​Provela sam 24 sata sa neznankom praveći performans

Miao Jaksin je umetnik koji otvara vrata ateljea svakom ko je voljan da provede 24 sata sa njim.

|
30 Mart 2015, 11:14am

Pričam da nikada ne bih živela u Njujorku jer mi se ne dopada klima, ali u stvari, ne dopadaju mi se ljudi. Barem ne oni novi. Ja imam veliki osmeh i srdačno se smejem, ali uveravam vas, ispod tih vedrih genetskih grešaka čuči klasičan mizantrop koji je jednom napustio čas joge zato što nam je instruktorka rekla da „nađemo partnera i sprijateljimo se s nekim."

Ni na jednom mestu nema više novih ljudi nego u Njujorku. Bez obzira što je tako, namerno sam otišla tamo, u nameri da upoznam nekog novog, jer u Bruklinu postoji jedan stan gde možeš da odsedneš besplatno, ako pristaneš da tamo budeš sa neznancem. U stvari, malo je komplikovanije. Miao Jaksin je umetnik koji živi u Bušviku, i otvara vrata svog atelja u potkrovlju bilo kome ko je voljan da se susretne sa nekim koga poznaje samo preko društvenih medija, i onda provede 24 časa budan sa tom osobom, i da zajedno „naprave nešto", dok ide prenos uživo preko Livestreama.

Pitala sam Fejsbuk prijateljicu Loren Vajno – koleginicu komičarku i autorku koja piše za isti blog kao i ja – da li bi otišla tamo sa mnom. Čitajući šta piše znala sam da je zabavna i sarkastična, ali što je najvažnije, na svojoj profilnoj slici na glavi ima oposuma, što me je navelo da pomislim da imamo zajedničko dve meni omiljene stvari: životinje i pravljenje gluposti.

Autorka (levo) i Loren Vajno (desno)

Veče pre sastanka sa Loren u ateljeu, imala sam plan kako da ostatak vremena u gradu provedem što produktivnije. Raspravljala sam se o tome koju predstavu da pogledam na Brodveju, a onda sam potpuno promenila plan i rešila da radim ono što je u Njujorku najzanimljivije: da se naduvam i gledam Mladoženju sa drugaricom Zoi. Jedna od onih ledenih kiša, kojoj fali samo dva stepena niže da postane vejavica, počela je da pada u sumrak; noge su mi bile mokre, jer sam gacala po polusmznutim barama. Skoro da sam stigla do nje, kada sam se okliznula po ledu i udarila u glavom u gvozdenu kapiju. Završitala sam. Pošto sam uzbunila Zoi, koja je pomislila da je neko napadnut, ona je sišla i videla da sam to samo ja, krvavog čela.

Narednog jutra sam stigla u atelje pre Loren. Dočekao me je Miao, koji mi je uzeo cipele i dao papuče. Poveo me je uz nekoliko spratova strmih stepenica. Pošto smo malo ćaskali o tome odakle sam, ušli smo u mali, ali ukusno namešteni atelje. Miao me je fotografisao i posavetovao me da ne skidam kapu, verovatno zbog flastera koje sam imala na licu. Pokazao mi je gde su kamere, i kako da ih isključim posle 24 sata. Onda je otišao dole po Loren, koja je prošla krzo sličan proces kao i ja. Tiho se oprostio od nas, i Loren i ja, nasamo po prvi put, smeta smo počele da razgovaramo, a onda smo se zagrlile, jer smo shvatile da se nikada ranije nismo susrele.

Kada smo se preko mejlova dogovarale šta da napravimo zajedno, shvatile smo da i jedna i druga imamo gomilu napuštenih ideja. Odlučile smo da i jedna i druga stavimo po tri napuštene ideje u šešir, i da onda izvučemo jednu i radimo na njoj. Morale smo da je završimo za 24 sata. Pored ovog roka, dogovorile smo se da tokom čitavog boravka nećemo koristiti telefone i internet. Obe smo bile nervozne kada je Loren posegla da izvadi jednu cedulju. Na nesreću, izvukla je jednu od mojih.

„Mešanci."

Trebalo je da joj se izvinim, ali umesto toga sam joj do detalja objasnila koncept „Mešanaca" koji sam do tada imala: „Psi su ljudi, i ljudi su psi". Neko vreme je zurila u mene, pre nego što je shvatila da sam završila sa izlaganjem. Nismo imale vremena da mi kaže da odjebem, pa smo skuvale kafu i narednih 45 minuta provele naizmenično povlačeći dimove džidže iz lulice, i jedna drugoj pričale dirljive priče o tome kako smo maltretirale svoje momke.

Onda smo sele i počele da izmišljamo razne pse iz crtaća. Počele smo od toga kojim poslovima se psi bave: kopač, lizač, đubretar, zaštitnik, zaskakivač. Zaskivač nas je lansirao u orbitu, kao što je čest slučaj sa onima koji zaskaču. Ako su ljudi psi, da li to znači da ljudi žele da imaju seksualne odnose sa psima? Ne bismo to mogle da radimo, zar ne? Čak ni da radimo za TV mrežu Adult Swim?

Kada smo završile sa osmišljavanjem likova, koncentrisale smo se na lik po imenu Vitni, koja je, po opisu njenog karaktera, „zanosni buldog". Vitni je sanjala o tome da postane holivudska starleta, uprkos svom istrošenom izgledu i manirima. Ona je bila delom kao Me Vest, delom kao Čank iz Guniza, i obe smo videle kako se materijalizuje pred nama u potpuno istom obliku. Cerekale smo se sinopsisu koji je tek trebalo da napišemo, i već smo znale da ćemo se svađati oko toga ko će je glumiti na iščitavanju.

Završili smo sa likovima. Još kafe. Još buksne. Još priče: zajednički prijatelji, venačanja, tračevi, sranja na poslu i – čekaj – ovo se snima.

„Da li nas ljudi gledaju? Možda nas stvarno gledaju."

„Svrbi me faca".

„Ako želiš da skineš te flastere, meni to neće smetati", ponudila je Loren. Skinula sam ih. Kada sa nekim pišeš, svejedno mu pokazuješ svoje žive rane.

Priču smo pisale satima. „Dakle, svi rade u parku za pse?" Obe smo pogledale telefone, svesne da su isključeni.

„Stvarno rade, ili samo to zovu poslom? Kako da Toda i Misti ostavimo same, da bi on mogao da pokuša da je zaskoči"? Gutale smo krekere.

„Da li ovo uopšte ima smisla? Mislim, cela ova stvar?"

„Oni su psi".

Imale smo staklen krov, ali nisam primetila kada je pao mrak. Skuvale smo još kafe i prošle još jednom kroz ceo koncept, fokusirajući se na indijsku hranu koju ćemo naručiti kada završimo.

Odlazak iz sobe po hranu je tehnički bio protiv pravila, pa je bio baš zabavan. Ostatak kuće se iznajmljivao kao AirBnB, i pokušavale smo da budemo tihe dok smo na prstima silazile niz beskrajni niz stepenika, išle po hodnicima koji nikuda nisu vodili, i slučajno upadale u sobe u kojima nam nije mesto. Nekako smo se obrele u kuhinji, gde nas je dočekala neka ljubazna, ali zbunjena Nemica.

„Samo smo došle po hranu".

Rekla je nešto na nemačkom, što sam ja prevela kao „sedite".

„Ne, hvala. Samo smo..." Gde su ovde vrata? Loren je konačno primetila cipelarnik kod kojeg smo dobile svoje papuče, pa smo našle ulazna vrata.

Kada smo se vratile u sobu, izvukle smo sto i jele. Prozor je bio otvoren, a počeo je da pada sneg. Posle 14 sati u vakuumu, samo prisustvo hrane iz spoljnog sveta je delovalo kao veliki događaj.

Posle večere nam je po prvi put postalo jasno da je vreme našeg boravka u ateljeu ograničeno. Tokom dana, to uopšte nismo dovodile u pitanje. 24 časa se pružalo ispred nas, i mislile smo da će nam biti i previše. Sada smo bile suviše sjebane po pitanju vremena da bi se zajebavale gubljenjem istog. Ova vrsta fokusa je, kao i kod svakoga ko sve odlaže za kasnije, kod nas izazvala i anksioznost, i veliko olakšanje.

Prvih par stranica scenarija je išlo brzo. Fazoni su se sami nizali. Ispaljivale smo dijaloge bez razmišljanja. Već smo imale sjajne fore sa Vitni. Kada bi došao trenutak da joj napišemo neku repliku, obe smo bile uzbuđene. Trudeći se da smislim neku foru, napravila sam njen izraz lica, i tako dobila priliku da je glumim tokom iščitavanja (Baš ono što bi i Vitni uradila).

Onda smo se umorile. Prozor je i dalje bio otvoren. Napolju, ispod nas, čule su se sirene na zavejanim ulicama. Rastezale smo se i razgibavale. Kucale smo na smenu.

„Da li je ovo uopšte smešno?"

„U pitanju su psi. Kucaj dalje."

Našle smo ukrasnu, treperavu lampu ispod lavaboa, i uključile je da napravimo atmosferu žurke. Sneg na balkonu je menjao boje. To nas je ubacilo u nervozu, ali je nismo gasile, za anale. Izlazile smo na prozor da nas hladnoća osveži, vežbale jogu, i čitav sat provele hipnotisane svetlom, blokirane, pre nego što sam konačno smislila repliku koja nam je obezbedila napredak: „Vreme je nešto što protiče između kakenja i hranjenja". To što je Loren mislila da je ova replika, po njenim rečima, „toliko dobra", nije predskazivalo ništa dobro.

Navalile smo dalje, polusvesne, i smenjivali su se naleti kikotanja i zurenja u prazno. Onda smo slučajno osmislile jedan sporedni lik. Zvao se Krek Pas. On je bio pas koji je pušio krek, i kao i Vitni, toliko smo ga zavolele, da smo umalo zaboravile da smo ga izmislile. Ohrabrene klimavim i bezrazložnim entuzijazmom koji nam je Krek Pas ulio, nastavile smo da udaramo po tastaruri kao lude, sve do zore.

Dok je sunce izlazilo kroz sneg, ulice napolju su i dalje bile mirne, i dočekale smo novi dan krvavih očiju, duvajući i cerekajući se, dok smo pisale poslednju scenu „Mešanaca" sa Krek Psom i Vitni, pre nego što smo otkucale „KRAJ".

Ostalo nam je još tri sata za poslednje izmene i ulepšavanja, pa smo odlučile da potpuno iskoristimo svoje poslednje sate tako što ćemo zaspati sedeći. Ali probudile smo se na vreme za iščitavanje. Par sati sna dalo nam je neophodno zrnce perspektive o onome što smo radile tokom sumanute noći. Jedva smo se sećale šta smo radile u sinoćnom vrtlogu kofeinskog tornada. Osećale smo se kao mesečarke koje su se vratile da procene štetu koju su napravile. Dok smo čitale, shvatile smo da je tekst drugačiji nego što smo mislile da će da bude.

Volela bih da ne moram ovo da kažem, ali obe smo mislile da su „Mešanci" prilično jebeno dobri.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu