SpaceX je prizemljio raketu, ali naučite nešto pre nego što krenete u kupovinu svemirskog odela

U slučaju da ste propustili usred fanfara povodom premijere novog nastavka Ratova zvezda, veliki broj vaših prijatelja štrebera vrlo je verovatno uzbuđeno zbog još nečega što ima veze sa svemirom: kompanija po imenu SpaceX koja lansira stvari u svemir uspela je nedavno da uradi nešto veoma važno. SpaceX više samo ne lansira rakete, već ih i prizemljuje!

Dakle, možete početi da se pitate da li da prodate taj drugi bubreg koji i dalje vucarate sa sobom, zatražiti odmor na poslu i početi da se pakujete za vikend u svemiru. Dobro, SpaceX je i ranije slao predmete u svemir, kao što je njihova kapsula Dragon, i vraćao ih na zemlju, ali je velika stvar što je sada uspeo bezbedno da prizemlji pravu pravcatu raketu kojom je lansirao gomilu novca u svemir.

Jeste, toliko je to velika stvar -- samo ne za vas lično, bar ne još danas. Dakle, možete da prestanete da kačite oglas za vaš bubreg na internet.

Da biste stekli pravu sliku o tome koliko je ovo u realnom smislu uzbudljivo, moramo malo da protrčimo kroz inženjerstvo i ekonomiju. Posle se možete vratiti nerviranju oko toga da li možete da okačite selfi sa površine Meseca ili ćete morati da sačekate da se vratite.

Kao prvo, ako ne postoji ništa drugo što treba da znate o svemiru onda je to da je ludački i nezamislivo teško stići tamo. Dok je gravitacija, s jedne strane, neophodna zato što drži Mesec u orbiti oko Zemlje i Zemlju u orbiti oko Sunca, s druge strane je jedna nemilosrdna, nepokolebljiva i bezosećajna smaračica rešena da vas spreči da ikad lično posetite Mesec.

Bez zalaženja duboko u mehaniku lansiranja, znajte samo ovo: biti u svemiru praktično znači kretati se brže od onoga što se bilo koji čovek ikad kretao u Zemljinoj atmosferi. Mnogo, mnogo brže nego što je išao bilo koji avion. To znači da se izdržljivost mašinerija gura do krajnjih granica i one su uvek na treptaj-dva od katastrofe. To je vrlo malo dragocenog graditeljskog manevarskog prostora da bi ste se zajebavali sa nebitnim stvarima.

Na primer, ako ste se namerili da napravite avion koji je malo teži ili snažniji, možda bi imalo smisla izostaviti sav taj pogon i opremu neophodne da avion sleti. Kad stignete do odredišta, samo iskočite i spustite se padobranom, a letilicu pustite da ide svojim putem i daleko joj bila kuća. Bilo bi to skupo, ali kad praktično nemate nikakvog prostora za rad, lako se ispostavlja da je oprema za sletanje ili šta god već samo suvišan teret.

Osim što je slupavanje letilice na njenom prvom letu skandalozno skup način za putovanje bilo kuda.

E, u toj tački se putovanje u svemir nalazi danas: margine performanse i dizajna su toliko uske, a tehnološki zahtevi toliko visoki, da, praktično, svaki put kad neko lansira satelit u svemir, nema se prostora za zajebavanje sa takvim finesama kao što je ugrađivanje dovoljno opreme da se raketa prizemlji umesto slupa.

Sveti gral troškova lansiranja u svemir je elasticitet (čitaj: "dovoljno jeftino da privatno putovanje na Mesec ne bude baš naučna fantastika"). E sad, ekonomisti će morati malo da mi oproste što ću preterati u pojednostavljivanju, ali ovo je suština:

Ekonomisti cene zovu elastičnim kad, na primer, promena cene poveća ili smanji broj ljudi koji koriste neki proizvod. Neelastične cene su suprotno od toga: kada mala promena u ceni ne utiče na stvaran broj ludi koji kupuju nešto ili na količinu onoga što kupuju.

Gledajte na to ovako: neelastična roba može biti krek. Pravi zavisnik će uraditi bilo šta da dođe do love kojom će platiti novu dozu. A smanjenje cene od 90 odsto neće privoleti previše ljudi da se navuku na krek.

Isto tako, jedenje po restoranima je elastično. Deset odsto popusta na obrok moglo bi da bude dovoljno da vas izmami iz stana na večeru umesto da jedete grozne ostatke iz frižidera. "Srećni sati" su trijumf primenjene elastičnosti cena: koje je to smanjenje cena koje će vas odvući u kafanu na par pića koje biste inače možda preskočili?

E sad, sve što stvarno znamo o ekonomičnosti lansiranja u svemir jeste da je prilično neelastično. Na kraju krajeva, ako keširate 400 miliona dolara za par satelita, smanjenje troškova lansiranja sa 140 miliona na 130 miliona neće vam značiti mnogo, bez obzira na to koliko piva će inženjeri moći da kupe tokom "srećnog sata" za tih 10 miliona.

I ukoliko niste profesionalni astronaut koji bezbedno može da namiri troškove letenja u orbitu i iz nje, naša sopstvena privatna putovanja na Mesec pripadaju svetu elastičnosti. Mogli bismo da idemo kad bi bila mnogo jeftinija, ali do tada, to su samo pusti snovi.

Pogledajmo sad sve iz jednog drugog ugla: kad su cene elastične, kompanija zapravo može više da zaradi ako spusti cenu. Ako se cena samo malo promeni, ali privuče mnogo više mušterija, onda ima smisla dobrano uložiti u pronalaženje načina da stvari budu manje skupe. I ako na tome budu radili dovoljno marljivo i dugo, možda će i početi da se dešavaju smanjenje troškova i rast broja mušterija.

Postoje samo tri načina da se troškovi spuste toliko nisko. Prva dva podrazumevaju mogućnost višekratne upotrebe. Niko neće uspeti da smanji cenu ako moraju da nabavljaju novo vozilo svaki put kad žele da idu negde. Na primer, Elon Mask, glavni baja u SpaceX-u, objasnio je da lansiranje rakete Falkon 9 košta oko 60 milion dolara, ali na gorivo odlazi svega oko 200.000 dolara. Ako uspete da preskočite izdatak od 60 miliona dolara za tu letelicu i svedete troškove lansiranja samo na troškove goriva (slično kao sa automobilima), to je onda pad izdataka od 99,67 odsto za svako putovanje.

Prvi način pristupa višekratnoj upotrebi jeste da se krene s nečim što već trpi više vožnji i onda se smisli način kako da se sa njim stigne u orbitu. To je pristup kompanija Virgin Galactic i Blue Origin. Štaviše, Blue Origin -u je upravo pre manje od mesec dana pošlo za rukom uspešno prizemljenje (iako je letilica jedva promolila nos u "svemir", podigavši se svega 100 kilometara od površine). Ma ako ćemo pravo, Virgin Galactic je 2004. godine demonstrirao višekratnu upotrebu poslavši istu letilicu na isti suborbitalni let u periodu od dve nedelje.

Ali takva vrsta suborbitalnog leta je daleko od ulaska u orbitu, jer su orbitalne brzine mnogo više i imaju strašno mali manevarski prostor za doterivanja. I tako dolazimo do drugog načina za rešavanje ovog problema, a to je izgradnja nečega što leti u orbitu a zatim prčkanje po njemu da se vidi može li da se u tako uzan opseg uglavi ponovna upotreba. Čak i ako izgubite veliki deo novca dok to radite, i dalje je bolje nego svaki put lansirati novu raketu; samo kažite ljudima da prave manje satelite.

A možete da probate i obe stvari istovremeno, što je na neki način NASA uradila sa spejs šatlom. Jedino što se to na kraju nije baš dobro završilo. Umesto da omogući način za razvijanje višekratnog svemirskog vozila koje može da odleti u orbitu i jeftino je za korišćenje, šatl se ispostavio kao jezivo skup — nekih 150 do 200 odsto više od tradicionalnih potrošnih raketa.

Što nas dovodi do trećeg pristupa omogućavanja jeftinog leta u svemir: upotreba "netradicionalnih" ili "egzotičnih" načina transporta. Postoji zilion PowerPoint prezentacija, žvrljotina na salvetama za koktele i glupavih internet diskusija o načinima da se to uradi, ali one, baš kao i druga dva pristupa izložena gore, moraju da prežive kritični prvi test: "Možete li da mi dokažete da vaš koncept nije potpuna budalaština?" Što nas dovodi do neophodnosti "dokaza postojanja."

Kod svakog velikog super tehnološkog napretka, mnogo pomaže ako imate dokaz postojanja. Marfijev zakon i svakodnevni život nam govore da bi ljudi trebalo da su se već navikli na to da je sve teže u praksi nego u teoriji. A i svemir je skroz u tom fazonu.

Dokazati da je nešto uopšte moguće (tj. dokaz postojanja) ne znači da se ljudima sutradan više neće priviđati svašta na ulici. To samo znači da smo prebrodili dva najvažnija pitanja koje morate postaviti kad neko predloži nešto radikalno složeno i neverovatno teško: "Ma, da li me ti zajebavaš?" i "Ma jesi li ti poremetio pameću?" Dobar dokaz postojanja znači da na oba pitanja možeš odgovoriti sa dokazivim: "Ne."

Najvažniji primer dokaza postojanja za svemir su sletanja na mesec. Ko god sledeći bude išao tamo svakako će koristiti napredniju tehnologiju, ali je prilično čvrsto potvrđena činjenica da obećanje predsednika Džona F. Kenedija iz 1962. godine o slanju ljudi na mesec nisu bile samo prazne reči.

Da sve bude zanimljivije, šatl je trebalo da bude dokaz postojanja višekratne upotrebe koja bi na kraju dovela do jeftinog pristupa svemiru. Mnogo govori to da je zemlja koja je spustila ljude na Mesec (i uspela da ih vrati na intervjue i fotografisanje) mogla da pruži dokaz postojanja za (uglavnom) višekratno upotrebljive letelice, ali ne i dokaz postojanja za njihovu jeftinu proizvodnju.

E, sad kad smo sve to savladali, možemo da se vratimo onome šta je uradio SpaceX i šta nije uradio, i da li je to velika stvar ili nije.

Raketa SpaceX-a nije prva letelica za višekratnu upotrebu koja je lansirana u svemir. Tri pokušaja Sjedinjenih Država — spejs šatl, Virgin Galactic i Blue Origin — do sada su to lepo pokazala.

Ona nije ni prva orbitalna letelica za višekratnu upotrebu; to je postigao spejs šatl još 1981. godine.

Ako ćemo pravo, oni nije čak ni prvo "komercijalno" svemirsko vozilo koje je postiglo višekratnu upotrebu prilikom vertikalnog sletanja; tu čast deli sa kompanijom Blue Origin.

Jeste prva, međutim, koje je postigla sve tri ove stvari: višekratnu upotrebu, mogućnost boravka u orbiti i da nije ludački skupa i osetljiva. Postići sva tri je velika stvar, baš kao što je osvajanje trostruke krune u konjičkim trkama velika stvar. Postići dva od tri i omanuti znači da ste bitni samo u svetu ljubitelja konjičkog sporta. Prvo vam obezbeđuje naslove, drugo građu za spekulacije i podstrek za veći trud sledeći put.

Dakle, demonstracija višekratne upotrebe SpaceX-a je tako važan dokaz postojanja, zar ne? Osim ako želite da budete baš totalno precizni, jer u tom slučaju: ne, ne zapravo. Oni su samo uspeli da spasu pobuđivač, ali raketu nisu ponovo lansirali. Svakako nisu uradili ništa da spasu rakete druge faze. A neki delovi, kao što je deo koji spaja rakete prve i druge faze, možda nikad neće ni moći da budu spaseni.

Samo je pokazano da može da se spase motor prve faze i raketa u jednom komadu. (Do sada je tradicionalna spasavanje u prvoj fazi podrazumevalo nekontrolisano spuštanje pod velikom brzinom, praćeno potpunim uništenjem.)

SpaceX je, dakle, prvi koji je uradio nešto više od prinudnog sletanja.

Ali to je jako, jako važno, a evo i zašto: kao prvo, glavni motor i raketa prve faze su stvarno veliki i skupi delovi rakete. Možda neće svesti troškove lansiranja samo na gorivo, ali bio bih spreman da se opkladim u ozbiljan novac da rakete postaju vraški jeftinije ako ne morate svaki put da obezbeđujete motor i telo rakete za prvu fazu.

Drugo, postići ovo bio je divovski izazov za inženjere. Prema pisanju na SpaceX-ovom sajtu, raketa je morala da oslobodi 300 gigadžula kinetičke energije da bi sletela kako treba. Nemam mnogo dobrih poređenja; 300 GJ je strašno mnogo energije. Kinetička energija ispaljenog projektila iz glavne cevi tenka iznosi oko 0,01 GJ, tako da bi to onda bila kinetička energija od 30.000 topovskih cevi koje su opalile odjednom. Drugi primer (iako ne možete direktno porediti jedan GJ kinetičke energije sa električnom energijom), čisto da biste stekli osećaj razmere: San Francisko u sekundi troši oko 1 GJ električne energije; 300 GJ električne energije bilo bi dovoljno da energijom opskrbi grad čitavih pet minuta.

Učiniti da sve to bude spucano u trenu kako bi raketa nežno sletela i da ne iskopa prilično duboki krater je bez sve šale ogromno dostignuće — dovoljno veliko da zasluži veliki broj prilično uzbuđenih i iscrpnih napisa u novinama.

Razlika između svih tih starih super smešnih naučnofantastičnih filmova gde se raketa spušta na sopstveni rep i onoga što je SpaceX uradio je razlika između trabunjanja kako ćete slati svoje buduće dete na Harvard i prave trudnoće i porođaja. Još nije vreme da počnemo da šaljemo čestitke povodom diplomiranja, ali je i dobiti dete prilično velika stvar, vredna žurke i nekih saopštenja, i prvi je i ključan korak ka dugoročnom cilju.

Gledajte na to ovako: čak i ako nije apsolutna demonstracija potpune višestruke upotrebe, pokazavši da je u stvarnom svetu uopšte moguće sleteti i spasti letilicu kao što je ova, SpaceX je postigao nešto veoma važno — oni su postupno, ali trajno pomerili fokus rasprave o višekratnoj upotrebi.

Umesto da je ova vrsta višestruke upotrebe predmet rasprave o tome da li je ta ideja za ludnicu, sad je ona samo pitanje peglanja nekih (i dalje gigantskih) detalja. Ali makar je rasprava o tome šta je fizički moguće sada jasno završena. Rasprava se dohvatila praktične strane stvari: rada na opsegu dizajna, poliranja procesa obnavljanja i svih onih drugih manje glamuroznih ali ključnih stvari oko kojih je uspeh u pravom životu toliko mušičav.

Dakle, da li je SpaceX preuveličao sve ovo? Ni najmanje. Priznajem da je entuzijazam koji su neki drugi pokazali preteran, ali SpaceX se povodom svega ponašao sasvim normalno te zato i polažem tolike nade u sve to. Često baš likovi koji su najviše oduševljeni nečim imaju najmanje pojma o tome šta se tu zapravo dešava. Ali ako pažljivo poslušate kako SpaceX govori o ovom dostignuću — ponosno, ali s odmerenim profesionalizmom — videćete da je SpaceX savršeno svestan koliko su daleko stigli i koliko toga još moraju da pređu. Oni ne preuveličavaju; oni zapravo zvuče kao da tačno znaju gde su.

Dakle, ne, nemojte početi da pakujete kofere za Mesec. Nismo još ni blizu toga. U ovom trenutku, mi smo u tački gde bi bilo potpuno sumanuto uzeti sebi meru za svemirsko odelo i početi upoređivati cene za šoping na internetu. Za nekoliko decenija, međutim, to možda neće više biti tako suluda ideja. Počeli smo da se krećemo od fantazije ka snu, a to je veliki korak napred.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu