Kako je to kada si nepismen

(Gornja fotografija: Neko ko nije nepismen čita knjigu detetu. Fotografija: dassel, sa Pixabay -a)

Imao sam 17 godina kada sam pročitao svaku od 291 stranice knjige Lepotica dana: Dnevnik kol gerle, dok sam sa svojim drugaricama bio na odmoru u Benidormu. Neko bi mogao da kaže da Lepotica i njene seksi, nespretne dogodovštine ne mogu da se kvalifikuju za pravu književnost; ali čak i za delo koje je proglašeno za „đubre" mi je bilo potrebno dve nedelje borbe. Do tada, nikada u životu nisam pročitao celu knjigu.

Dok sam odrastao u Lankasteru, na severozapadnoj obali, moji roditelji su bili neverovatno zauzeti poslom. Morali su da izdržavaju četvoro dece, dva psa, dve mačke i jednu zmiju. Mi u kući nismo imali policu sa knjigama, kao ni niko koga smo poznavali. Kada sam ja bio dete, kada bi seo da čitaš, rugali bi ti se i žigosali te – čitanje knjiga je bilo za štrebere.

Daleko od toga da sam bio nepismen, ali značaj čitanja u mom svetu nikada nije bio prioritet. U našoj školi su biblioteku pretvorili u odeljenje za kažnjene. Nisu nas baš terali da jednog dana budemo književni kritičari.

Danas mi je čitanje bitan deo života. Ali mnoge ljudi nepismenost prati i u starosti. Norman Anal, koji sada ima 69 godina, sve do penzije nikada nije zaista pročitao neku knjigu. „Neposredno pre prijemnih ispita za srednju školu su mi izvadili slepo crevo, pa sam morao osam nedelja da ležim kod kuće", objašnjava mi preko telefona. „To je bilo ključno doba, a ja sam ostao u zapećku: prebacivali su me u sve gora i gora odeljenja, sve dok nisam završio na dnu, u odeljenju gde deca jedva da su umela da govore, a kamoli da čitaju i pišu".

Rođen u Tursou, gradiću na najsevernijoj tački Škotske, Norman je u 15. godini napustio školu i postao građevinski radnik. „Nikada se nisam našao u situaciji ili okruženju u kome su knjige bile na ceni: niko nikada nije pričao o knjigama – nije bilo razgovora tipa, 'Šta sada čitaš', ili, 'Ova knjiga je dobra zato što…', priseća se Norman. „Kada si fizički radnik, možeš da budeš potpuno nepismen, a da se ipak nekako snađeš. Možeš prilično lako da prođeš kroz život. A kada bi na gradilištu izvadio knjigu i počeo da čitaš, ljudi bi pomislili i da si lud".

Kombinacija siromašne porodice, nesnalaženja u sistemu obrazovanja, života u izuzetno ruralnoj oblasti i  u okruženju gde ne postoji običaj da se pročita „dobra knjiga", i gde među odraslima nije imao uzora koji bi ga naveo da čita, dovela je do toga da je za Normana bilo savršeno normalno da nikada u životu ne čita.

Norman sada ima slobodnog vremena da u poznijoj fazi svog života otkrije radosti čitanja. Ali za mnoge ljude koji ne znaju da čitaju, ne postoji trenutak kada mogu da počnu. „Nikada nisam čitala iz zadovoljstva", objašnjava Danijela Tejlor, majka dvoje dece i instruktorka jahanja iz Lankašira. „Deluje da je naporno čitati knjige. Ne mogu baš da se setim ni da sam u školi čitala nešto. Na maturi nisam razumela knjige – taj jezik, kao u Romeu i Julji – a pošto nisam dobar čitalac, ako mi jezik nije blizak, teško mi je i dosadno da to čitam".

Nepismenost i funkcionalna nepismenost su mnogo češći nego što biste pomislili. Razlog zašto nepismenost ostaje neprimećena je to što je po svojoj samoj prirodi isključiva. Za većinu, ako ne i za sve modele komunikacije, potrebna je određena doza pismenosti: za poruke, za pronalaženje kontakta u mobilnom telefonu, za korišćenje Guglovih mapa da bi znao kuda da ideš. Što je ništa u poređenju sa prijavom za zaposlenje, socijalnu pomoć, ili rešavanje zdravstvenog osiguranja. Ljudi koji ne umeju da čitaju i pišu bivaju veoma lako potpuno zaboravljeni.

Nepismenost je i kulturološki isključiva: ako ne čitaš knjige ili novine, pristup informacijama ti je ograničeniji. Mi usvajamo i ponavljamo fraze i izraze u okviru kruga svojih prijatelja i zajednice. Ne shvatamo koliko razgovora i društvenih kontakata počinju sa čitanjem nečega.

„Kod knjiga postoji snobovština", dodaje Norman. „Sada mnogo čitam, i primećujem da mi se dopadnu neke knjige koje bi neko ko je veći intelektualac okarakterisao kao đubre. U određenim krugovima ne pričam o tome; kažem, 'Čitam Dikensa', a to svuda prolazi. Ali zapravo trenutno čitam jednu knjigu Džejn Ostin i mnogo mi se dopada, ali ne bih to priznao".

Ministarstvo prosvete je 2014. objavilo studiju u kojoj se dokazuje da jedno od petoro dece do svoje 11 godine ne ume „dobro da čita". U skorije objavljenom  izveštaju Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj procenjuje se da 9 miliona radno sposobnih odraslih ljudi u Engleskoj ima problema sa pismenošću (to je više od četvrtine).

„Ove brojke se ne odnose na ljude koji pate od širokog spektra raznih stanja zbog kojih im je teško da čitaju iz razloga koji nemaju veze sa potrebnom veštinom, dodaje Su Vilkinson, direktorka Agencije za čitanje. „Ljudi za blagim mentalnim problemima, na primer, kojima je teško da se koncentrišu na knjigu, ljudi sa stanjima kao što je demencija, ili slepi i slabovidi ljudi".

Poledice nepismenosti dosežu daleko. Postoji direktna korelacija između loše pismenosti i zločina; nedavna studija Fonda za pismenost u UK otkriva da „60 posto zatvorske populacije ima poteškoća sa bazičnom pismenošću". Takođe postoji i korelacija između pismenosti i ograničene pismenosti i efikasne zdravstvene zaštite. Javno zdravlje Engleske izveštava da 42 procenta svih radno sposobnih odraslih ljudi nisu u stanju da koriste svakodnevne informacije o zdravstvenoj zaštiti, i rezultat toga je direktna veza između slabe pismenosti i lošeg zdravlja. Naravno, nepismenost je u korelaciji i sa brojnim drugim faktorima, kao što je društveno-ekonomski status, ali čak i kada se oni uzmu u obzir, nepismenost češće nego većina drugih faktora ukazuje na siromaštvo, loše zdravlje i veću verovatnoću za probleme sa zakonom.

„Što manje čitam, teže mi je da čitam. Danas postoji toliko distrakcija, a pošto imam dvoje dece, jednostavno sam previše umorna",dodaje Danijela. „Ali čitam deci, zato što znam koliko je to bitno, i želim da imaju pristupa svemu što požele. Preko toga, jednostavno mi ne deluje previše važno da poradim na svom čitanju, zato što mi deluje kao da knjige koje nisu Kejti Prajs ili nešto slično nisu napisane za mene, i u čemu je onda svrha"?

Radosti hvatanja u koštac sa „dobrom knjigom" su često nepoznate u svetovima gde nema društvene ili kulturološke koristi od toga. U oblastima iz kojih potičemo Danijela, Norman i ja, fokus je veoma retko na širenju svesti, mašte i blagostanja – na svim onim sjajnim stvarima na koje čitanje može da ima pozitivne efekte.

Značaj čitanja nam se stalno nameće zbog toga što bez njega ne bismo mogli da opstanemo. Stigmatizovanje nepismenih, ili onih koji ne vole da čitaju zato što im to teško pada, javlja se u mnogo oblika, od osuđivanja nekoga zbog izbora knjige, do ismevanja i sprdanja sa nekim kome je teško da čita naglas, ili da piše potpuno gramatički tačno (setite se ovoga sledeči put kada napadnete nekoga zato što je na Fejsbuku napisao „dali" umesto „da li"). Vama je nemoguće da se stavite u kožu nekoga kome je teško da čita, zato što upravo čitate ovo. Ali kada već veština čitanja toliko često zavisi od toga kojoj klasi pripadamo ili kolike prihode imamo, moramo da povećamo nivo tolerancije i pomažemo ljudima kojima je teško da sriču reči u svoju korist.