​Zašto kada čujem Dipeš vadim pištolj

Prošlo je skoro dve godine od kada su se bogovi spustili na Ušće i kao u kargo kultu, doneli sve što nam je muzički bilo potrebno. Kada su otišli, ostavili su za sobom napalm u ušima i posejali monsantovsko seme hibrida Dipeš.

Dipeš (mod) je pokazao da Beograd nije svet, već za svet uskraćena palanka. Pompa oko njihovog koncerta, pojela je to proleće-leto 2013. Beograd je počeo da liči na vreme kada je jedan događaj okupirao kolektivno biće grada: film „Bal na vodi" koji se gledao po desetak puta, dolazak američkih kečera na Tašmajdan sa kojima su htele da se odmere gradske tabadžije, auto-trka oko Kalemegdana koju su nam dede i babe uneli u genetski zapis. A onda banebumbarski: „… Te 2013. godine u Beograd je došao Depeš Mod i postali smo sveCki… "

Mesecima pre koncerta tema je bila ista: "Da li si kupio kartu? Sa kim ideš? Koja je set lista?", pa strahovi: "Da li će rolingstonovski biti identični našim očekivanjima? Da li će ispaliti (prethodni koncert je otkazan)? Da li će Gahanu ponovo da provrište jaja negde u Grčkoj za našu "dipešovsku" slovensku dušu?"

Kada je koncert prošao, priče su bile iste ali hegelovski obogaćene iskustvom: "Jesi li bio na koncertu? Sa kim si bio? Set lista nije bila ista…", zatim strahovi: "Jesu li bili bolji od Stonsa? Jesi li uspeo da ih nahvataš ispred hotela? Ja jesam Flečera ali su Gahanu vrištala jaja za autogram." I tako narednih godinu dana.

The Sweetest Perfection

Prvo slušanje. Godina je 1992. Ležim sa slušalicama u incipit srpske tragedije u svojoj sobi na krevetu koji delim sa SONY CDP 590 komponentom nikada sastavljenog muzičkog stuba, silujući se "Violatorom". Oh,Sweet slumber! To ushićenje u ponoru, koje kako Niče kaže "oseti samo onaj koji najviše pati", usađujem u srednjoškolski predmet obožavanja koji nikada nisam smeo da dosegnem, koju nikada nisam poljubio. Ovaj ritual silujem iznova sledećih sedam godina. Koji jebeni Violator!

Enjoy The Self

Poslednje izistinsko slušanje. Godina je 2009. Penjem se ka baznom kampu "Everest". Nakon 13 dana pešačenja to je to mesto. Stavljam slušalice u uši. Krdo jakova, planine i sve zajedno jedno Ja. Enjoy The Silence.

You Can't Go Back Home

Kjerkegor u svom eksperimentu skoro da uspeva da izvede „ponavljanje". Do onog trenutka kada shvati da mu je po povratku sa dokaznog postupka kuću pretumbala posluga. Ono što je dokazao je ono o čemu peva bluz muzičar stihom iz podnaslova. Pa ipak: "Nema drkanja bez sećanja", čuo sam jednom (tip je okoreli Dipešovac). Da li je ponavljanje ništa drugo nego to - emotivna masturbacija?

Never Let Me Down

Odlazim kod prijatelja koji mi je godinama nabavljao kompilacije prebogate lihvarske DM produkcije. Pedantno snimljene diskove u omotima neretko bih ostavio nepreslušane. Poslednji put kada mi je ponudio legendarni butleg snimak, prevalio sam preko neprijatnosti i rekao da je bolje da mi ne snima.

Ulazim u dečački stan preko puta hotela Metropol ispred kojeg je moj domaćin uvrebao gostujućeg Martina Gora, na dan famoznog beogradskog DM koncerta. Dok dole gosti trče na trakama hotela, dotle gore preko puta , dva jadna Vertera sede četvrt veka kasnije pokušavajući da izvedu eksperiment „ponavljanja".

VICE: Koji ti je prvi susret sa Depeš Modom?

Vojin: Behind The Wheel. Čekam najavu na "Diskomeru" (ili je rekao "Disko susretu"?) i spremam se da pritisnem REC. A onda čujem taj čuveni pad poklopca.

Eksperiment

Slušamo Behind The Wheel . Vojin je uspešan u "ponavljanju", ali za mene je pad poklopca sa početka pesme kao pad činele koju po legendi bacaju pred debitanta Čarlija Parkera. Eksperiment je propao. Od različitog smo lakmusa. Ja plav kao ništavilo, a on crven kao…

Violator?

Svaki bend u svakom muzičkom žanru ima jedan istorijski album čiji uspeh nikad nije ponovio. U slučaju DM-a to je Violator.

Pink Flojd?

Ne, ni oni nisu objavili dva identično savršena albuma od početka do kraja.

Depeš Mod danas?

Ne mogu sa tri dobre pesme na albumu da se zadovolje moja Violator očekivanja.

Moj prijatelj je od onih koji bi se u Depeš Mod religiji molili za ponovni silazak Alana Vajldera koji je bend napustio godine Gospodnje 1995.

Vojin: Vajlder je bio polovina benda. Ona muzička i umetnička druga polovina. Ostao je samo Martin Gor i to se vidi do danas. Jedini celovito dobar album za 15 godina je Playing The Angel.

Vojin je uvrebao Flečera na Tašmajdanskom parku. Na jednoj slici se vide on, Flečer i spomenik Paviću.

Što se niste slikali sa Alijevim (nasuprot Pavićevom je spomenik azerbejdžanskog vlastodršca Hajdara Alijeva)?

Na boljoj smo strani. Tamo gde mi je škola (Peta beogradska gimnazija). Rekao sam Flečeru da je ceo ovaj kraj obeležen njima.

A Flečer?

Flečer je PR benda. To mu je i jedina uloga, da je ljubazan kad mu nije previše dosadno.

Pitam za Gahana do čijeg je autograma došao preko šofera, zatim i za Martina sa kojim je na drugoj slici, ali to su anegdote, bitnije je da proverim svoju teoriju.

Speak and Spell

Depeš ili Dipeš?

Vojin me odjebava, ali meni je ovo ozbiljna razlika. Različita hemijska jedinjenja su u pitanju. Jedna te stiže u vidu depeše, a druga u vidu laksativa. "Je l' slušaš Dipeš", ako to pitanje uopšte ima smisla u zemlji gde svi slušaju Dipeš. Nešto kao Rumunija devedesetih koja ima Pepsi na svakom stolu, jer svi vole Pepsi. Dakle, to da Dipeš mora da bude u svačijem muzičkom ukusu tera me na pomisao da nepostojećim pištoljem pucam sebi u butinu. Ili je to samo moja ohola potreba da ne moraju baš svi da slušaju ono što i ja, ili ono što me je, bar prividno, odvajalo od ostalih? Nije li baš ta želja ono što me čini i dalje mladim… Vojinu se sere od moje priče. Dobro, možda ja jesam stvarno za "Toponicu", možda sam samo želeo Pepsi ) kada čujem Dipeš.

Martyr

Vojin: Godine 1988. i 1989. su nesto najbolje od muzike što pamtim (u DM godinama to su albumi Music For The Masses i Violator), par godina posle toga počeo je haos. Ja sam i dalje isti onaj koji sedi uveče ispred radija i čeka da Dragan Kozlica najavi izbor hitova sa ploča koje su mu tog jutra iz Nemačke u kutijama stigle u Radio.

Vojin Šarčević radi u Radio Beogradu, ne kupuje remasterovane ploče i nije pripadnik kargo kulta.

Sea of Sin

Jebiga, ako smo Vojin i ja drkadžije koje vole da zatvore muziku u svojim pretencioznim glavama, treba da pitam one društvene kako im je. One grupnjak Baš Dipešovce koji baždare set listu da ih kolektivno orgazmira na Personal Jesus, pa katarzira na Enjoy The Silence.

Neke od njih od ranije poznajem, imaju fan club i zabavno im je na tim njihovim Dipeš žurkama gde se sluša uvek ista muzika istog benda, smuvavaju se međusobno, priča se da su skloni SM-u… I taman kada popališ čitaoca – zid!

Odbijaju razgovor. Traže da promenim naslov teksta i revidiram svoj odnos prema liku i delu druga Gahana. Ni uvid u tekst pre "izlaska u štampu" ih ne zadovoljava. Odustajem od intervjua, ali ni to nije dovoljno. Zahtevaju da ih pomenem u dobrom svetlu. Stara prijateljstva su na ispitu. Obećavam im i šaljem novi predlog za naslov "Reach out i povucite me Dipešovci".

Avaj, time ovaj tekst ostaje hrom na jednu i oslonjen na srednju nogu zabijenu u pretpostavku da u svakom Dipešovcu ima nešto od sajentološkog fanatizma.

OK, da sumiramo - imamo čoveka kome se smučio Depeš Mod i ludi kad čuje Dipeš. Imamo čoveka koji voli Depeš Mod i ne oseća mišmaš Depeš – Dipeš. Zatim nismo imali Dipešovce i ko nam još ostaje? Ostaje nam neko ko hoće da bude sam bog Depeš Mod, iz njegovog trojstva sin lično -Dejvid Gahan.

The Gift

Na jednoj od Dipeš žurki u klubu "Fest", prvi put vidim grupu The Gift koja se još uvek vodi kao tribjut bend. Krcati zemunski klub iz devedesetih je zadimljen do suza i pun Dipešovaca između kojih kruži prilika obrijane glave, našminkana sa mikrofonom u ruci – frontmen benda Joca Ajkula. Glasa boje Masima Savića, figure Gahana iz Songs of Faith and Devotion faze, publici se obraća čas na srpskom čas na engleskom.

Nekoliko nedelja kasnije razgovaramo u garderobi kluba "Peron" – na engleskom.

VICE: Zašto radije pričaš na engleskom?

Joca: Kada sam u engleskom, onda sam i kompletno u muzici.

Zato što je to jezik pop kulture?

To je univerzalni jezik, u našim je genima. Unosimo ga hranom, svime oko nas.

Kako je biti Dejvid Gahan na sceni?

Na sceni sam ja – ja.

Kakav je osećaj kad izvodiš Depeš Mod pesme, vi ste tribjut bend?

Ne volim termin tribjut bend, ne volim kopije, imam problem sa tribjut bendovima. Pesma kada je napraviš, nije ni tvoj sin ni ćerka. Ona je svačija kučka.

Nešto kao džez standardi?

Tako nekako. Ali mi pravimo i svoju muziku. Još je spremamo, ali biće.

Joca govori sa britanskim akcentom. Prvi put je nastupio 1991. godine. Najpre su to bili Sisters of Mersi, zatim Dejvid Bovi. Onda je otišao u London i živeo oko Golders Green-a nekih četiri godine. Pominje londonska muzička poznanstva iz komšiluka. Prekida nas Jocina žena: "Zašto pričaš na engleskom?" Pravdam nas obojicu da je to deo predstave u kojoj smo. Požuruje nas jer Joca mora da se šminka, nastup kasni.

Zašto Ajkula?

To je iz srednje škole. Malo zubi, malo nos.

LGBT? (za Jocu mnogimisle da je gej)

Cenim ih, hrabri su i dovoljno jaki sami od sebe.

Ne mislim to, nego spopadaju li te? Spopadaju li te uopšte, kao Gahana u publici?

Šta god da se desi, ostaje na sceni. Van scene sam veran svojoj ženi.

Pitam je prolazi li ta priča. Smeje se. Smara je naš engleski.

I posle Depeša – Dipeš

Živimo u postdepešovskom dobu koje karakteriše prisustvo ideologije, ali odsustvo smernice. Poput Komunističke partije koja se nekoć zarobila u raspravi o cilju ka kojem se samodovoljno kaska bez pokreta, i Depeš Mod je razvio svoj dijalektički materijalizam. Bend postoji da bi nam prodao stare ideale, ali galami mlohavog kurca pred publikom u teranju. Poslednji dobar album pojavio se pre desetak godina, kao ostrvo u debelom moru krš albuma. Pa ipak, DM i dalje svesno štancuju smeće za svoj kargo kult koji uporno čeka da im se ponovo donese sve što im je oduvek bilo potrebno.

Naravno da u ovome nisu izuzetak od mase ostarelih dečaka od kojih se očekuje da budu Petarpanovi. Pa ipak, REM je znao kada da se povuče, pa i Kurt Kobejn na svoj način, prethodno najavivši da nema nameru da iznova krešti za publiku u narednim godinama koje je kasnije sebi prekratio. Sa druge strane, DM uspešno prati zakon šou biznisa – ne menjaj stil i, kao mnoge padalice, nameravaju da su na nebu dok ih sva zvezdana prašina ne napusti.

Ali pogledajmo to i iz ovog ugla. Ako je meni dosadno da slušam iznova ekstazu uživanja u tišini, kako li je tek njima na sceni? Godinama iznova ponavljajući ritual ličnog Isusa. Ili posle scene, one šekspirovske koja je život? Da li će ih ova masturbacija progoniti u večnost?

Condemnation

Dejvid Gahan je mrtav. Budi se okružen anđelima. Podižu ga i vode. Raj počinje da liči na Korbajnovu scenografiju. Anđeli mu pružaju mikrofon, čuje se poznata matrica… Enjoy The Hell.

Clean

Najzanimljivije slušanje Depeš Moda. Kao svaki Rus, Anton sluša DM. Sedimo u budističkom manastiru i gledamo piratski Songs of Faith and Devotion Live, DivX kupljen na ulici Katmandua. Žvaćemo tvrdu usoljenu govedinu, koju zalivamo Gurka pivom. Ispod nas trčkaraju četvorogodišnji monasi koji tek treba da otkriju ovu novu religiju. Greši Joca Ajkula sa utapanjem gena u britanski engleski. Depeš Mod će opstati u slovenskom podneblju sa ruskim jakim R. Onim kagebeovskim.