Svi možemo da se navučemo na video igre

Od apstinentske krize, Bret je poželeo da umre. Ovom dvanaestogodišnjem dečaku su misli već posle nekoliko sati misli odlutale u mračnu i opasnu teritoriju. Gledajući kroz prozor sa trećeg sprata kuće svojih roditelja u Vasenaru, predgrađu Haga, mladi Amerikanac je zamišljao kako skače na glavu iz sobe i na beton, kako mu puca lobanja. Nije to prijatna smrt, naravno, ali i to je bolje nego da ne sme da igra Counter Strike.

Bretov otac je postavio metalnu bravu na njegov Celeron kompjuter da bi sprečio sina da se igra. Zaključan mehanizam izolovao je hard drajv i sprečavao ga da se uključi, tako da Bret nije mogao da kosi digitalne neprijatelje. Pola sata posle razmišljanja o samoubistvu, Breta na telefonom pozvao prijatelj da dođe kod njega da se igraju. Bretu je laknulo, a već je psihološki bio na ivici.

„Sećam se da sam mi je posle palo na pamet da nije sasvim normalno da nekome misli odu od samoubistva do uživanja za manje od 30 minuta," kaže deset godina kasnije ovaj 23-godišnji mladić.

Iako neobičan, ovaj incident je bio samo najava dubina na kojih će Bret spasti tokom svoje borbe protiv zavisnosti od video igara – bolesti koja mu je fizički naškodila zdravlju, udaljila ga od porodice, i ugrozila razvoj u odraslu osobu.

Bretova zavisnost dostigla je vrhunac 2007. kada je bio pohađao srednju školu u Kaliforniji.Toliko se posvetio igranju World of Warcraft da je prestao da se kupa i pere zube. Retko je spavao više od par sati dnevno jer je bio zauzet noćnim lutanjem kroz tamnice. Trošio je oko 40 sati nedeljno na video igre, a u školi otaljavao posao. Do te mere se zapustio da ga je učitelj izbacio sa časa jer je počeo da liči na čudovišta protiv kojih se noć ranije borio. Tog tromesečja nije imao prelazne ocene ni iz jednog predmeta.

Bret je toliko sati posvetio video igrama da su granice između stvarnog i virtuelnog sveta počele da popuštaju – jednom prilikom je pokušao da se teleportuje sa autobuske stanice kao što bi radio igrajući WoW.

Kad je došao raspust, njegovim roditeljima je bilo dosta. Jednog junskog jutra, u tri noću, Breta su iz kreveta izvukla dva stranca i odvela ga na šestonedeljno „kampovanje", program oporavka u Oregonu pod imenom „Druga priroda". Društvo su mu pravili mladi alkoholičari i narkomani. Preko Skajpa, pitala sam Breta o čemu je razgovarao tokom svog prvog puta narehabilitaciju.

„Uglavnom o video igrama," kaže on. „Pričao sam kako znam da ne bih stvarno bio srećan ako bih postao najbolji igrač WoW na svetu."

Sedam godina i dva rehabilitaciona programa kasnije, posle preko 100,000 dolara potrošenih na oporavak od zavisnosti, Bret se i dalje igra preko 65 sati nedeljno.

Bretov slučaj nije jedinstven. Tokom prethodne decenije, nekoliko tragičnih priča o gejming zavisnicima dospele su u naslove širom sveta. Seungseob Lee, majstor za popravku bojlera iz Južne Koreje, igrao je StarCraft neprestano čitavih pedeset sati u internet kafeu sve dok ga nije ubio srčani udar. U Kini, čovek po imenu Xu Yan preminuo je posle dvonedeljnog neprestanog igranja onlajn. U Americi, Rebeka Kristi je osuđena na 25 godina robije pošto je igrajući World of Warcraft dozvolila da joj ćerka umre od gladi.

Stručnjaci procenjuju da više od tri miliona Amerikanaca uzrasta od 8 do 18 pate od nekogoblika zavisnosti od video igara. Medicina je najzad primetila ovaj fenomen. U poslednjem izdanju Dijagnostičko­statističkog priručnika za mentalne poremećaje, zovu ga „poremećaj igranja putem interneta". DSP upozorava da „aktivnost koja se tako uporno ponavlja može da rezultuje klinički značajnimn oštećenjima ili tegobama," te dodaje da se u trenucima igranja izvesni nervni putevi aktiviraju na isti način na koji se aktiviraju kad zavisnik konzumira relevantnu psihoaktivnu supstancu. Poređenja radi, misli se da postoji oko milion više zavisnika od igara nego zavisnika od kokaina.

DSP takođe ističe da ova pojava ulazi u sferu sveprisutnih mentalnih poremećaja, pa ipak još uvek ne postoji medicinski pouzdan model za postavljanje dijagnoze. Dr Daglas Đentile, jedan od vodećih svetskih stručnjaka na polju medijske zavisnosti među mladima, smatra da se zavisnost od igara može kvantifikovati kao i svako drugo psihološko stanje. Kombinuju se pokazatelji koje ispoljavaju zavisnici od kockanja ili psihoaktivnih supstanci da bi se postavila dijagnoza kod igrača. Poremećaj se manifestuje kroz klasične znake zavisnosti kao što su tolerancija, kriza, gubitak kontrole, i šteta naneta društvenom ili akademskom životu. Ali Đentile ima razumevanja za skeptike. Istraživanje na polju medijske zavisnosti je počeo 1999. godine „u pokušaju da dokažem da to ne postoji."

„Bio sam apsolutno siguran da niko nije stvarno zavisan od video igara," kaže on. Danas ima potpuno drugačije mišljenje, i žustro pokušava da skrene pažnju javnosti na patološke oblike igranja.

Ne postoji „tipičan" zavisnik od igara. Lurkujući na raznim onlajn forumima srela sam Skota, lečenog alkoholičara koji je u 41. godini počeo da se bavi onlajn kockanjem. Sa toga je prešao na strategije i slagalice kojih se opsesivno držao sve dok nije, pošto ga je žena ostavila, našao program za odvikavanje od igara. Na Reditu, upoznala sam dvadesetjednogodišnjaka koji mi je nabrojao dvadeset i sedam igara za konzole, kao i na stotine fleš igrica, kojima se opsesivno vraćao. Nedavno se „skinuo" u internatu za rehabilitaciju i danas ide na sastanke grupe za podršku patološkim korisnicima igara.

Tu je i šezdeset­devetogodišnja Patriša, koja je preživela rak, alkoholizam, i zavisnost od World of Warcraft. Godinama se igrala osam do dvanaest sati dnevno, u početku dok je radila u biblioteci. „Htela sam da potpuno isključim stvarni svet. Htela sam da uđem u igru i da se nikad ne vratim." WoW lik joj se zvao Patria, što je ime koje danas koristi u onlajn grupi za podršku anonimnim zavisnicima od igara (CGAA). Igrajući se, preskakala je božićne večere, posete unuka, i romantične izlaske sa svojim ostarelim mužem. Kad se otreznila 2011 godine, iskusila je snažne simptome apstinentske krize slične onoj koju prolaze zavisnici od kokaina: nesanicu, nervozu, i halucinacije.

Ali baš kad se Patriša vratila u stvarni svet, njen muž, takođe lečeni alkoholičar sa kojim je u braku provela 43 godine, razboleo se i umro. Patriša ga je negovala do kraja.

„Toliko toga ne mogu da prežalim. Toliko sam zajedničkog života protraćila. Mogli smo svašta da radimo zajedno, a ja sam se samo igrala."

„Šta da vam kažem," dodaje ona. „Bila sam zavisna a da to nisam ni znala."

Bretov poremećaj vuče korene iz 1995 kada je njegov brat za Božić dobio na poklon Sega Genesis konzolu. Zavideo je bratu na konzoli, pa ga je obuzela manija za dvodimenzionalnom Streets of Rage tučnjavom i originalnim Sonic the Hedgehog. Njegov otac, inženjer, kupio mu je polovni Celeron PC od 400 MHz par godina kasnije, što je omogućilo višegodišnju StarCraft opsesiju. Iako mu je majka ograničila „vreme za ekranom", Bret bi vreme između dve sesije koristio da osmisli strategiju koja će ga odvesti do pobede.

Kada mu je otac dobio posao u Holandiji 2003. godine, Breta nije brinulo to što će morati da ostavi prijatelje ili porodični dom. „Pre samo par meseci kupio sam PlayStation 2, i prvo mi je palo na pamet da će igre koje tamo budem kupovao biti nekompatibilne sa mojom konzolom." Ubrzo se Bret fokusirao na Counter Strike, dugo najpopularniju pucačinu na tržištu koju je kasnije potisnula Call of Duty franšiza. Iako je njegov Celeron mogao da pokrene CS samo urezoluciji 400 x 300, bez zvuka i sa tek 15 FPS, Bret se navukao.

„Mesec dana je prošlo pre nego što sam uspeo da prvi put nekog upucam u toj igri," kaže danas. I pored tehnoloških prepreka, nastavio je da igra dok nije razvio određeni stepen veštine, čak visoki stepen. Counter Strike ga je privlačio jer je tu mogao da „objektivno pobedim druge ljude, da merljivo budem bolji od njih u nečemu."

Njegovi roditelju nisu bili oduševljeni novim talentom njihovog sina za masakriranje digitalnih terorista. Njegov otac je brižljivo čuvao ključ kompjutera, ali ako Bretu nisu dali da se igra, on bi polako gubio kontrolu. Kad se Bretov otac seća agresivnog i neposlušnog raspoloženja svog sina iz tog vremena, kaže da se ponašao „zverski." Nekad bi mu misli tekle ka samoubistvu ako bi bio odvojen od svog digitalnog sveta.

Zastrašujuća je pomisao da video igre izazivaju depresiju. Takođe je i netačna. Dr Đentile je tokom svog istraživanja brzo došao do zaključka da je depresija vodeći razlog za zavisnike od medija, i da je tu igranje simptom. Prateći tri hiljade dece tokom tri godine, Đentile je shvatio da je u pitanju „kokoška ili jaje" pitanje, kompleksna struktura između patološkog igranja i depresije. Ljudi sa mentalnim problemima ili poremećajima ponašanja su skloni eskapizmu, i zato se često igraju. Ali sa druge strane, ljudi kao što je Bret koji se od malih nogu neprekidno igraju često razvijaju poremećaje ponašanja i društvenu nelagodnost, koja im otežava život u školi i vodi ka težim mentalnim problemima, kao i jačem porivu za igranjem.

„Nisu to samo igre, to bi bilo previše jednostavno," kaže Bretov otac. „Sigurno postoji prikladniji uzrok za to stanje od samih video igara."

Bretova psiha je samo popuštala od kako se vrati u Kaliforniju 2004., iste godine kad je objavljen World of Warcraft. Bret je imao školski laptop koji nije bio ni pod ključem ni pod roditeljskom lozinkom. Beskonačno igranje postalo je stvarnost kad je Bret shvatio da bi mogao da igra WoW umesto da uči. „Nije mi ranije palo na pamet da bih prosto mogao da ne radim domaći,"kaže on. Počeo je kao ork šaman po imenu BobaBuilder; ubrzo nije više mogao da vodi duži razgovor o bilo čemu osim o igri.

„Došao sam do zaključka da je progresija mog WoW lika važnija nego moj lični napredak u stvarnom svetu. Bar je bila je merljiva, vidljiva. Igra mi je bila interesantnija od stvarnog života. Lakša od stvarnog života. Toliko toga sam imao da uradim."

Igre kao što je World of Warcraft niti su same po sebi zle niti izazivaju zavisnost. Štaviše, svi zavisnici sa kojima sam razgovarala – više vole da ih zovemo „zavisnici" nego po imenu programa za oporavak kroz koji su prošli – naglašavaju da izbor konkretne igre nije bio faktor u razvoju njihovog stanja. Hvatali su se za najrazličitije igre, od Tetrisa do Halo serijala.

„Nije stvar u igri," kaže dvadeset­jednogodišnji Konor S., zavisnik od igara kog sam upoznala preko interneta. „To je kao kad bi pitala alkoholičara koje piće voli da pije. Sve je to ovde,"kaže pokazujući na svoju glavu putem Skajpa.

DansNewLife, Reditor na podforumu o zavisnosti od igara, deli svoje iskustvo: „Zavisnik pokušava sebi da olakša – slično kao što je čovek motivisan da skloni ruku sa vrelog šporeta. Kad prestaneš da igraš, sve ono loše ti se odmah vrati… za većinu zavisnika, prestanak igranja je povratak u bolan i mučan život."

Danas Bret pokušava da se kvalifikuje za A+ sertifikat kompjuterskog servisera na Santa Barbara koledžu. Godinama pohađa nastavu na preskok, nije uspeo da završi više od par semestara za redom. Još uvek se igra, uprkos brojnim rehabilitacijama. Preko Skajpa, Bret mi je nabrojao nekoliko od stotinak naslova koji ga već šest dana sprečavaju da se istušira. Kaže da bi radije proveo tih 15 minuta igrajući se.

„Trenutno i ne radim ništa naročito."

Njegov otac, neopisivo utučen, dodaje „Isti je danas kao što je bio kad smo ga poslali u onaj prvi kamp. Žali bože tih šest-­sedam godina života."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu