Posle onlajn muvanja, shvatila sam da sam površna osoba

Iz kolumne Spisateljica

Nikada sebe nisam smatrala površnom. Po mom mišljenju, površnim ljudima je stalo samo do izgleda. Nemaju dubinu, ni pravi intelekt. Sve što je njima važno je da nađu nekoga ko dobro izgleda dok stoji pored njih.

Ja nisam takva. Baš me briga da li je moj hipotetički dečko debeo, ćelav, nizak, ili sve to zajedno. Najiskrenije, može da izgleda kao da mu je neko presekao lice napola, a da ga je onda zalepilo trogodišnje dete. Meni bi to i dalje bilo u redu, dokle god nam je sve zajedničko, a pod „svim" podrazumevam to da volimo istu muziku, filmove, knjige i strpove. Stvari koje zaista definišu neku osobu. Godinama sam sebe zavaravala da je moj stav da je „bitno ono što voliš, a ne kakav si" antiteza površnosti. Bila sam dubokoumna. Toliko da sam zahtevala da neko ispunjava moju definiciju intelekta, a ako ne zna da ceni, na primer, film u kojem trandža jede pseća govna, jasno je da nije intelektualac.

Do trenutka kada sam počela sa zabavljanjem preko interneta, akumulirala sam dugačak spisak „prestupnika", od kojih sam mnogima dodelila tu titulu bez ikakvog smisla. Na primer, ako na svojoj profilnoj slici nosi majicu Sublime-a, ili ako misli da je uvredljivije spaliti neku zastavu, nego neku knjigu. Ako stavlja želatin u kosu, ili ozbiljno shvata to što je devica u horoskopu, bila sam sigurna da nam nikada ne bi uspelo. Ni u jednom trenutku nisam primetila svoje licemerje u tome što sam odbacivala muškarce zbog tako beznačajnih stvari, jer čak i kada sam ih otpisivala iz estetskih razloga, i dalje sam uspevala sebe da ubedim da u pitanju nije bio izgled. Jednostavno, bila sam neverovatno umešna u tome da tačno procenim kakav je neko po odeći koju nosi, ili po frizuri. Neznajući sam sama sebi kopala svoj plitki grob.

Ovo je dovelo do nekih katastrofalnih sastanaka. Znate, baš kao što neka sitnica za mene može da znači momentalno „ne", tako i neka sitnica može da znači momentalno „da". Ako je na profilu navedeno nešto što smatram posebno impresivnim, brzo bih sebe ubedila da je ta osoba savršena za mene, i nisam se trudila da uočim očigledne znake upozorenja. Na primer, momak koji je Wipers naveo kao svoj omiljeni bend je na našem trećem sastanku tražio da se preseli kod mene (Kasnije sam saznala da je to tražio zato što su ga cimeri izbacili zato što je bio na heroinu). Tip koji mi je poslao poruku da želi da nacrta moj portret u stilu Roberta Kramba, dok ga gušim butinama, na kraju me je optužio da sam mu dala sedativ, jer je bio „neuobičajeno umoran" kada se te noći vraćao kući (Da se zna: nisam mu dala sedativ). Gore od toga je bio slučaj sa jednim tipom koji je voleo iste pauer pop bendove iz sedamdesetih kao i ja, i koji me je ubedio da zajedno zgutamo pečurke. Da skratim priču, na kraju sam poverovala da je demon, bukvalno (I ne samo to, nego me je naterao da zajedno gledamo The Fountain).

Zatim, tu je bio jedan tip za koga sam pomislila da je možda serijski ubica. Ta priča je u stvari simpatična, u zavisnosti od toga koliko je „simpatično" širok pojam za vas. Razmenili smo silne poruke pre nego što smo se na kraju našli. Smesta sam kod njega primetila nešto posebno čudno: bio je opsednut ubicama. Mislim, znam da nije čudno biti fasciniran morbidarijama ili zastrašujućim stvarima – majku mu, to je bila jedna od stvari koje su nas spojile. Ali on je samo o tome hteo da priča. Svaki put kada bih pokušala da promenim temu, nekako bismo se vratili na nekog tipa koji je silovao i ubio mnogo ljudi. Jedna od njegovih poruka koju mi je poslao je glasila ovako: „Zaista bi trebalo da razmisliš o tome što Čarls Menson ima da kaže". Onda me je pozvao da izađemo. I ja sam, naravno, pristala.

U to vreme sam živela u Ouklendu, i zakazao mi je sastanak na stanici Embarkadero BART u San Francisku. Rekao je da će odatle da me odvede na tajnu lokaciju za koju ja ne smem da znam. E sada, znam da bi se većina žena koje komuniciraju sa čovekom kojeg su tek upoznale i koji je opsednut ubistvima smesta povukle, kada bi pročitale taj predlog. Šta da vam kažem? Ja nisam kao ostale devojke. Osim toga, obećao mi je da će mi dati nekoliko brojeva Hate-a Pitera Bedža, pa bi bilo glupo da nisam izašla s njim.

Ispostavilo se da je tajna lokacija ribarsko pristaniše, i očajnički je tražio neki određeni gat. Strah od izvesne smrti me je obuzeo kada smo stigli, i kada me je hitro zgrabio za ruku i povukao na ivicu gata. Rekao mi je da gledam dole, u vodu ispod nas. Povinovala sam se, nesposobna da bilo šta kažem. Srce mi je lupalo kao ludo, dok mi je on čvrsto stezao ruku. Konačno je progovorio. „Hteo sam da te dovedem ovamo jer je ovo gat na kojem je jedna žena iz Ouklanda udavila svu svoju decu". Onda me je pustio, i to je bilo to. Moj strah od smrti je popustio, i otišli smo na sjajnu morsku klopu, on je častio. Sve u svemu, to je bio jedan od najromantičnijih sastanaka na kojima sam bila, ali nije bilo prave hemije, i nikada se više nismo videli.

Skoro svaki muškarac za koga sam mislila da je pravi za mene na kraju se ispostavio kao pogrešan. Senzacionalistička predstava o njima koju bih stvorila u svojoj očajnoj glavi, u većini slučajeva bila bi raspršena u prvih nekoliko minuta koje bismo proveli zajedno. Ali svejedno sam se držala tog usranog obrasca. Bila sam kao veliki, glupi pas koji mahnito trči u krug i juri svoj rep. Tek sam pre nekoliko meseci pomalo počela da budem svesna toga. To se dogodilo zahvaljujući Džeku.

Pristala sam da izađem sa Džekom, čiju sam prvu poruku ignorisala, a da nisam ni pogledala njegov profil. Bilo je to jedno jadno „hej", što je bila najozloglašenija moguća poruka. Ako već učiniš napor da nekome pošalješ poruku, barem pokušaj da sastaviš punu rečenicu, ako želiš da stvari krenu. U svakom slučaju, nedelju dana kasnije mi je ponovo poslao poruku. Ovoga puta u pitanju je bila puna rečenica – kavaljerstvo nije umrlo. Rekao mi je da bi voleo da izađemo na piće. Ovog puta sam mu pogledala profil. Jedan od omiljenih filmova mu je bio The Boondock Saints, i postarao se za to da napiše da strasno veruje u zaštitu životne sredine. Inače bi mi te dve stvari bile dovoljne da znam da nas dvoje nimalo nismo kompatibilni (ja ne mrzim životnu sredinu; jednostavno mi nije stalo da je spasavam). Ali desilo se da nemam nikakve planove za to veče. Bilo mi je dosadno i ubedila sam sebe da idem.

Našli smo se u baru u blizini moje kuće. Nisam se čak ni istuširalia. Kosa mi je bila masna, i nisam se našminkala. Kada je stigao, primetila sam da je zgodniji nego na profilnim slikama. Ipak odbila sam da imam bilu kakvu nadu. Ali posle samo par minuta razgovora, šokiralo me to što nam je, zapravo, dobro krenulo. Bio je duhovit, i imao je mnogo tema za razgovor. Ni u jednom trenutku nije spomenuo recikliranje, ili precenjene trilere iz devedesetih. Stvar je išla toliko dobro da sam ga pozvala kod mene. Naručili smo picu, onda se malo ljubili, pa smo zaspali u mom krevetu.

Oko četiri ujutru, probudila sam se i bilo mi je neverovatno muka. Otrčala sam do toaleta i počela da povraćam. On se probudio i pretpostavio je da sam jednostavno previše popila. Ja sam pokušala da mu objasnim da sam se možda otrovala hranom, jer u toj fazi moje alkoholičarske karijere, ne bih povraćala posle četiri ili pet koktela sa votkom. S druge strane, bilo je dobro što njemu nije muka, što znači da nije pica u pitanju. Šta god da je bilo, postajalo je sve gore. Ustajala sam otprilike na svakih sat vremena, povraćala i imala grozan proliv.

Sa Džekom se nikada ništa nije dogodilo, ali mi je barem pomogao da shvatim koliki sam tvrdoglavi idiot bila svih ovih godina. Kakav bi mi bio ljubavni život da sam provela bar malo vremena sa tvrdokornim fanom Sublime-a, ili sa tipom sa želatinom u kosi? Sve ovo vreme, ograničavala sam svoju potragu za ljubavlju, zbog toga što sam upala u zamku vrste površnosti koju čak nisam ni prepoznavala kao površnost.

Otkako sam stekla ovu novu svest, činila sam veće napore da idem na sastanke s muškarcima kojima stara ja nikada ne bi rekla „da". Moram da priznam da se do sada ni sa jednim od njih nisam osetila kompatibilno kao sa Džekom, ali sada imam barem malo više nade nego ranije.

Takođe, jedan koga sam pre nekoliko meseci ignorisala sada dolazi kod mene jedanput nedeljno i pruža mi oralni seks. I to je nešto.