Intervju

"Prisustvujemo galopirajućem trendu mržnje prema ženama"

Sa feministkinjom Zoe Gudović o 8. martu, feminizmu, pravima žena i budućnosti

pisao Magda Janjić
08 Mart 2017, 9:05am

(Sve fotografije: Bojana Janjić)

Aktivistkinja i feministkinja Zoe Gudović već dvadeset godina diže glas i pravi buku ukazujući na loš položaj žena u društvu, na prava manjina i svih potlačenih u ovoj zemlji. 

Pored rada u Rekonstrukciji Ženski fond, Zoe istražuje i praktikuje neformalne i angažovane požorišne forme. Dobitnica je nagrade "Jelena Šantić" u kategoriji pojedinaca i pojedinki za zalaganje za zaštitu ljudskih prava I ove godine će stajati na čelu osmomartovskog marša u Beogradu. Sa Zoe sam razgovarala o tome kako vidi borbu za ženska prava danas u Srbiji, dokle smo stigli, i da li vidi svetliju budućnost.

VICE: Kako ćeš obeležiti ovaj 8. mart?

Zoe Gudović: Kod mene je obeležavanje 8. marta tradicija. Tog dana sam uzbuđena više nego ikad, kao da se sve emocije prošlosti uzburkaju i daju mi nadu da je možda baš ovaj dan - dan za revoluciju. Ja počnem da maštam kako su se za taj dan spremale feministkinje koje su omogućile da na vrlo kritičke načine sagledavamo borbu za ženska ljudska prava, kako su se pobunile i promenile fokus i borbu i značaj i položaj žena u društvu, i u javnom i u privatnom.

Zato je moja odgovornost kao feministkinje i građanke koja ne pristaje na zadate uloge koje žene treba da obave, da se bunim, da budem glasna, vidljiva, da ukazujem na nepravdu i tlačenja , da izađem na ulicu.

Već godinama unazad organizujem bubnjarsku sekciju, gde pozivam žene da zauzmemo ulicu tako što joj dajemo dodatnu buku, muziku! Moram da kažem da taj proces traganja za ženama koje hoće da podrže ulične proteste, stanu ispred  kolone i daju ritam okupljenima, bio težak  zadatak. Krenulo se od nas dvoje, pa sam onda pozvala svoje drugove i drugarke, pa nas je bilo četvoro, a sada sedam godina kasnije ima već ekipa od 8 do 10 bubnjarki/ra. Sad već mogu mirno da uzmem megafon u ruke i uzvikujem parole,jer ima ekipa koja daje ritam. Moja omiljena parola je DOSTOJANSTVEN RAD A NE GLAD! 


Klara Cetkin je zapisala o Rozi Luksemburg :
"Doživjeti revoluciju, boriti se - to je bila njezina najveća sreća.  Snaga volje, nesebičnost i privrženost, angažirala je cijelo njezino biće i sve što je imala za ponuditi socijalizmu.  Žrtvovala se s razlogom, ne samo u svojoj smrti, već u svakodnevnom radu i borbi. Bila je oštri mač i živi plamen revolucije."

U Srbiji je prošle godine ubijeno više od 30 žena u porodičnom nasilju. Šta misliš da je najranjivija stavka u sistemu i zaštiti prava žena zbog koje je realnost i dalje dosta mračna?

Najranjivija stavka u sistemu je sam sistem. Mi prisustvujemo jednom galopirajućem trendu mržnje prema ženama. Naša borba za naša tela, integritet, pravo da odlučimo i da nekako ne podlegnemo normama tradicije, čini mi se nikad neće prestati. Jer dok god žene žive u strahu, elementarnom strahu od egzistencije, da prežive one i njihove porodice, i da pritom tela žena ne razvlači ko god poželi, od medija do tela kao teritorije u ratovima, gde svako ima parvo da sakati, siluje ženska tela, ta borba se nastavlja. 

Ono što sistem dozvoljava i zašto je on stavka koja je problematična jeste da je legalizovala taj način ophođenja prema ženama, ona ga je ustanovila. Kapitalizam nas je usitnio, u robu nas pretvorio, robove od nas napravio, poslušne i male, a čini nam se da smo velike/i. Nismo!
Pogledajte samo kako se nasilje generiše sa vrha pa onda dolazimo do domova u kojima živimo. Ono je legalno, ono je prihvaćeno. Državna aparatura koja za sobom vuče velike institucije koje bi ženama bile potrebne prve da reaguju su u službi pojedinaca uglavnom muškaraca koji monopolišu i torturišu ostatak stanovništva.

Dolaziš iz 'ženske' porodice. Odrasla si sa još tri sestre. Ko je tokom detinjstva i mladosti najviše uticao na tebe da budeš danas ono što jesi?

Dolazim iz šestočlane porodice koja je živela na svega 36 kvadratnih metara. U tom malom prostoru pored majke i oca, živele smo i nas četiri sestre. Tri generacije, dosta razlika i kompromisa da bi život mogao da ima smisao i poštovanje. Nas četiri sestre smo odrastale u različitim periodima, starija sestra Milica i ja pod oblakom socijalizma, mlađe sestre već u dubokoj krizi, izolaciji, militarizovanom i društvu gde  narasta tranzicija i kapitalizam i izjeda ovu malu državu. 

U tako malom prostoru vi naučite da poštujete najbliže, da ste solidarna kad god treba, da pomognete kad je potrebno. Zato je meni važno da to ne izgubim, tu posvećenost, ljudskost i empatiju. To sam naučila sa svojim sestrama. To je moja najveća i najbezbednija oaza, moja bezbrižna luka. Roditelji su nesebično dali svoju ljubav, naučili nas da su pravda i poštenje najveće vrednosti, da ne gazimo preko živih ljudi, da im damo ruku da zajedno idemo dalje. Dali su nam sigurnost i snagu, poverenje da možemo da budemo svoje i jedninstvene.

Moja najveća inspiracija uvek je bila moja starija sestra, taj pank i buntovništvo u njoj, i njena pamet koja me je uvek fascinirala. Ona mi je otvorila neke prozore i usmerila na staze koje su me oplemenile, koje su mi pomogle da se razvijam i usavršavam i odrastem. Ona je ne svojom željom postala i moj treći rodjitelj, jer je morala da me vuče sa sobom i brine o meni. Uloga starije sestre nije laka, i ja se zato divim svim starijim sestrama koje su tu da nam pomognu i usmere nas, nikako lak zadatak!

Da li u svojoj dugogodišnjoj borbi za ženska prava vidiš neki pomak danas 2017. godine?

Da  ne vidim pomak odmah bih otišla na neki most da skočim i ostavim oproštajnu poruku: Džaba ste dobile pravo glasa!

Još nisam ovde upoznala ženu političarku koja ima jasne stavove po pitanju zalaganja za ženska prava, već kako uđe u parlament ide linijom manjeg otpora i ne suprotstavlja se muškim kolegama.


Vidim veliki napor žena kroz istoriju da menjaju, i to prvenstveno mislim na obrazovanje, nauku, tehnologiju. Mislim da žene osvajaju polja koja su nekako zagarantovana samo za muškarce, međutim žene su tu važne, nemaju toliko prostora da budu vidljive ali znamo da sa su tu.

Borba feminističkih organizacija po pitanju prevencije nasilja, edukacije, promene zakona. Sve su to važne stvari. Najmanje pomaka vidim u ekonomiji, a tu treba da je najviše, ali ceo nam je sistem urušen po pitanju razvoja ekonomije da je to opšti problem. Nisam zadovoljna takođe političkom participacijom, još nisam ovde upoznala ženu političarku koja ima jasne stavove po pitanju zalaganja za ženska prava, već kako uđe u parlament ide linijom manjeg otpora i ne suprotstavlja se muškim kolegama. 

Prošle godine si dobila nagradu "Jelena Šantić" u kategoriji pojedinaca i pojedinki za zalaganje za zaštitu ljudskih prava. Na koji način danas koristiš 'nova oruđa', tehnologiju, društvene mreže, pozorište u borbi za ljudska prava?

Da, jako me iznenadila nagrada "Jelena Šantić", nisam očekivala da će, posle 20 godina mog rada, na spoju umetnosti i aktivizma, pogotovo afirmaciji feminističke umetnosti, neko to da prepozna. U ovoj sredini, mada i šire, imamo problem da prizmamo, prepoznamo rad neke osobe. Stalno govorim da smo u eri egomodernizma koja sa sobom vuče da ništa i niko pre nas nije stvorio i da je sve istorijski i prvo, i onda se brišu poduhvati, rad i napori nekoga ko je i pre mene stvarao/la. Ja sam srećna da mogu da kažem da ne bih bila ovde, ili dobila priznanje, baš Jelena Šantić, da nije bilo i žena poput nje. Ta nagrada je usledila i posle mojih javnih nastupa van zaštićenih krugova, samo žesnkih, umetničkih. Uzela sam učešće i u civilnim protestima, antifašističkim protestima, i nekako shvatila da je glas žena baš tu važan, baš tu treba da smo, u masi muškaraca koja postavlja zahteve? Koji su naši zahtevi?

Zato prvo treba da rasčistimo sa strahom, da ne mislimo da naš glas nije važan. Ne naprotiv imamo mnogo toga da poručimo, i mnogo toga da nas se pita.

Bijem bitku sa raznim kolektivima da koriste rodno senzitivni jezik, jer je važno da su žene pozvane, na sastanke, proteste, radionice, seminare. Znači toliko sam dosadna i sama sebi, kad šaljem okolo pisma sadržine: Molim vas da u svoje pozive uvrstite i žene: građanke, umetnice, studentkinje, aktivistkinje, radnice, novinarke, učenice, penzionerke, lista je duga i nije nikako za lomljavu jezika, a ako baš treba da se lomi nek se na ovome slomi.

Kako vidiš socijalni položaj žene u Srbiji danas?

Socijalni položaj celog društva vidim u bunaru. Nas ni kofa ni pumpa za izbacivanje vode ne može više da iščupa. Previše smo dozvolile/i da gledamo kako tajkuni čerupaju javna dobra da nam je sad samo to dno ostalo da odbranimo. Tu vodu, koja ako se i tu ponašamo kao opijene kokoške kolektivno, biće kasno. Jer voda mora da bude deo javnog dobra, ona mora da bude dostupna svima.

Zato mislim da žene treba da prošire svoju borbu delovanja, pored porodice, postoji i šira slika.
Socijalni položaj zavisi od položaja cele zemlje. Ako mi živimo u koloniji kao neke marionete, gde nas potez lake prodaje kao robu čini zadovoljavajućim u tom lancu kapitalizma, onda nam se svima loše piše, a ženama uvek gore jer znamo već da kad je kriza žene su prve koje lete sa posla. 

Drago mi je da vidim, čitam da se sve više vraća koncept zadrugarstva, seoskih udruživanja, proizvodnje na malo ali održivo za neka domaćinstva. Nasuprot tome imamo zatvorene fabrike, ili privatizovane fabrike gde ljudi rade pod nehumanim uslovima, za minimalac, u stahu i ropstvu.

Bila si jedna od prvih koja je javno na protestu govorila o skaradnom korišćenju parole 'Vučiću pederu'. I zaista, činilo se da je posle toga nismo toliko čuli. Onda je premijer odlučio da je iskoristi u svojoj kampanji. Koliko je to opet koraka unazad?

Mnogo sam bila ljuta kad sam na protest 'Ne davimo BGD' čula skandiranje te parole 'Vučiću pederu'. Samo sam pomislila kako je nekome ko stoji tu, a jeste peder, ili meni koja jesam lezbejka da smo u istom košu sa tim likom koji je premijer ove zemlje. Zato mi je bilo važno da izađem i kažem da tu toj paroli nije mesto. Bila sam oduševljena da su ljudi to prihvatili i posle na protestima nisam čula u tolikoj meri, i bila sam ponosna, srećna i osećala se dostojanstveno dok šetam među tim svetom koji je različit i spremne/i smo nešto da naučimo, promenimo, da se poštujemo.

Mislim da ovaj potez u kampanjama gde se manipuliše ljudima jedna od strategija Vučića. Tome ne bih davala važnost, jer je propaganda čudo.

Uvek bih insistirala na javnim skupovima da takva vrsta uvrede nije dozvoljena. Jer tu ljudi treba da dobiju poruke, od ljudi koji organizuju, da nema vređanja, nema klasifikovanja. Ako ću da uzvikujem NAŠ GRAD, ja ga hoću za sve, da se tu osetim dobro, da se poštuje to ko sam i ko smo, džaba da se tu nešto udružujemo ako nećemo i ne možemo da učimo. Džaba nam znanje iz ljudskih prava ako ta prava ne umemo da zaštitimo , da kažemo to je uvreda.
Jer kad kažu da je neko peder, pičkica, pička, sisa i sve strpaju u koš karakterne osobine koju poruku ljudi pošalju jedni drugima? 

Kako vidiš položaj žene danas u Srbiji?

Možda sam smlavljena jer proleće donosi i buđenje i depresiju, pa vidim eto tako kontradikciju. Ima žena koje jure brzinom svetlosti, ostvaruju karijere, uspešne su. Ima žena koje život ne mazi, žive u siromaštvu, preživljavanju. Ono što nam je svakoj zajedničko to je zdravlje. Volela bih da više povedemo računa o tome, da idemo na ginekološke preglede. Moja idelna slika je da imamo zdravlje, sreću, ljubav, pare. Ali taj ideal mi pada već na toj prvoj stavki. Vidim dosta nas koje smo se obolestile, koje o tome ni ne progovaraju, neke nemaju novac ni pregled da obave. Eto to mi je najveća briga, što nam je zdravstvo oronulo.

Pred žene su stavljeni veliki izazovi, da bude uspešna, prihvaćena, radna, sposobna. Sve to kapitalizmu odgovara. Moja boljka je uvek šta sa nama koje nismo savršene, nemamo karijeru, još smo se za života i razbolele, nikome pa ni sebi nismo dobre.
A tu se vraćamo na sam početak šta je sistem uradio, da se baš sa vrha šalje poruka i  stavlja odgovornost da smo mi same krive što nam se sve ovo dešava, da smo mi odgovorne i prebacuje se jedna obaveza države na već natovarena leđa žene, a i krivicu ako može da se zalepi da se vuče ceo život tim još bolje.

Da li imaš nešto da poručiš mladim devojkama u Srbiji danas koje tek izlaze na put borbe za naša prava?

Da budu samostalne, autonomne, da se ne plaše da iskorače, biće same ali nije frka, samoća je lepa stvar. Da nikad ne zaborave i ne brišu korake žena koje su nam popločale put. Da se podsećaju koje su slobode osvojene, i onda hrabro furaju u budućnost da nas nikad ne zaustave. Da idu na kurs samoodbrane, da postave cilj da otputuju makar do obližnjeg grada. Da sklapaju prijateljstva i fizički susreću, da traže sreću u malim stvarima!

Hvala Zoe!