Ispovest bivšeg glavnog kuvara Bele kuće (drugi deo)

Juče smo vam predstavili prvi deo našeg intervju sa bivšim glavnim kuvarom Bele Kuće Volterom Šajbom. Da vas podsetimo, Šajb je 11 godina stavljao svoje kulinarsko umeće u službu Bele kuće, nakon što ga je Hilari lično odabrala da radi kao izvršni kuvar za Klintonovu administraciju, a služio je i porodici Buš tokom prvog mandata Džordža mlađeg. Danas je autor knjige Kuvar Bele kuće, kao i osnivač kompanije "Američki kuvar", koja drži časove kuvanja, planira događaje i organizuje predavanja na kojima on prenosi neka od ličnih iskustava doživljenih tokom spremanja bezbroj obroka za bivšeg Predsednika i Prvu damu.

Da zaokružimo njegova iskrena opažanja u vezi sa teškim zadatkom definisanja američke nacionalne kuhinje, ljubavi Prvih dama prema ljutim sosevima i politikom regionalnih roštilja, drugi deo našeg intervjua bavi se Šajbovim šampionskim nastupom na Iron Chef America, omiljenim gostima Bele kuće, otporom prema molekularnoj gastronomiji i grešnim zadovoljstvima predsednika dok su im žene odsutne.

VICE: Često vas pitaju kako su se hranili predsednici, ali koja je vaša omiljena hrana?

Volter Šajb: To je kao da pitate: "Koja vam je omiljena pesma?" Svi imaju na hiljade omiljenih pesama. Zavisi od vašeg raspoloženja, od toga šta se dešava oko vas. Volim pikantna jela bogatih ukusa i volim jela koja imaju određeni stepen složenosti ukusa a da se nije preteralo u njihovom spremanju. Volim tajlandsku i etiopsku kuhinju, ali volim i dobro spremljen čizburger. Nije bitno šta je, već kako je spremljeno. Najbolji ukus koji možete da doživite je da odete u svoju baštu u avgustu i uberete paradajz sa loze obasjane avgustovskim suncem, zagrizete ga, posolite i pobiberite tamo gde ste zagrizli i nastavite da ga jedete kao jabuku.

Ne volim ljude koji se foliraju. Pretpostavljam da će ova moja izjava izazvati kontroverzu, ali znate za ovaj najnoviji hir — i namerno sam upotrebio reč "hir" — oko molekularne gastronomije? E, pa jedva čekam da prođe. To vam je carevo novo odelo kulinarstva. Neki lik je odlučio da će praviti hranu uz pomoć hemikalija. Ne sviđa mi se to. Ne sviđa mi se ni hrana koja je amerikanizovana za mase do te mere da više nije autentična. Volim da je ukus hrane najpribližniji onom koji bi imala da je spremana u zemlji iz koje prvobitno potekla.

Za koga vam je bila najveća čast da kuvate?

Kad radite za Predsednika i Prvu damu, teško vas impresioniraju drugi ljudi. Radite direktno, na "ti" ste, sa dvoje najmoćnijih ljudi na Zemlji. Uverili ste se da je Bil Klinton neverovatno harizmatično ljudsko biće, a i Buš je to bio, na svoj način. Tako da kad ste u društvu tih ljudi, oni su za vas neka vrsta alfa mužjaka. A njihove supruge su jednako harizmatične, jednako moćne i jednako bistre kao i oni. Naravno, ljudi koji prođu kroz Belu kuću su "ko je ko" čitavog sveta. Svetski lideri, poslovni ljudi, muzičari, sportisti. Ljudi koji su služili zemlji na skromne načine, bivši taoci koji su pušteni iz zarobljeništva.

Neki od najpotresnijih slučajeva bile su porodice ljudi koji su stradali u avionima 11. septembra. A dolazila bi i deca koja su smrtno bolesna i to znaju, a opet su bila tako puna života i tako ljubazna prema svima, bili ste zadivljeni kad vidite kako umeju da budu hrabra. Imao sam priliku da vidim mnogo fantastičnih stvari.

Koji je bio vaš pristup kuvanju raznim svetskim liderima koji potiču iz zemalja sa potpuno drugačijom kuhinjom?

Američka kuhinja u sebi sadrži predstavnike bukvalno svake kulture na Zemlji, tako da bismo to naglašavali na državničkim večerama. Meni bi se obično sastojao od četiri jela — tri slana i jednog deserta. Uvek bismo se trudili da za prvo jelo uradimo varijaciju na nacionalni ton zemlje porekla gosta — neku kuvarsku tehniku, mešavinu ukusa ili sastojak. Ne autentično, već američku interpretaciju te kuhinje. To bi omogućilo Prvoj dami da kaže nešto poput: "Vaš narod je deo našeg naroda, naš narod je deo vašeg naroda. Vaša kultura je deo naše kulture." Bio bi to odličan šlagvort za razbijanje leda i odlazak večeri u pravom smeru.

Jesu li se ljudi pristojno ponašali na tim događajima ili bi ponekad poludeli?

Nećemo o tome. To se na neki način tiče samo njihove porodice. Ako oni budu želeli da pričaju o tome, to je njihovo pravo. Ali u pitanju je Bela kuća. Ne ponašate se kao budala u Beloj kući ako baš ne morate.

Jednom ste nastupili u Iron Chef America. Šta je bilo stresnije: pojaviti se u emisiji Iron Chef ili kuvati za neizrecivo moćne svetske lidere?

Što se Food Networka i Iron Chef-a posebno tiče, važno je napomenuti da sam bio u Beloj kući kada je krenulo emitovanje, tako da nikad to nisam gledao. A onda, kada sam napustio Belu kuću, jedan od prvih telefonskih poziva koje sam dobio bio je od producenata emisije, koji su me zvali da se takmičim. Rekao sam: "Ne znam, dajte mi vremena da razmislim."

Pronašao sam jednu epizodu, seo da je pogledam sa decom i bio zgrožen. Rekao sam: "Bože moj, pa ovo su profesionalni kečeri kuvanja." Producent me je ponovo zvao i ja sam mu rekao: "Slušajte, ne želim to da radim." A on mi je rekao da ih niko još nije odbio, na šta sam mu ja rekao: "E, pa dobro me slušajte sad, ODBIJAM". Ali naredne godine su me ponovo zvali i svi su mi rekli da bi trebalo da učestvujem. I tako sam to uradio, pobedili smo, a prema tvrdnji moje dece koja se bave tim stvarima, imali smo najveći broj poena od svih izazivača te godine i treći najveći broj poena ukupno te godine. Ali dobijete oko 2.000 dolara, što bi trebalo da pokrije troškove vašeg i boravka još troje ljudi u Njujorku tokom ta tri dana, a ne morate dobro da poznajete Njujork da biste znali kako to jedva pokriva troškove izlaska u kafanu. Nastup u Iron Chef je bio zabavan, pisanje članka za Njujork tajms je bilo zabavno — desile su mi se neke stvari koje ni u snu nisam zamišljao da će mi se desiti kada sam počeo da seckam luk pre 40 godina.

Ko je više voleo da jede u pola noći: Klinton ili Buš?

Nismo često spremali hranu u pola noći.Napunili bismo im privatnu kuhinju na drugom spratu hranom koju će možda želeti, a možda i neće.Postojao je i dnevnik uz čiju pomoć smo znali kad su Predsednik ili Prva dama išli na počinak ili ustajali, da bismo im bili na usluzi, a ako bi to ponovili sledećeg dana, da znamo da se naviknemo na naš novi bioritam. Retko su uzimali stvari sami. Veći deo vremena bili su tu batleri i vozači da to rade umesto njih. Ali što se tiče hrane za dušu, to nije ličilo na hotel, restoran ili privatni klub. Dobro, pretpostavljam da je malo ipak ličilo na privatni klub. Ali to je zaista privatni dom, i pomalo je zastarelo reći, ali kuvali smo obično prema ukusu i stilu Prve dame. A Predsednik bi se, ako je mudar, slagao s tim. Predsednik upravlja svetom, ali Prva dama upravlja kućom. Međutim, ako je ona odsutna, tražili bi da im spremim biftek i kolutiće od luka.

Dobro je poznata činjenica da Džordž Buš ne pije, ali Njujork Post je nedavno tvrdio da je omiljeno piće Bila Klintona "Zmijski ujed"— pivo pomešan sa sajderom. Je li to po vašem iskustvu bilo istina?

Predsednik Buš je lečeni alkoholičar i veoma pazi na to da ne pije. Predsednik Klinton ne pije mnogo, mislim da je to zato što je odgajan u duhu južnjačke baptističke crkve. Ali Prve dame bi popile koktel ili dva. Nikada ne bi došlo do situacije da se popije, ne znam, šest koktela. A niko neće saznati koje je njihovo "omiljeno" piće ukoliko nisu same sa Predsednikom. Ako je Predsednik na odmoru i vide ga kako pije nešto, ljudi će pomisliti da to piće pije sve vreme. Kada ljudi pitaju: "Koje je Predsednikovo omiljeno jelo?", nikad ne odgovorim, zato što uz internet i sve ostalo, svuda gde pođe posle toga ljudi misle da mu je to omiljeno jelo i da želi da ga jede u svako doba.

Mislim da su većina toga spekulacije. Biti u predsednikovoj blizini, biti u Beloj kući, ima pomalo narkotičko dejstvo. Jedna od najvažnijih lekcija koju sam naučio radeći u Beloj kući došla je od En Stok, sekretarice gospođe Klinton. Ona mi je rekla: "Voltere, ako želiš da budeš uspešan u ovom poslu, ne smeš da definišeš sebe po tome koliko si blizu predsedniku na slikama." Imao sam privilegiju jednog veoma malog broja ljudi da primim predsednički orden za zasluge na kraju Klintonove administracije. Takvu vrstu priznanja dobijate tek na duge staze. Ne smete svakog dana da očekujete da vas tapšu po ramenu. Bio je to sjajan period, velika čast i privilegija, ali ja život živim u vetrobranu, a ne u retrovizoru. Taj posao je značio biti najslavnija anonimna osoba koju ćete ikad upoznati.