Jedna noć sa najboljim njujorškim klubom pacolovaca

Dok čekamo na stanici podzemne železnice, Met Kombs, apsolvent i pomoćni istraživač na Univerzitetu Fordham, drži mi ubrzani kurs o svom istraživanju na temu pacovske populacije Menhetna. Kaže mi da iako na Menhetnu ne manjka pacova, ne postoji opšteprihvaćena studija o tome koliko je tačno ta pacovska populacija ne-manjkava. Najčešće ćete čuti da u Njujorku pacova ima koliko i ljudi (8,4 miliona), dok je jedna novija studija njihov broj procenila na oko 2 miliona, na osnovu statističke analize kombinovanih podataka dobijenih hvatanjem i puštanjem ovih životinja i informacija iz poziva za pomoć.

Kombs se ovim podacima služi da bi utvrdio gustinu naseljenosti i, u skladu s tim, isplanirao uzimanje uzoraka, ali ga suštinski zanimaju neki drugi rezultati. "Istraživanje radimo da bismo razumeli kako pacovi naseljavaju ovo okruženje", objašnjava on, "šta ih to čini manje ili više uspešnim i kako putuju kroz gusto naseljenu urbanu matricu kao što je Menhetn."

Njujork je grad od posebnog značaja za proučavanje pacova, u tolikoj meri da njujorški pacovi imaju sopstvenu stranicu na Vikipediji. Kombs mi kaže: "Za životinjski svet, grad predstavlja novu vrstu ekosistema, sa jedinstvenim fizičkim pejzažem i pritiscima selekcije koju diktira razvoj čoveka i njegov stil života."

Posmatrajući obrasce u genetskoj vezi između pacovskog DNK sa uzoraka uzetih iz različitih delova grada, naučnici sa Fordhama žele da razviju "alate za obradu podataka koji će im pomoći da razumeju uticaje fizičkih faktora kao što su tuneli podzemne železnice i parkovi, ali i varijable okoline uslovljene društvenim faktorima kao što su niski prihodi i gustina naseljenosti ljudi."

Da bi to postigli, Kombs i drugari su proveli veći deo leta sakupljajući uzorke iz zamki koje su postavili po čitavom gradu. Međutim, on je na kraju otkrio metod sakupljanja koji se ispostavio, između ostalog, efikasnijim.

I tu na scenu stupa R.A.T.S. iliti Ryders Alley Trencherfed Society, ime koje je smislio jedan od njihovih osnivača, Ričard Rejnolds, čovek kod koga me Kombs vodi na ukrštanje Avenije B i Desete ulice. Odatle ćemo poći u lov u Tomkins skver park sa čoporom trencher-fed terijera – uz čiju pomoć Rejnolds i njegove kolege iz R.A.T.S.-a love samo kad su psi na okupu.

Kad se povede priča o broju pacova, Rejnolds je od onih koji se odlučuju za efektnu višeznačnost jednog prostog: "Ne znam" i ne zanima ga rasprava o "statistici čiji su podatke sakupili moroni". O svemu priča hladno, sa komičnom otvorenošću koja na momente zvuči eruditski. On zna da je zaključak istraživanja poziva za pomoć možda kompromitovan socio-ekonomskim faktorima koji utiču na to koliko često stanari zovu zbog problema sa kućnim miševima.

Čovek ima dozvolu Američkog kinološkog saveza da bude sudija na izložbama pasa, bio je Majstor lisičar, držao pet-šest uspešnih pasa sa sertifikatom Američke asocijacije Džek Rasel terijeraza njihovo kopanje u zemlji, a radio je i kao stariji partner u istraživačko-konsultantskoj firmi — praktično kao privatni detektiv za finansijski kriminal. Po noćima kao što je ova, on je tip koji uz pomoć pasa lovi pacove.

Ako uzmete u obzir njegovu prošlost, i ne deluje kao posebno ekscentričan hobi. On je uzgajivač pasa koji voli lov. U njegovim godinama više mu pristaje da povede terijere u grad iz svog doma u Nju Džersiju na noćni lov nego da se popne na konja i provede čitav dan jureći lisičare koji jure lisice.

Plus, lov na pacove je manje buržoaski a mnogo više zajeban od lova na lisice, a uz to i značajno manje moralno problematičan za ljude i naše napade saosećanja. Lov na lisice je možda slavnija razbibriga, ali je verovatno manje društveno prihvatljiva pošto ljudi obično više poštuju lisice od pacova, bez obzira na to što lisice ne smeju da se ubijaju tokom samog lova.

U lovu na pacove, zato, sve može. Ovo je posebno tačno u slučaju raznovrsne grupe pasa iz R.A.T.S.-a, selektivno uzgajanih zbog lakoće sa kojom ih ljudi uče lovu na životinje koje zovemo "gamad". Rejnolds kaže da ponekad pušta svoje pse — poput Hvatača, bedlingtonskog terijera kog je večeras poveo sa sobom— da kao mladi žvaću smrznute pacove kako bi ih navabio na ovu lovinu. U drugim slučajevima ih vodi sa sobom još kao štenad i, kad napune otprilike dve godine, počnu da pokazuju genetsku predodređenost za ovaj zadatak.

Bedlingtonski terijer je obučen i za kopanje — pronalaženje i isterivanje pacova iz njihovih podzemnih skloništa — i za jurcanje za njima. U međuvremenu, drugi psi sa nama večeras su Pako, živahan momčić koji najbolje juri za pacovima kad ih preplaše preostali terijeri: zapadnoškotski beli terijer, graničarski terijer i jazavičar.

Kad u čoporu počnu da se ponašaju kao grabljivci to mu dođe gotovo simpatično, a pokolj koji ostave za sobom čak ispadne sladak. Za samo nekoliko sati grupa je šćapila šest pacova, od kojih je četvorici presudio zapadnoškotski beli terijer (prigodno nazvan Lovac), pasmina koja vam dođe tek do pola cevanice. Kada je pacov ulovljen, obližnji psi na smenu tretiraju mrtvo telo kao par prljavih čarapa ,dok ga Kombs u rukavicama od lateksa ne pokupi sa zemlje, izmeri, uzme mu uzorak i odloži u obližnju kantu za smeće.

U jednom trenutku, kad Kombs izmeri dva leša i otfikari im repove da bi im uzeo DNK — od kojih je jedan jubilarni dvestoti sakupljeni primerak — Hvatač kupi pacova i spušta ga meni pred noge. Oči pacova rade ono što oči obično čine u horor filmovima kad ispadnu iz glave, ali se za nju još drže nekakvom mesnatom muskulaturom koju ne želite da gledate dovoljno dugo da shvatite kako se tačno zove.

Kao što možete da zamislite, naša ekipa je atraktivan prizor za slučajne prolaznike. A poput njihovih pasa, i ekipa iz R.A.T.S.-a uživa u pažnji. Svoju misiju uvek opisuju sa ponosom, pogotovo zato što ne dobijaju prigovore bukvalno ni od koga. Umesto toga, navikli su na pitanja tipa: "Šta radite sa telima posle?", ili "Hoće li se psi sada zaraziti?", ili "Svaka vam čast na ovome!"

A ako neko od posmatrača i želi da se pridruži zabavi, Rejnolds mi kaže da "svako može da dođe jednom, ako želi." Ako se, međutim, ispostavi da vi ili vaš pas niste dobar lovac, neće vas zvati ponovo. Jedina smetnja za rad R.A.T.S.-a je nedostatak organizovanosti među lovcima. U pravnom smislu ne rade ništa pogrešno; dozvola je obično potrebna za druge vrste lova, a policajci im rado pomažu usmeravanjem čopora u pravom smeru.

Koliko god da ih stvarno ima, slobodno se može reći da su pacovi ozbiljna napast i da su se nakotili u gusto naseljenim oblastima u kojima su najmanje dobrodošli. To je jedan od razloga zašto je istraživanje koje sprovodi Kombs toliko zanimljivo, zato što se bavi time kako, uprkos krajnjim naporima stanara, pacovi i dalje opstaju i rastu neverovatnom brzinom. Čak toliko da svaki put kad vide nekog, ljudi se kunu da je najveći kog su videli.

Kako noć prolazi, članovi R.A.T.S.-a se lagano povlače sa psima ka mestu koje i jedni i drugi zovu domom. Dok se opraštamo, Rejnolds i Bil Rejna, Pakov gazda, iskazuju "ogromno poštovanje" prema pacovima poput para sveznajućih likova iz nekog romana Vilijama Foknera.

Delovanje R.A.T.S.-a neće uticati na dobrobit pacova u gradu; oni ni ne pokušavaju da istrebe ove štetočine, jer šta bi onda lovili? Umesto toga, oni nam na dva načina — Komsovim doprinosom i standardima podzemnog traganja koje postavljaju u urbanom sportu lova sa psima — pomažu da bolje razumemo kako geni ovih životinja utiču na ponašanje u ekološki jedinstvenim sistemima.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu