi. Naša generacija će morati da se izbori sa svim tim, a i sada se borimo. Bilo je interesantno biti na dodeli Zlatnog globusa i Oskara prošle godine – zato što je, kao i uvek, postojala ta atmosfera samo-proslavljanja – kada tako mnogo ljudi u svetu pati, i toliko njih je u žalosti. I to ne bez razloga.

H: Danas postoje mnogi načini da budeš uključen. Mislim da je to glavna pozitivna strana društvenih mreža, dok, sa druge strane, smatram da postoje mnoge jako opasne stvari vezane za društvene mreže. Zanima me, šta ti misliš o tome? O dobrim i o lošim stranama…
T: U toku kasnih dvehiljaditih, kada se dešavalo Arapsko proleće u Egiptu, postojao je pravi optimizam kada se radi o mogućnostima koje donose Internet i društvene mreže. Ipak, u poslednje tri ili četiri godine, nastao je drugi talas društvenih mreža gde ljudi čuju samo ono što žele da čuju, kao da viču u hali gde glas odzvanja. Moj bivši cimer mi je ispričao da je pročitao intervju sa stvaraocima Inerneta, gde oni kažu da ih progoni činjenica šta je internet postao, kao i da preziru negativnost i dezinformacije koje se šire njime. Kada posmatramo mikronivo i moje iskustvo uopšte, društvene mreže i jesu zaista varljive kada je u pitanju upravljanje njima, jer, poslednje što jedan glumac želi je da stvori vakuum. Ali kada čitate komentare, izlažete sebe stvarnom samopovređivanju. Zavidim vremenu kada su se ljudi zaista gledali jedni druge, bez mogućnosti da pobegnu svojim ekranima. Kao karikatura osobe na žurci koja skroluje kroz svoj tetris.

H: Na ličnom nivou, osećam primetnu promenu u količini sreće koju osećam kada nisam na društvenim mrežama. Neko mi ih je jednom opisao kao kućnu žurku na kojoj su tri osobe sjajne, a 23 nisu čak ni fine. Ne biste otišli na takvu žurku, zar ne? To nekako sumira moja osećanja kada je reč o društvenim mrežama. Ulogujem se. Vidim prijatelje koje želim da vidim, i bežim odatle.
T: Je l’ to bilo intuitivno za tebe?

H: To je nešto što sam naučio vremenom. Posebno kada sam počinjao, tada te podstiču da daš onoliko sebe koliko god možeš. Kasnije sam shvatio da postoje stvari koje treba da zadržim za sebe, stvari koje ne moram da delim ni sa kim. To je olakšalo dosta.
T: Poenta je da budeš svestan šta stavljaš na internet, kao i šta uzimaš od njega.

H: Upravo tako. Izuzetno sam svestan da kada odeš na društvene mreže i pogledaš, možeš naći sve što tražiš. Ako tražiš loše komentare, naći ćeš ih. Ali ljudi to i dalje rade. Kao neka čudna samo-tortura.
T: To se zove mazohizam.

H: Radio sam to kada sam počinjao. Sada to više ne radim, i osećam znatnu promenu kod sebe, što je zaista fino. Ipak, ne prozivam društvene mreže. Mislim da one čine i dosta dobrog, i bitno je da primetimo to, i da iskoristimo za razvoj.
T: Na kraju krajeva, povratka nema. Tako je kako je. A, kako je bilo raditi na filmu Dankirk? Igrao sam malu ulogu u Interstelaru i bio sam oduševljen da radim sa Kristoferom Nolanom. On mi je omiljeni filmadžija.

H: Uvek sam bio ogroman fan Kristofera Nolana… dok sam čekao u sobi u kojoj se odigravao kasting, osećao sam se jako srećno što makar sedim tu. Dankirk je bio čudan, jer je to bio moj prvi film, pa i nisam imao baš sa čime da ga uporedim.
T: Izgleda kao izuzetno pust pejzaž. Uopšte ne izgleda kao neki odmor.

H: I nije bio. Kada su mi rekli da ćemo snimati film na plaži, zamišljao sam nešto sasvim drugačije! Definitivno sam uživao da igram nekog drugog. Dopalo mi se što sam toliko izvan svoje zone komfora. I dopadalo mi se što sam bio onaj lik koji nema pojma šta radi. Uživao sam u tome.
T: O, čoveče, stvarno se nadam da ćeš glumiti još negde. Jer, ne znam da li ti znači što ćeš čuti ovo od mene, ali mislim da si odradio jebeno dobar posao u tom filmu.

H: Hvala ti puno.
T: Taj film je stvarno sjajan. Dok sam ga gledao, sve vreme sam razmišljao, “Čoveče, nadam se da Heri ne misli da je svaki filmski set brod iz drugog svetskog rata!”

H: Svi su mi rekli da na čemu god sledeće budem radio, biće kao šetnjca po parku u poređenju sa Dankirkom, ali zapravo sam jako uživao. Kada razmišljaš o tome gde se svet nalazi danas, da li osećaš odgovornost kao glumac da predstaviš nov oblik muževnosti na ekranu? Koncept muževnosti se promenio jako od onda kad smo mi odrastali…

T: Znaš šta je stvarno zabavno, hteo sam da te pitam isto pitanje samo malo drugačije, ali sam se brinuo da ću sebi time dati previše na značaju, misleći da mogu da imam moć da promenim takve stvari. Ali, pošto si mi već dao priliku da pričam o tome, rekao bih da je apsolutno tako. To je jedan od razloga zbog kojih sam toliko srećan što sada razgovaram sa tobom, jer, u toku našeg odrastanja, imali smo neke ljude na koje možemo da se ugledamo, ali nisu bili tako očigledni. Ljudi kao što je Lil Bi - nadam se da ljudi neće prevrnuti očima na ovo – bili su jako uticajni na mene baš zato što su ublažili te granicekao muzičari. Bio bih očaran da znam da su uloge koje sam igrao inicirale promenu na bilo koji način. Kako da to kažem? Mislim da je neko mnogo pametniji od mene pisao o ovim stvarima… Želim da kažem da možeš biti šta god poželiš da budeš. Ne postoje pokreti, ili veličina farmerki, ili majica, ili uticaj, ili način podizanja obrva, ili droga koje možeš da koristiš da bi bio muževan. Zabavno je. Ovo je potpuno novi svet. Možda je to zbog društvenih mreža, možda iz ko zna kog drugog jebenog razloga, ali u našoj generaciji postoji pravo uzbuđenje kada je reč o rađenju stvari na neki novi način… Jako me zanima, šta ti imaš da kažeš o tome?

H: Nisam odrastao u pravom muškom svetu. Odrastao sam sa majkom i sestrom. Ali definitivno mislim da sam u poslednje dve godine postao mnogo zadovoljniji onim što jesam. I mislim da postoji mnogo više muževnosti u tome kada si u stanju da dozvoliš sebi da budeš ranjiv, i ženstven, i vrlo mi je fino tako. Dok sam odrastao, nisam znao šta sve te stvari zapravo znače. Rasteš sa tom nekom idejom o tome šta znači biti muževan, i kako odrastaš i sve više se upoznaješ sa svetom, sve ti je udobnije u svojoj koži. Danas je lakše prihvatiti muževnost u različitim stvarima. A kroz muziku, pisanje i kada sam otvoren u razgovoru sa prijateljima, definitivno shvatam da sam najsigurniji kada dopustim sebi da budem ranjiv. To je definitivno nešto što pokušavam i radim.
T: To je stvarno prelepo i inspiriše, i opet se vraćamo na temu pronalaženja sigurnosti u haosu i stvaranja u ludilu. Gotovo je kao “haj” kada si ranjiv. Kapiram to. I mislim da se to može postići kroz umetnost, ali i kroz intimnost. Najluđi osećaj je postići tu ranjivost. Ako ovaj naš razgovor na bilo koji način pomogne nekome, bilo muškarcu ili ženi, da shvati da ranjivost nije slabost, a ni socijalna barijera, to je sjajno. Ne postaješ ni lud ni hiperemotivan, to prosto znači da si čovek, i mislim da tvoja muzika, a nadam se i moji filmovi, pomažu u promociji toga. Ljudi su kompleksni; treba nam da osećamo puno stvari. Nismo svi isti.

H: Slažem se… Još poneko pitanje o tebi… Poslednjih nekoliko godina su bile ludilo. Kako se osećaš povodom toga? Da li se zabavljaš?
T: Čoveče, jako sam zahvalan. Govorim to često ocu, a on mi se smeje, jer nikada ranije nisam pričao tako, ali vidim ljude naših godina i to koliko su posvećeni svetu, i upravo je to ono što me inspiriše. Pre tri godine sam bio nervozan jer su svi pričali o društvenim mrežama i tome kako one utiču na pažnju ljudi i kako niko više ne može da sedi mirno, a umetnost i film postali su relikvije nekog prošlog vremena. Zapravo mislim da su ove teme urgentne. Ali sada imam mogućnost da biram na čemu ću raditi. Trenutno snimam “Male žene” u Bostonu sa Gretom Gervig, Siršom Ronen i Emom Votson, i moram ponekad da uštinem sam sebe da bih shvatio koliko sam srećan što imam priliku da budem deo ove legendarne priče. Da li si ti imao prilike da odmoriš u prvih nekoliko godina karijere? Ili su bile dosta naporne?

H: Bile su naporne. Tek u poslednje dve godine dobio sam priliku da zastanem i pogledam iza sebe. Definitivno sam zahvalan na tome što imam taj trenutak da procesuiram sve. Trenutno sam uzbuđen zbog svega što sledi. Da li se i ti raduješ budućnosti? Svojoj budućnosti, ne mislim na budućnost čovečanstva ili nešto tako.
T: Da, stvari postaju sve bolje!

H: Sada možeš da biraš filmove na kojima ćeš raditi, što je sjajno. Kada počinješ, želiš toliko dugo da ljudi pogledaju tvoje filmove, ili poslušaju muziku koju praviš, a kada konačno to urade, uvek pomisliš “Šta je sledeće?” O čemu trenutno brineš?
T: Brinem o tome da li ću napraviti pravi izbor. Mislim da u nama postoji anksioznost povezana sa našim godinama. Želim da mogu da razgovaram sa tobom za 15 godina. Uvek sam gledao da radim sa režiserima za koje smatram da su sjajni. Trenutno radim sa Gretom Gervig. Onda ću raditi nešto sa jednim od mojih omiljenih režisera ikada; reč je o zaista jednom od omiljenih američkih art-house režisera. Onda radim fim "Dina", koji režira Denis Vilnev. Oduvek sam sanjao da budem u velikom filmu kao što su "Dankirk", "Mračni vitez" ili "Početak". To je istina, Heri. Naravno, postoji i strah, ali mi je drago da je taj strah povezan sa izborima filma, a ne da li ću moći da platim kiriju. Jako sam zahvalan na tome. I nadam se da ćemo imati priliku da budemo na filmskom setu zajedno. Da li znaš na čemu ćeš sledeće raditi?

H: Trenutno radim na drugom albumu, tako da ću se baviti time, čitati puno, pa ću videti šta se dešava. Kada sam dobio ulogu u Dankirku, to se dešavalo dok sam tek počinjao da radim na svom prvom albumu, pa sam morao da pauziram sve na pet meseci. Ali takve stvari se dešavaju kad se dese, tako da ne znam, čoveče. Da budem iskren, uživam u neznanju.
T: Kapiram da je to tako kod većine muzičara koje poznajem. Imaju mnogo opušteniji raspored od glumaca, koji bukvalno moraju da se pojave gde treba u određeno vreme. Ne znam, čoveče; mora da je trenutno tri ujutru gde god da si sad. Muzičari rade kad oni to žele.

H: Dok sam bio u bendu, uvek sam znao šta ću raditi po dve godine unapred. Sada sam pravim muziku i to je jako zabavno, jer znam da je to sve što ću raditi dok ne završim album. To je novi način rada za mene.
T: Kapiram da je kreativni proces kada sam praviš album mnogo drugačiji nego kada si bio mlađi i pravio muziku u tandemu sa ostalima.

H: Da, kada sam počinjao, nisam tačno znao šta radim. Tako da sam pokušavao da pišem što sam više mogao, sa što više razičitih ljudi, i pokušavao da naučim sve što sam mogao. Garantujem ti da sam napisao baš puno jako lošeg sranja pre nego što sam napisao bilo šta dobro… Imam još nekoliko pitanja za tebe… Da ti kažu da do kraja života možeš da slušaš samo jednu pesmu, da gledaš samo jedan film, da čitaš samo jednu knjigu i da razgovaraš samo sa jednom osobom, šta bi odabrao?

T: Okej, jedna pesma, jedan film, jedna knjiga, jedna osoba… Zapisao sam to u svoje beleške. Ovo je sjajno pitanje. Jedna pesma bi bila Rain Kida Kadija. Jedan film bi bio Punch-Drunk Love. Jedna knjiga… The Book of Disquiet. To trenutno čitam. I jedna osoba… Neka to bude misterija. Zadržaću to za sebe, ali imam jasan odgovor u glavi. A ti? Mogu li i ja tebe da pitam to pitanje? Je l’ bi to bilo fer?

H: Naravno. Slobodno. Moja pesma bi bila Madame George Vana Morisona. Moj film bi bio Dobri momci. Moja knjiga bi bila… Imam dve. Ili Norveška šuma Haruki Murakamija ili Šefildova knjiga Love Is A Mixtape. Koju bih i tebi preporučio, ako je do sada nisi pročitao. Stvarno je prelepa.
T: A tvoja osoba?

H: Moja osoba… Uradiću isto što i ti, zadržaću to za sebe.
T: U redu, to je fer!

H: Mislim da je to fer razmena.
T: Jeste, jeste. O, čoveče.

H: U redu, još nekoliko brzih pitanja pre nego što ti postavim poslednje pitanje.
T: Okej…

H: U redu. Koja je tvoja omiljena karaoke pesma?
T: Heart Shaped Box, ali izvodim to samo pred ljudima koje poznajem.

H: U redu. Njujork ili LA?
T: Njujork. Njujork, definitivno. Kad sletim tamo, bukvalno ljubim asfalt, bebo.

H: Fudbal ili košarka?
T: O, čoveče… Nerešeno je.

H: Omiljena TV serija?
T: The Office.

H: Kobi ili LeBron? Sada već postaju teška ova pitanja…
T: Mmm… Vidi, LeBron je omiljeni sportista moje generacije. Kobi dobija na talenat. Voleo sam LeBrona kada je prešao u Majami. Voleo sam ga opet kada je prešao u Klivlend. Sada sam kao neki fan koji pokušava da kupi dres Lejkersa.

H: Aha, dobro. Šta nosiš u krevetu?
T: Ništa.

H: Džej Zi ili Bijonse?
T: O, čoveče, ovde ne postoji pobednik jer su oboje tako sjajni. JayBay.

H: Poslednji SMS koji si poslao?
T: Sad ću ti reći… [gleda telefon] Moram da odgovorim nekim ljudima! Poslednja poruka koju sam dobio je od mog tate, vezano za "Prelepog dečaka", kaže da je početak dobar, a onda mi je linkovao izveštaj boks ofisa o "Venomu". On nikada ne bi gledao "Venom", zato mi i nije jasno zašto mi je poslao to.

H: “Gilti pležr”?
T: Možda Rik i Morti? To nije dovoljno “gilti”. Ali bi se dopalo mnogim ljudima.

H: Jesi li pogledao "Big Mouth"?
T: Nisam. Da li da počnem?

H: Obavezno, na Netfliksu je. Gledaj "Big Mouth".
T: Važi.

H: Kardi Bi ili Niki Minaž?
T: O moj bože… Vidi, Niki je išla u moju srednju školi, ali… Kardi je legenda, tako da zašto ne možemo prosto svi da volimo jedni druge. Voleo bih da se nikada nisu posvađale. To je bilo toliko bizarno. Vidi, Niki je legenda, a Kardi zaista gori. Kakav je tvoj stav?

H: Ja postavljam pitanja.
T: Fer, fer.

H: Koje je tvoje omiljeno mesto?
T: To je misaoni pojam omiljenog mesta, letnji dan u Njujorku.

H: Lepo. Imam jedno poslednje pitanje pre nego što završimo. Šta je poenta života?
T: Mmm… Ah… Poenta je da smo tu samo određeni vremenski period. Živi i pusti druge da žive. Iskreno i otvoreno voleti. I znam da je mudar čovek svestan svoje ignorantnosti, ali se trudi da stvori što više razumevanja.

H: Jako lepo, jako lepo. Bilo mi je zadovoljstvo. Hvala, čoveče.
T: Čoveče, bilo je zadovoljstvo i meni. Hvala ti puno na ovome!

Pogledaj i:

Intervju Heri Stajls
Fotografija Mario Sorenti
Umetnički direktor Alaster Mekkim
Frizura Duffy at Streeters
Lice Caoilfhionn Gifford koriste Tata Harper Skincare
Osvetljenje Lars Beaulieu
Asistent fotografije Kotaro Kavašima
Digitalni tehničar Čad Mejer
Asistent stiliste Megi Foster, Medison Matusiča i Ebi Adler
Aistent frizera Lukas Tralmer
Produkcija Kjeti Faš i Stiv Saton
Kasting reditelj Samjuel Elis Šajnman za DMCASTING