Upoznajte ljude koji plaćaju bogatstvo za život u sobičku

Pre nego što sam se preselio u Pariz, živeo sam usred kalifornijske pustinje i plaćao 200 evra mesečno za šestosobnu gajbu. Pre toga živeo sam na ostrvu Reunion, gde ideja o životu u unutar kuće ne postoji. Ima već godinu i po dana kako živim u prestonici Francuske, u veoma malom apartmanu koji me košta bogatstvo. Trudim se da što više vremena provodim izvan njega, ali kada se vratim kući, osećam se kao da su mi zidovi zalepljeni za kožu. Zapravo, dobio sam ideju da napravim foto seriju o bivšim sobama za poslugu i ljudima koji žive u njima, dok sam razmišljao o svom prostoru.

Sobe za poslugu su restaurirani prostori na poslednjem spratu zgrade i često su podeljene u više studija. Pojavile su se u Parizu oko 1830. godine, predstavljaju ći tadašnju socijalnu hijerarhiju u gradu: bogati su živeli na nižim spratovima, dok je posluga živela iznad njih - nekoliko stepenica od njihovog posla. Danas sobe za poslugu uglavnom iznajmljuju mladi, švorc studenti i siromašnija radna klasa.

Vrlo često ove sobe imaju minimalne dimenzije dozvoljene po francuskom zakonu, što je površina od devet kvadratnih metara. Pošto me je interesovalo ko danas živi u njima, kontaktirao sam nekoliko mojih prijatelja, ali i potpune strance, kako bi saznao malo više o njihovim domovima i novcu koji troše da bi ostali u njemu.

Kati je došla iz Urugvaja. Živi u Parizu već četiri godine i diplomirala je na umetničkom fakultetu prošle godine. Odlučila je da ode u jugoistočnu Aziju sledeće godine, jer misli da u Parizu "ljudi trče ispred vremena, sve je previše brzo, moram da odem iz ovog tornada". Poznajem je već godinu dana, ali ovo je prvi put da sam bio kod nje - kada sam video sve te psihodelične fotke na njenim zidovima, shvatio sam zašto je njena ličnost previše opuštena za grad poput Pariza.

Arno je bio treći stanar kog sam fotografisao tog dana. Ima dve pasije u životu: partijanje i planinarenje. Pristup krovu bio je glavni razlog koji ga je nagnao da iznajmi ovaj prostor. Pariski krovovi su fantastični za planinarenje, koliko i za ispijanje piva sa društvom. Tog dana, međutim, nije imao nijedno pivo, a bili smo dovoljno lenji da nas je mrzelo da se spustimo sedam spratova kako bismo ga kupili, pa smo izašli na krov u cipelama za planinarenje.

Od svih ljudi koje sam upoznao, Joana ima najbolju gajbu. Njen studio izgleda mnogo veći od 12 kvadratnih metara, veoma je opušten, ima visok plafon i veliki prozor koji osvetljava prostor. Takođe, uvek može da ima večeru na krovu i uživa u neverovatnom pogledu na Pariz - što je tačno što sam ja uradio pre nego što sam je fotografisao.

Postoje razni obrasci koji zavise od godina koliko imamo - što smo stariji, to više stvari imamo. Čak i u sobama za poslugu, minimalizam je potreban da bi se održao komfor. Dominik je najstariji stanar kojeg sam upoznao. On je ilustrator i ima gomilu poslova sa strane za dodatnu kintu. Kupio je ovaj studio pre nekoliko godina. Za njega je rentiranje gajbi "bacanje love u rupu bez dna". Renovirao je ceo apartman i čak smestio kadu u devet kvadratnih metara. Ponosno mi je rekao da često gleda TV dok se kupa.

Klara je au pair devojka opsednuta modom. Njena situacija je dobra replika društva iz 1830. godine: radi za bogate stanodavce koji žive na prvom spratu njene zgrade. Ne plaća kiriju, ali zauzvrat brine o njihovoj deci, a porodica joj je ustupila ovaj studio, uz "dodatni džeparac".

Gislanu nije smetalo da fotkam studio, ali me je iznova ispitivao zašto on mora da bude na fotografijama. Nije mu se svidela ideja da bude deo projekta. Rekao sam mu da želim da stanari budu prisutni. Mislim da personifikacija prostora gubi smisao ukoliko ljudi koji žive u njemu nisu na slikama. Bez njega, ova soba bi izgledala kao da je iz nekog jeftinog hotela.

Zabranjeno je da se iznajmi prostor manji od devet kvadrata, ali je dozovoljeno ako je zakonom veća od 20 metara. To je Roksanin slučaj, ali je osećaj kao da smo u kavezu za ljude. U ovim uslovima, svaki centimetar je važan. Roksana je Poljakinja, voli da kuva i prima prijatelje u svoj dom. Njena kuhinjica joj ipak ne dozvoljava da ispunjava svoje kulinarske fantazije.

Anka je Amerikanka. Došla je ovde da nađe posao i "slučajno" naletela ovaj apartman. Posetio sam je pre njenog posla koji počinje u pola 10. Od svih soba koje sam slikao, ova je najveća. Čak sam uhvatio sebe kako sam rekao "U jebote, 17 kvadrata, ti si baš srećna."

Odmah sam primetio savršeno dizajnirane i opsesivno sređene Viktorijenine stvari. Seo sam na stolicu i trudio se pažljivo da joj ne pokvarim raspored. Popili smo čaj. Sve je bilo sređeno i vrlo simetrično: to je atmosfera koju sam želeo da zadržim. Ispričao sam joj detalje mog projekta. Odmah je razumela šta želim i sela na krevet držeći šoljicu čaja u ruci.

Pogledajte: Portret ruskog oligarha

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu