Mama na službenom putu

- Dugo je trajalo to porodiljsko, započinje priču moja drugarica Jasna.

- Mnogi misle to je uživancija: ne ideš na posao, niko te ne gnjavi, uživaš sa detetom. Međutim, nije baš sve tako bajno. Naporna su deca, a i nekako se izgubiš socijalno, samo si orijentisana na dete i porodicu. I tako mesecima, kaže.

Jasna ima troje dece. Posle rođenja trećeg, dve godine nije išla na posao. Kada se najzad pojavila u kancelariji, bio je to blagi šok.

- Trebalo mi je par dana da shvatim gde se nalazim. Svi ti ljudi oko mene, kao da su se odjednom stvorili iz nekog drugog sveta. Ipak, relativno brzo sam ušla u rutinu. Ali 24 meseca provedena u stanu, pa u parkiću i igraonici, a i tih par meseci u kancelariji, i dalje su bili zatvoreni svet, dodaje Jasna.

Tada se ukazala prilika da poslovno otputuje za Švajcarsku.

- Mnogo sam se obradovala, ali nisam mogla da zamislim koliko će mi odlazak iz Beograda teško pasti. Nekako sam pustila korenje sve te godine, sa decom i tako. Imala sam tremu kada sam ušla u avion. Kad smo poleteli, sve mi je, međutim, delovalo kao nešto prirodno i davno zaboravljeno. Osetila sam se ponovo mladom, napisala mi je u mejlu koji je poslala iz Švice.

Zamolila me je da je dočekam po povratku na aerodromu. Let iz Ciriha sletao je kasno, a njen suprug je morao da ostane sa decom.

Iz samo meni znanih razloga, upao sam u cajtnot i mislio sam da kasnim. Međutim, potrefilo se da je iznad mene proleteo njen avion baš kada sam se isključivao sa petlje ka aerodromu. Dao sam gas da bih stigao na vreme.

Volim da idem na aerodrom. Draga mi je ta gomila raznorodnih ljudi koji dočekuju nekog svog. To je jedna oaza radosti i milja, uglavnom. Lepa promena u odnosu na uličnu negativu svakodnevice.

Moja prijateljica se iznenada pojavila ispred mene.

- Ćao, stigla sam!

- Otkud ti tako brzo? - pitao sam je.

- Koleginica i ja smo bili na samom početku aviona. Među prvima smo izašle. Prtljag je odmah izašao, i eto nas.

Upoznao sam simpatičnu koleginicu. Nije iz Beograda, pa je tek čeka putovanje, ovog puta na četiri točka i više rupa do kuće.

Pokupili smo prtljag i uputili se ka našim kolima. Jasna mi je utrapila kesu sa poklonima iz fri-šopa.

- Ima i za tebe čokolada, ne valja bez nje da se vraćaš iz Švajcarske! - dobacila mi je sa osmehom na licu dok su joj se obrazi sjajili. I oči, naravno.

Putovanje joj je očigledno prijalo.

Seli smo u kola i krenuli ka izlazu sa parkinga. Zamalo da nas je lupila dupla rampa instalirana da se spreče izlasci bez plaćanja. Bio je, srećom, tu neki čika iz parking servisa koji je mahao svima koji za takvu rampu ne znaju.

Čim smo krenuli sa aerodroma, Jasna je počela priču.

- E, znaš onu reklamu za JAT od pre mnoooogo godina, ta mi je omiljena, znaš ono – svira El condor pasa, vide se nasmejani ljudi koji u novim avionima DC 10 jedu! Jao, što volim da putujem avionom. Uživala sam… Ali nije loš ni voz. E, pazi foru, na železničkoj u Cirihu trebalo je da hvatamo voz za Bern. Mislila sam, pogubićemo se, nikad tamo nisam bila… Kad ono sve obeleženo sličicama, za one koji ne govore nemački i francuski, hahah, super! Znači, i dete bi se snašlo. Krenule da kupimo karte, kad nam radnica kaže da ako požurimo, možda stignemo na voz u 21.13. Ja gledam na sat i shvatam da je 21.11, još mi se ne pali crvena lampica, pošto sam dugo u Srbiji naviknuta na opušten red vožnje. Ipak kapiramo da je voz već na peronu! Sprintamo, sve sa koferima i stižemo, a voz kreće u 21.13! Majstor, pilot, rekla bih, a ne mašinovođa, kad smo stigli u Bern izvinjava nam se pošto kasnimo čitava 4 minuta! Možeš misliti!

U dahu priča Jasna, dok se ja polako uključujem na auto-put, iza mi neki pobesneli Maks sa krstačom na retrovizoru psuje i majku i dete zato što vozim u okviru ograničene brzine. Obilazi me ljutito kad smo se našli na auto-putu. Kažem Jasni - dobrodošla u Srbiju.

- Pusti budalu, odgovara ravnodušno Jasna i nastavlja, još pod utiscima sa puta.

- E, a kad smo stigli kasno u noć - Bern pod snegom; sve belo - ne prljavo belo, kaljavo-belo i slično, nego BELO- BELO! Bele ulice, beli trotoari, dvorišta, zimska idila. Nigde čistača snega, grtalica ili kako se to već zove. A ujutro je već sve bilo očišćeno! Rebus! Trebalo je ujutro da odemo do te fabrike naših poslovnih partnera. Uzeli smo tramvaj, hahah, pazi i on ima red vožnje i ne kasni! - dodaje Jasna otvarajući sokić iz fri-šopa.

Otpija gutljaj i nastavlja.

- A da vidiš fabriku… Milion hodnika, vrata, liftova, prolaza. Najsavremenija oprema, sve mehanizovano, ljude tu i tamo srećemo. Imaju neka tri Kavasaki robota, kažu dobili ih iz auto-industrije. Znaš, one kao ruke neke. Pakuju svaki na četiri različite palete proizvode koji idu pokretnom trakom. Tačno znaju koja kutija ide na koju paletu! Ja otvorila usta, stojim kao malo dete, nije to kao na TV-u kad gledaš, ovo bre uživo! i ne želim da se pomerim, hoću da gledam Kavasakija ceo dan!

Ja vozim i smeškam se. Volim da idem po prijatelje na aerodrom. Stalno čujem neku dobru priču. Skontao sam da vozači sa aerodroma uvek najbolje prođu.

- Druže, da ti kažem, još više od Kavasakija su me oduševili ljudi koji rade u kompaniji. Upoznala sam devojku sa kojom sam u kontaktu mejlovima već neko vreme. Drukčije sam je zamišljala. Ovo je krupnija osoba intenzivno crvene kose, u duksu sa kapuljačom i alkom u nosu. Ja pomislila, jebote, da se ovako obučena i opremljena pojavi kod mog prethodnog poslodavca, popila bi otkaz za dobro jutro! Inače, svi su nešto nasmejani, ljubazni, srdačni, predusretljivi. E, a imaju pogled na Alpe iz kancelarija. Mora da je to, hahahha. Ja iz moje kancelarije samo vidim raspadnutu zgradu oronule fasade.

Na svetlosnom saobraćajnom znaku piše upozorenje protiv prekoračenja brzine. Prebacujem se u srednju traku. Pretiču me Alonso, Hamilton i Veber sa srpskim registracijama. Žuri im se negde. Slušam Jasnu, pa bolje da se držim bezbedne trake, ako mi popusti koncentracija. Nikad se ne zna. Saobraćaj je đavo. Sekund, i nema te.

- Pre povratka u Beograd, svratili smo na par sati u Cirih, nastavlja Jasna. - Posavetovali su nas da ostavimo kofere u ormarićima, zaključane, da ih ne vukljamo sa sobom. Koleginica i ja se samo, ono, znaš, pogledale, kao šatro, ko je lud da ostavlja kofere na štajgi. Ali, uverili su nas da se tu ne krade. I bili su tamo kad smo se vratile, a Cirih, druže, jeste nešto sasvim drugačije. Bern je za Cirih selo.

Skrećemo na Novi Beograd. Jasna živi u blizini. Kažem joj da mi je drago što se lepo provela.

- Mora da je ipak bar nešto bilo bez veze? – pitam je da bih smanjio zavist koju osećam.

Zastala je, udahnula i pogledala me je kao da sam je upravo probudio iz sna.

- Znaš, prva noć u Bernu mi je bila najgora.

- Što? – pitam ja.

- Nisam mogla da zaspim. Nedostajala su mi deca.