Jurio sam dužnike koji ne otplaćuju kredite u Srbiji

Trbuhom za kruhom, zaposlio sam se u jednoj kompaniji koja zastupa većinu banaka u našoj zemlji. Moj posao podrazumevao je da pronađem dužnike - ako su brojevi iz evidencije nepostojeći - jer su dugovanja u većini slučajeva od pre pet, šest i više godina. Nakon što ih pronađem, moj zadatak je bio da ih nateram da plate, upotrebljavajući sve fazone koje smem da koristim. Na samom razgovoru, rekli su mi da ovo nije lak posao, ali da je isplativ. Međutim, niti je lak, niti isplativ, ali to je već priča za sebe.

Prvi dan posla. Pojavio sam se u dogovoreno vreme. Starije kolege uputile su me u ceo proces naplate i bio sam spreman da počnem. Zasuli su me hrpom predmeta, a u većini od njih pisali su komentari „Brojevi nepostojeći / Nema kontakta". Dakle, moj zadatak je bio da ih pronađem kako znam i umem.

Kasnije sam shvatio da je njih mrzelo da traže, gube vreme na sitna potraživanja, pa su meni davali te predmete uz molbu da broj pronađem i odnesem im predmet pošto to uradim, misleći da sam glup i da ću im dozvoliti da naplate nešto za šta sam se ja pomučio - jer plata varira od iznosa naplate, naravno. Pretraživanje po adresi, pozivanje komšiluka, pozivanje poslodavaca iz predmeta, pozivanje ljudi sa istim prezimenom u potrazi za rođacima ako je manje mesto u pitanju…

Takođe, moje radno mesto je podrazumevalo da saznam da li su u radnom odnosu, da li na svom imenu imaju nekretnine, automobile… Uspeo sam da pronađem neke, neke ne. Bilo je situacija i kada su brojevi iz evidencije tačni, pa bih bez muke uspevao da kontaktiram dužnike.

Njihove priče su slične. Svi su oni podigli kredite u momentu kada su bili zaposleni, redovno ih otplaćivali dok su radili, a pošto bi ostali bez posla - ništa. Pokušavao sam da ostanem hladan na njihove izgovore, ali jednostavno nisam mogao. Saosećao sam se sa tim ljudima, jer znam kako je kada kredit podigneš pa ostaneš bez posla, kao što se mojoj majci desilo. I znam kako je kada čupaš i grebeš sa svih strana ne bi li isti taj kredit otplatio. Uglavnom, od njih sam morao da zahtevam isplatu celog duga odjednom.

Susretao sam se sa raznim tipovima ljudi. Od onih koji su bili spremni na saradnju, preko onih koji su patološki lažovi, do onih koji su u samom startu odbijali da razgovaraju, uz neizbežne pretnje i psovke.

Moram da kažem da sam imao zaista drugačiji pristup od većine svojih kolega. Dok je većina bila hladnokrvna i bez saosećanja, ja sam se trudio da budem ljubazan, da tim ljudima ne pogoršavam već loše stanje i probam da im izađem u susret. Poslednja stvar koji sam hteo je da odu na prinudnu naplatu, da im prodaju kuće, stanove.

Pozivam čoveka. Duguje približno 550.000 dinara. Predstavljam mu se, kažem kojim povodom zovem i pokušavam da postignem dogovor sa njim. S obzirom da je dug zaista velik a da malo ko ima da isplati sve odjednom, govorim mu da taj dug možemo podeliti na rate. Odgovara mu i kaže da će u narednih nekoliko dana uplatiti 10 odsto duga, a ostatak po dogovoru. Pozdravljam ga uz obaveštenje da ću ga pozvati za nekoliko dana da vidim da li je uplatio.

Dogovorenog datuma, on se ne javlja. Ni sledećeg dana, ni onog posle toga. Ni posle nedelju dana. Odlučujem da ga pozovem sa privatnog broja. Javlja se iz prve. Čim mi je čuo glas počeo je da slaže neku priču u koji ni malo dete ne bi poverovalo. Govorim mu da ima tri dana da isplati dogovoreni deo duga, na šta mi on govori da će platiti sve. Pitam ga da li je to sigurno, i na njegovu potvrdu kažem mu da uradi tako i da se čujemo za tri dana.

Zovem ga. Javlja se uz rečenicu da je njegova tetka tog jutra uplatila ceo dug. Zamolim ga da mi dostavi uplatnicu kako bih imao dokaz o uplati. Tu opet kreću razne priče. Tražim tetkin broj telefona. Nema, kaže. Ima upisano u telefonu, ali su mu obe ruke u gipsu i ne može da mi da, nikako. Ali, tetka će sutra doći kod njega, pa da pozovem da se čujemo. Naravno, tada se ne javlja. Ni sutra. Ni dan posle toga. Predmet je otišao u dalji sudski postupak.

U potrazi za sledećim dužnikom, pozvao sam broj iz evidencije. Javila mi se njegova supruga kojoj sam se predstavio i rekao razlog pozivanja. Istog momenta promenila je ton i počela da viče na mene. Govorila mi je kako oni nemaju od čega da žive, kako su penzioneri, kako mene treba da bude sramota što hoću da im uzmem kuću. Na sve načine sam pokušavao da je prekinem i da joj stavim do znanja da ja nisam tu da joj uzmem kuću ili bilo šta, i da sam upravo iz tog razloga pozvao, da se dogovorimo oko otplate duga od 45.000 dinara.

Jednostavno, nju nije zanimalo šta ja imam da kažem, jer sam u njenim očima bio samo neko ko želi da je ostavi bez krova nad glavom, i prekinula mi je vezu. Pozvao sam je ponovo, ne bih li uspeo da joj kažem bilo šta. Čim sam počeo da pričam kako zovem da se dogovorimo oko plaćanja, usledila je ista priča. Njena vika, njene reči kako sam ja đubre i svinja, i kako ću goreti u paklu. Opet mi je prekinula vezu. Kolega je uzeo predmet i pokrenuo postupak prinudne naplate.

Usledio je pozivanje gospođe koja je dužna 120.000 dinara. Kroz razgovor mi je rekla da je zaposlena, i ponudio sam joj dve opcije: da sama mesečno odvaja i plaća koliko može, ili da uradimo obustavu 2/3 plate. Drugu opciju nije htela, i predložila mi je da sačekam nekoliko dana da se konsultuje sa kreditnom savetnicom u banci u kojoj prima platu. Pozvala me po dogovoru i rekla da joj je prihvaćen zahtev za kredit (ni sam ne znam kako), i da će uplatiti ceo dug čim joj legne novac na račun. Rečeno – učinjeno. Zahvalila mi se na ljubaznosti i strpljenju, uz dodatak kako sam dosta drugačiji od kolega koji su je ranije pozivali. Sa nekima nije htela ni da razgovara, sa mnom je razgovarala i dogovorila se oko svega zato što je nisam pritiskao i zato što sam umeo da razumem da ne može istog momenta da stvori novac.

Omiljeni dužnici su mi bili oni koji su patološki lažovi. Pozovem čoveka na mobilni, pitam da li je to osoba koju pozivam, kaže nije. Nazovem na fiksni, pitam da li je gospodin kod kuće, kažu nije. Pitam za njegov broj mobilnog, daju mi isti onaj koji sam malopre pozvao. Opet ga pozivam na taj broj, kažem da mi je njegova supruga dala taj broj, na šta on meni odgovara kako je greška u pitanju i kako to nije on. Sutradan isti scenario.

Trudio sam se da prema svima budem ljubazan i prijatan i zađem u susret, ali u nekim situacijama je to nemoguće. Bezobrazluk nikada nisam i nikada neću tolerisati. Bilo je i pretnji, ne mogu da kažem da nije. Jedan „gospodin" mi je pretio da će me naći i pucati mi u glavu. On je kredit podigao, ne pada mu na pamet da vraća. Čekaće sa pištoljem u ruci svakog ko dođe da mu popisuje imovinu, a onda će pronaći i mene i ubiti me. Častio me nekolicinom psovki i prekinuo vezu. Nakon što sam ga ponovo pozvao, ne bih li još jednom pokušao da se dogovorim o plaćanju, počeo je da urla, psuje, preti. Čuo sam i neki lom u pozadini, verovatno je bacao stvari po kući. Ovog puta nisam čekao da kolege pokrenu prinudnu naplatu, već sam to sam uradio.

Jedna starIja sugrađanka mi je mamila osmeh na lice i popravljala dan svaki put kad bismo se čuli. Izuzetno ljubazna i prijatna žena, čiji je dug bio kao trećina prosečne plate. U startu mi je rekla kako sada nema novca da plati, ali da će platiti čim bude u mogućnosti. Dogovorili smo se da se čujemo za nedelju dana, kada je trebalo da uplati. Pozvao sam je. Odmah na početku razgovora mi se izvinila jer nije ispoštovala naš dogovor i zamolila me da prolongiramo uplatu za nedelju dana. Pošto je bila kulturna i prijatna, rekao sam joj da nema problema. Pričali smo još dvadeset minuta o svemu i svačemu. Rekla mi je da slobodno uzmem njen broj telefona i da joj se javim da popijemo kafu, s obzirom da živi tri ulice dalje od mene. Primetila je da sam prehlađen i savetovala me da preležim grip kod kuće uz čajeve i lekove, da ne brinem o trenutnom poslu. Pozdravili smo se uz dogovor da se čujemo za nedelju dana.

Posle nedelju dana, javlja se i kaže da je uplatila dug i da mi je mnogo zahvalna što sam joj izašao u susret i dao vremena da novac prikupi. Očekivala je da ljudi koji rade ovaj posao nisu toliko saosećajni, i da neću imati razumevanja. Zahvalila mi se više puta i na kraju razgovora napomenula čime se njen sin bavi, i da je bez ustezanja pozovem i zamolim za pomoć, ukoliko mi ikada zatreba. Od tada smo se nekoliko puta videli i popili kafu. Razlika u godinama nije nam prepreka da razgovaramo bilo o čemu.

Na kraju, počeo sam da sanjam dužnike. Sanjao sam kako me proklinju, kako plaču, kako mole. I shvatio sam da sa nekim ljiudima jednostavno ne možeš ni na jedan način, dok sa nekima kao nagradu za ljubaznost i saosećajnost dobiješ lepo prijateljstvo. Od ovog posla sam odustao iz više razloga. Jedan od njih je i taj što nisam dovoljno hladan da se oglušim o ljudsku muku i što na taj način nisam u mogućnosti da ispunim zadate ciljeve, a pogotovo da ostavljam ljude bez krova nad glavom. O ostalim razlozima, možda, neki drugi put.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu