Reklame
Mentalno zdravlje

Kako je Roršahov test postao najpoznatije oruđe psihijatrije

Novi detalji o Hermanu Roršahu i njegovom kontroverznom i neobjašnjivo efikasnom testu.

pisao Joseph Bien-Kahn
01 Mart 2017, 7:38am

Roršahov test, koji je pre sto godina osmislio mladi psihijatar u jednom azilu u Švajcarskoj, i danas deli naučnu zajednicu i fascinira javnost. Od Hilari Klinton do Endija VorholaDžej-Zija pa sve do DC komiks stripova i Teda Kruza, Roršah je sveprisutan, univerzalan i skoro uvek neshvaćen test: čuvene evokativne mrlje od mastila, smatra se, predstavljaju skriveno značenje, oruđe za promišljanje, pitanje perspektive ili, u slučaju Endija Vorhola, inverziju.

U novoj knjizi "Mrlje od mastila: Herman Roršah, njegov legendarni test i moć posmatranja" ( The Inkblots: Hermann Rorschach, His Iconic Test, and the Power of Seeing) pisac i prevodilac Damion Serls pokušava da raskrinka nedoumice oko Roršaha, i testa i njegovog stvaraoca. Ovo je prva detaljna biografija Hermana Roršaha i Serls prati život švajcarskog psihijatra od rođenja u Cirihu do prerane smrti u 38. godini, oslanjajući se na do sada neprevedena pisma, zapise i arhive. Serls potom prati pop-kulturno prihvatanje ovog testa i naučnu debatu koja ga okružuje u veku koji je usledio.

Čak i tokom Roršahovog života, test sa mrljama od mastila nailazio je na različite ocene. Iako je donosio rezultate - Roršah je mogao na slepo da pruži uvid u odgovore pacijenata na slike mrlja od mastila koji je uvek bio identičan čitanjima drugih psihijatara koji su koristili drugačije metode - on nikako nije mogao da pruži čvrstu teoriju zašto je test uspešan. Frojd je imao id, ego i superego, Karl Jung kolektivnnu nesvest, a Roršah, mlađi savremenik ove dvojice, nudio je deset nejasnih slika - mrlje su zaista bile naslikane, nije se radilo o prosutom mastilu - koje su konstantno otkrivale skrivene delove uma pacijenta.

Nacrt Karte III. Ljubaznošću Archiv und Sammlung Hermann Rorschach, University Library of Bern

Priča o stvaranju mrlja od mastila je deo privlačnosti, ali i veliki problem ovog testa - to što je Roršah nacrtao deset mrlja od mastila koje deluju natprirodno efektivno ohrabruje primedbe dela naučne zajednice koja ih posmatra kao horoskope. Ali Serlova knjiga otkriva tragove razvoja Roršahovih psiholoških isečaka, baš kao i umetničke, književne i filozofske uticaje koji su mu pomogli da načini estetski izbor - na primer, da osmisli horizontalno simetrične prizore koji će olakšati ljudima prepoznavanje već poznatih oblika.

Pa ipak, Serls je u Roršahovim zapisima otkrio da pitanje koje je psihijatar prepoznao ovim testom nije imalo nikakvu teoretsku podlogu. Pošto je umro tako mlad, nije ni imao priliku da formira sveobuhvatniju teoriju vizuelnog uma - naprotiv, njegov test je smatran tehnikom ili oruđem. "Nikoga nije bilo briga zašto je uspešan, već su se svi trudili da statistika bude što solidnija tako da će biti sigurno da test radi", rekao mi je nedavno Serls telefonom. "Čini mi se da je u Americi to bilo sasvim dovoljno."

Mrlje od mastila su smatrane nekom vrstom državne tajne psihološke zajednice.

Kasnija istraživanja bila su usmerena na podupiranje specifičnih Roršahovih mrlja od mastila nekim empirijskim dokazima - dodajući matematičku legitimnost vizualnim testovima - same mrlje od mastila već su dobile skoro pa status svetinje. Bilo je čudno, i na neki način čudesno, da je Roršah naslikao deset mrlja od mastila koja su delovala kao prozor u nesvesni deo uma. Ali danas, posle čitavog veka proučavanja, ovi specifični crteži postali su neverovatno vredni. Iz tog razloga, psihološka zajednica se prema mrljama od mastila odnosi kao prema nekoj vrsti državne tajne.

Bar je to bio slučaj do 2009. godine, kada je jedan doktor iz Urgentnog centra u Saskačevanu objavio svih deset crteža na Vikipediji, izazvavši paniku u psihijatrijskom svetu. Ako bi obični ljudi mogli da vide crteže i nauče najuobičajenije odgovore, teoretisalo se, mogli bi i da prevare test. Dajući samo standardne odgovore - slepi miševi, koža životinja, čovek - ljudi bi mogli da odglume da su mentalno zdravi ili, suprotno, namerno foliraju psihozu.

U tekstu objavljenom u  Njujork tajmsu te godine  citira se predstavnica za štampu izdavača Roršahovih testova, koja je zapretila Vikimediji tužbom zbog kršenja autorskih prava. "Neverovatno je nemarno, pa čak i cinično od Vikipedije da, s jedne strane ukazuje na zabrinutost i opasnosti koje su izrazili priznati naučnici i važna profesionalna udruženja, a sa druge strane, u istom članku, objavljuje test materijal zajedno sa navodno 'očekivanim odgovorima'."

Doktor Dejl Siperstajn, klinički psiholog koji predaje korišćenje Roršahovog testa studentima na Institutu Rajt u Berkliju, u Kaliforniji, seća se bure koju je izazvalo objavljivanje mrlja od mastila na internetu. "A onda su, naravno, slike počele da se pojavljuju na šoljama, tanjirima i garderobi", kaže ona. "Zajednica je bila zabrinuta, ali se ispostavilo da prosta izloženost mrljama ne ugrožava procenu."

Informacije u Serlsovoj knjizi bi mogle da budu mnogo štetnije nego slike koje su procurele, ali je ovo dobra prilika da podupre Roršaha dodajući bogate detalje priči o stvaranju testa.

Čak i ni internet stranice koje otkrivaju tačne odgovore nisu katastrofa, smatra ona, iako pristupačnost te informacije utiče da ispitivač bude oprezan i prepozna ljude koji pokušavaju da iskrive sopstvene odgovore i postignu određeno rešenje - ili nudeći eksluzivne "popularne odgovore" da bi dobili posao ili folirajući psihološki poremećaj da bi ih proglasili nesposobnim za suđenje. Kontekst je važan i može da doprinese tumačenju ispitivača, tako da ona podučava studente da se zapitaju: "Zašto? Šta je ulog? U toj određenoj evaluaciji, šta bi bila motivacija da uradi tako nešto?"

Impresivno istražena i bogata detaljima, Serlsova kniga razrađuje relevantnost određenih tipova odgovora i način na koji se postizanje specifičnih rezultata promenilo sa godinama. Ako se posmatraju kao puškice za rešavanje testa, informacije iz knjige mogle bi da budu mnogo opasnije od slika koje su procurile. "Pitao sam se da li je tako vrlo često", priznaje on. "Ali najnovija istraživanja pokazuju da izloženost slikama ne uništava utisak. Jer, ne radi se o testu asocijacije reči, u kome je važna prva reakcija, iz stomaka."

Pored ovih briga, knjiga svakako nudi dobru priliku da se podupre Roršah dodajući bogate detalje priči o osmišljavanju testa. Objašnjavajući psihijatrove uticaje i zaključke, i razotkrivajući popularne mitove, Serls otežava opravdavanje posmatranja mrlja od mastila kao lažne nauke. Dalje, knjiga dodaje na snazi biografije kao vrednog alata za razumevanje kasnijeg ishoda. Kao što je urednik Roršahove knjige "Psihodijagnoze" iz 1921. godine napisao u predgovoru: "Metod i ličnost stvaraoca su nerazmrsivo isprepletani."

Roršah vesla na jezeru Konstanca, 1920. Fotografija ljubaznošću Penguin Random House

Poreklom iz umetničke porodice, Roršahovo umetničko vaspitanje i vizuelni um pomažu u objašnjavanju testa. Mladi psihijatar je bio opsednut načinom na koji su drugi ljudi videli svet i osmislio je svoje mrlje od mastila da pokuša da dođe do konačnog saznanja. Kako Serls objašnjava, ono što čini i Roršaha i njegov test toliko drugačijim od psihološkog sveta je da je "jedini među pionirima psihologije Roršah bio vizuelna osoba i stvarao je vizuelnu psihologiju."

Ovaj aspekt je ono što čini test toliko zavodljivim - Serls objašnjava mrlje kao "ne ne umetnost" - dok je istovremeno spektakularno zbunjiv. Deset slika mrlja se daju jedna po jedna pacijentu na belom kartonu dimenzija 25 centimetara sa 17 centimetara. Slike su nejasne, a ispitivač postavlja namerno otvorena pitanja: "Šta bi ovo moglo da bude?" ili "Šta vidite?" Odgovor pacijenta može da otkrije sve, od psihoze to samoubilačkih namera do ličnih sklonosti. Serls objašnjava u knjizi da su ih, jedno vreme, smatrali "rendgenom duše."

U knjizi Serls izbegava takve hiperbole, iako priznaje da testove smatra magičnim. Knjigu i otvara pričom o muškarcu koji se prijavljuje na posao na kome se bavi decom i potrebna je psihološka procena njegove ličnosti. Čovek je prošao nekoliko tekstova razumevanja, ali pada na Roršahovom testu, u kome njegovi odgovori pikazuju uznemirenu i problematičnu psihu. Kasnije, nejgov psiholog poziva ispitivača, zapanjen što je shvatila aspekte ličnosti za koje mu je bilo potrebno dve godine terapije da bi ih izvukao na površinu. Neverovatno je da su rezultati Roršaha - računajući sve: od toga kako se pacijent fizički povezuje sa kartama, do pitanja koja postavlja ispitivaču - i danas ostali previše suptilni i previše tehnilki da bi mogli da se izvrdaju.

Mističnost Roršahovih mrlja nekako odoleva čitavom veku kontroverzi i dvema decenijama izloženosti javnosti. Iako bi Serlsova knjiga mogla verovatno da napravi plan kako pobediti test, ove mrlje od mastila i dalje nude prozor u skrivene uglove našeg uma i kolektivnih maštanja. Čak i način na koji ih pogrešno razumemo, ili previše precenjujemo njihovu snagu, govori o nama samima. Uz Serlsovu knjigu, konačno shvatamo da su slepi miš, moljac ili životinjska koža, doktor i njegove mrlje od mastila oduvek značili nešto više.

Pratite Josepha Bien-Kahna na Tviteru.

Još na VICE.com

Depresija ti ukrade dušu, a zatim ti oduzme i prijatelje

'To je đavo': kako sam se pomirila sa sestrinom šizofrenijom

Upoznajte jedinog doktora na svetu koji sme da leči pacijente LSD-ijem

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu