Kako sam polomio penis

Bio je to jedan od onih retkih trenutaka u kojima čovek shvati da se nalazi u praktično nerešivoj situaciji. Tokom seksa, čuo sam da je nešto puklo. Trenutak kasnije, sedeo sam na ivici kreveta gledajući u međunožje – oči širom otvorene, vilica do poda.

„Jel' to boja od kondoma?"

Moja takozvana devojka zvučala je previše opušteno. Gledao sam svoj penis u šoku.

„Ne, definitivno nije od kondoma."

U sebi sam premotao film još par puta i zaključio da mi se najgora noćna mora ostvarila. Kad sam ga izvadio, svukao crni kondom, i upalio svetlo da vidim šta se desilo, otkrio sam nešto nalik ogromnom crvenom pliku na boku svog ponosa. Nisam imao izbora: zamolio sam ribu da me odveze do bolnice.

Do tog trenutka, mesecima sam uspevao da izbegnem doktore. Čak i danas u svojoj dvadeset šestoj, majka mora da me vuče za ruku da bih odlazio na pregled manje-više redovno. Pre jedno tri godine sam praktično polomio ruku, ali iako su me bolovi prožimali od malog prsta do lakta, odlučno sam odbijao stručnu pomoć. Ipak, u ovoj situaciji nije dolazilo u obzir da rizikujem. Srećom, živeo sam nedaleko od jedne od retkih pristojnih bolnica u Oklandu.

Vožnja je bila neprijatna, šetnja od parkinga veoma oprezna, ali najzad sam se dokopao hitne pomoći. Nadao sam se da je pokidan kurac dovoljno hitan slučaj. Čekaonica je bila poluprazna, pa sam prišao pultu gde me je dočekao visoki, ćelavi, mišićavi Brazilac u klompama. Hrišćanski smerno i milosrdno okrenuo se ka meni:

„Zdravo, izvoli? "

Jedva je stigao do da kaže a ja sam mu se već uhvatio za šalter obema rukama.

„Mislim da sam slomio kurac, treba mi doktor, hitno."

"Pardon?"

„Mislim da sam slomio kurac, treba mi doktor, hitno."

Gledao me je kao zmija žabu. U ovoj klinici nije bilo mnogo akcije. Morao sam da mu pokažem svoje unakažene genitalije. Shvatio je da je stanje kritično pa je zanemario pejdžer i glasno pozvao doktora da dođe.

Odveli su me u sobu gde me je na infuziju nakačila medicinska sestra u licenciranom belom odelu iz serije „Grejeva anatomija". Nisam stigao da razmislim o tome koliko treba verovati sestri koja nosi TV kostim, a dežurna doktorka je već stigla da mi objasni stvari. Opisala mi je nekoliko scenarija, sve jedan gori od drugog.

„Ima tu nekoliko opcija, ali verovatno ćemo ti dati injekciju pravo u uretru, da vene bolje iskoče, pa ćemo posle da vidimo kuda dalje."

Bar može da mi prepiše vikodin, pomislio sam.

„Probudili smo našeg urologa, Dr Čeri, stiže za manje od sat vremena."

Sedeo sam i čekao. Kasnije sam čuo da su urolozi poznati po lenjosti. Znate one doktore koji igraju golf tri puta nedeljno? E, ti krpe kurčeve.

Devojka koja me je dovezla otišla je kući. Sestra je postepeno pojačavala morfijum, pa sam doktora Čeri dočekao urađen do jedanaest.

Sveže probuđen stručnjak za penise delovao je iznervirano, a kao i sve ostale prisutne, nije ga previše brinula moja situacija. Pitao sam ga da li je bila gužva u saobraćaju.

„Tri je ujutru. Džesi, jel' tako? Skinite pantalone, Džesi."

Pregledao me je jedno 20 sekundi i slegnuo ramenima.

„Pa, moraće operacija."

Stručno mišljenje nikad nije viče zvučalo kao bapska medicina. Rekao mi je da imam frakturu penisa, što profesionalno rečeno znači da sam pokidao kurac. Kao kad automehaničar stručno objašnjava kako vam je, znate, probušena guma. U toj metafori predstavlja moj penis.

Rekao mi je da bih mogao da sačekam nedelju-dve u nadi da će rana sama zarasti, ali je istakao da se tako dramatično povećava rizik od trajnih oštećenja. Nema dileme: pozvao sam Nika da sutra dođe po mene, zavalio se u jastuk, i prepustio čarima morfijuma.

Probudio sam se posle operacije. Moj drug Nik je poranio, pa je već čekao pored kreveta pospanog izraza lica. Odveo me je kući gde sam odspavao, ispostaviće se po poslednji put, u krevetu pored devojke koja mi je polomila kurac.

Dan kasnije, osećao sam se desetak godina mlađi nego što sam stvarno bio – čekao sam da tata dođe po mene. Umesto njega, došla je mama. Vozili smo se u tišini, da bi ona na kraju progovorila: „Šta god da si uradio ili pokušao da uradiš – molim te, nemoj više."

Sledećih mesec dana sam proveo bolan i nadrogiran. Pored kreveta imao sam zalihu opijata koje mi je ostavio tata, u to vreme ozbiljno bolestan. Bilo je i trave – rekao je da je za njega „previše jaka" – kao i pakovanje leda u kesi.

Zašto led? Protiv jutarnjih erekcija, naravno. Tri nedelje posle operacije, one su najstrože zabranjene da ne bi popucali šavovi. Ne postoji anti-vijagra, samo alkohol i led.

Bio sam fizički sposoban da se ponovo „pustim u promet" četiri meseca posle operacije, ali nisam se usuđivao sve do sledeće jeseni. Tek posle čitavih godinu dana i mnogo pića sam uspeo da sasvim prestanem da brinem.

Pokušavao sam da ovu priču ispričam, ali za pristojno društvo je previše prosta. U ostalom, moji drugovi je bolje pričaju. Ako vas zanima u kakvom stanju mi je danas kita (i da li uopšte funkcioniše), ne brinite, sasvim je dobro.

@itsmejmg

Još na VICE.com

Koliko treba da se plašim da ću da polomim penis

Napravio sam "vernu" kopiju svoje kite u udobnosti svog doma

Tvoj penis je super