Moj život bez depresije

Nije isto kad znaš da si dobro i kad dobiješ i zvaničnu potvrdu. Tek sad vidim tu razliku.

|
aug 9 2017, 7:09am

Iustracija: villunderlondon/Flickr

U principu, ja od februara znam da sam OK, ali je moj psihijatar na predlog da izbacimo antidepresive rekao: „Da ti kaže tvoj drug, pametna si žena, niko se ne skida sa lekova dok je tmurno vreme. Ajde guraj još mesec dana, pa od marta prepolovi dozu, a mi se vidimo u aprilu."

U aprilu smo se videli dan nakon predsedničkih izbora. Bio je potpuno sjeban, pa sam ja njega tešila. Čak sam ispalila prilično jadnu foru: „A da ja vama prepišem nešto?" Nije mu bilo smešno, ali bar nije pomislio da sam manična, da sam upala u neku derealizaciju ili negiranje stvarnosti. Onako jadan i pokisao, mislio je da potiskujem svoju muku zbog izbornih rezultata, pa opet nije hteo skroz da isključi lekove. Još mesec dana pila sam pola doze svakog drugog dana, a onda sam ih izbacila skroz. Ostalo mi je samo da čekam i vidim šta će sad da se desi. Za ove četiri godine, dva puta smo bezuspešno pokušavali. Izdržala bih po mesec, dva, a onda bih potonula još gore i dublje. I ko za inat, svaki put smo pokušavali tokom leta, kad se moja anksioznost i inače pojača jer treba ići na odmor, a ja ne mogu da se opustim. Jebiga, život me je naučio da, ako se samo na sekund opustim, nešto će mi se ozbiljno posrati u život. Nije to sujeverje, to je direktna posledica načina života koji sam odabrala. Ne kajem se ni zbog jednog izbora u životu, samo sam malo kasno shvatila da i za te dobre izbore postoji cena koja treba da se plati. I da je ta cena nekad veća nego da sam odabrala drugi put. Uostalom, da nisam odabrala ovo, ne bih ni zaglavila četiri godine depresije.

Prošla su tri meseca, i to tri meseca puna događaja i stvari koje bi me ranije bacale u beskonačnu spiralu pitanja da li sam potpuno govno od čoveka, zašto mi se događaju samo loše stvari.

Uglavnom, prestala sam da pijem antidepresive treći put u životu. Ali, prvi put u životu me nije bilo strah. Znala sam dril: ako krene opet, vratiću se na celu dozu, lekovima će trebati šest nedelja da počnu da rade, a ja ću biti ono što se zove „funkcionalna jedinka". Ta funkcionalna jedinka je eufemizam za ljudsko biće koje se iznutra potpuno raspada, ali, zahvaljujući lekovima, može nesmetano da ide na posao, druži se sa ljudima, da jede, da se jebe... Prošla su tri meseca, i to tri meseca puna događaja i stvari koje bi me ranije bacale u beskonačnu spiralu pitanja da li sam potpuno govno od čoveka, zašto mi se događaju samo loše stvari (najveća laž koju ti depresija ubaci u glavu), otkud ljudima oko mene uopšte ideja da me vole, itd, itd... Ništa od toga mi nijednom nije palo na pamet.

Za moju depresiju ključna su tri datuma: 23. decembar 2013. kad sam prvi put ušla u ordinaciju pogrešnog psihijatra; 17. januar 2014. kad sam našla pravog; i konačno, ponedeljak, 24. jul, kad mi je taj pravi psihijatar konačno rekao: „Miko, ti si dobro. Izbacujemo Latu i neću ni da ti je prepisujem. Al' navrati za dva meseca da te vidim." Odštampao mi je izveštaj lekara (ostavio mi je lek za smirenje, da imam, za svaki slučaj) i na tom jebenom parčetu papira prvi put nije stajala šifra 32.1. Napolju je bilo 40 stepeni, prepodnevno sunce je tako peklo da gotovo nigde nije bilo hladovine, ali sam, u naletu adrenalina, prepešačila skoro četiri kilometra, a da ih nisam ni osetila. Bila sam jebeno euforična i ta euforija me nije pustila ni sad, skoro dve nedelje kasnije. Ja sam zdrava, bre, zdrava sam. Rekoh već, znam od februara da sam u redu, ali ovo je nešto drugo, ovo je zvanično, imam papir, imam faksimil lekara! Nisam „funkcionalna jedinka" (jebote, reč jedinka me uvek asocira na časove biologije i tako neke trepljare i amebe). Nisam nikakva jedinka, nego ljudsko biće u punom kapacitetu.

Dišem, hodam, smejem se, plačem (aha, naravno), živim i osećam, bez žiga F32.1. Imam muke, imam i probleme, ali ih rešavam, ili, kad ne umem, čekam da se sami reše i živim s njima. Ne kontempliram samoubistvo, mada, ruku na srce, nikad i nisam bila suicidna, ali sam uvek negde u glavi imala ideju da je i to nekakav izlaz, ako ništa drugo ne upali. U stvari, možda sam bila gora od sucidnih ljudi, nije mi bila dovoljna misao o samoubistvu, meni je trebalo da u mislima uklonim svaki trag svog postojanja, spalim sve svoje stvari, izbrišem iz tuđih mozgova sećanje na sebe... Tek ta pomisao mi je donosila olakšanje. Bolesno? Pa naravno da je bolesno, hello, imala sam i dijagnozu.

Nije isto kad znaš da si dobro i kad dobiješ i zvaničnu potvrdu. Tek sad vidim tu razliku. Dok sam se samoprocenjivala i zapitkivala prijatelje i kolege kako im se činim, uvek mi je negde u prikrajku mozga čučala ta šifra dijagnoze. Koliko god puta da ponoviš sebi da ti nisi dijagnoza koju imaš (jer, zaista, nisi), to nešto, taj skup simptoma koje je neko u šifrarniku zaveo kao F32.1 ipak osećaš negde u sebi, nekad u glavi, nekad ti stisne grudi, a nekad se naprosto navali na kičmu. Ti nisi svoja dijagnoza, ali ona jeste deo tebe. I koliko god da arlaučeš i goriš za skidanje stigme sa mentalnih bolesti, kad si ti taj sa šifrom, sam sebe obeležiš. Osećaš se obeleženo. A kad ti doktor kaže da je gotovo, osećaš se kao da ti je neko konačno uklonio glupu tetovažu iz adolescentskog doba.

Kad smo kod tetovaža, na talasu euforije koji me vozi, pada mi na pamet da sad pod stare dane istetoviram molekul serotonina negde gde ću uvek moći da ga vidim. Razmisliću još o tome.

Ali, kad bolje razmislim, malo serem kad kažem da sam euforična. Nije to euforija. To je život. Ja se prvi put posle četiri godine (i više, jer na početku nisam znala šta mi je), osećam živom. Prvi put posle mnogo vremena, kad neko pita kako sam, ne osećam se kao prevarant kad kažem da sam dobro. Sad tek vidim da je razlika između života sa depresijom i života bez nje, zapravo – hrabrost. Depresija te polomi strahom – strahom od onoga što će biti sutra, od posledica onoga što sad radiš, strahom da ćeš platiti ceh za odluke iz prošlosti. Bez nje, pri čistoj svesti i zdravoj pameti, kad iskrsne problem znaš: ako sam do sad skoro svaki problem u životu rešila, rešiću i ovaj trenutni. Naravno da sam frustrirana kad se zaglavim, ali na bezizlaznost više ne pomišljam. Nedavno mi je umrla beskrajno draga prijateljica i uzor. Naravno da sam danima plakala. Naravno da i sad plačem kad pomislim na nju, jer mi jebeno nedostaje i milion je stvari koje nismo stigle, a htele smo. Ali, to je takođe život. I sa tim moraš da naučiš da živiš.

Da li me je strah da će govno da se vrati? Statistika kaže da su mi šanse 25 posto, što nije malo. Ali ne, nije me strah. Samo imam na umu tu opciju, pa ako se desi, idemo još jedan krug. Ali mrzi me da se plašim. Bukvalno me mrzi. Kad sam imala 7 godina, zveknuo me je kamion dok sam se vraćala iz škole. Mrzi me da se plašim povratka depre, baš kao što se ne plašim ni kamiona ni prelaženja ulice. Ne mogu, hoću malo da živim sa svim lepim i ružnim stvarima i da ih osećam do kraja, pa makar nesnosno bolelo, jer pod lekovima nikad nisi siguran da li su ti emocije autentične ili njima upravljaju hemijski procesi koje ti lekovi sprovode po mozgu. A sad je sve moje: i suluda sreća i skoro pa nepodnošljiva patnja. Moje je i ne dam.

Više na VICE
Vice Channels