Reklame
Svaštara

Kako bez žute banke obići sve evropske prestonice

Tumarajući preko granica, stopirajući i švercujući se po vozovima, skoro je umro od gladi, održao je improvizovani motivacioni govor AIESEC-u, jeo je pastu dok je jedan čovek pored njega masturbirao, i skupio je neke pare za istraživanje raka.

pisao James Hocking
09 Decembar 2015, 10:41am

Kris Mol bleji sa Lenjinom u Poljskoj

2007. godine, Kris Mol je rešio da obiđe sve prestonice Evrope, a da pritom ne barata ni sa kakvim parama. Trebalo mu je nešto manje od šest meseci da proputuje skoro 16 hiljada kilometara. Tumarajući preko granica, stopirajući i švercujući se po vozovima, skoro je umro od gladi, održao je improvizovani motivacioni govor AIESEC-u, jeo je pastu dok je jedan čovek pored njega masturbirao, i skupio je neke pare za istraživanje raka.

Pročitajte i: Studentski vodič za putovanje vozom iz Srbije po Evropi

Naravno, to da neki mladi Britanac uprti ranac na leđa i krene na put nije ništa novo, ali osvežavajuća je novost da neko namerno sebe uvali u nevolju, u poplavi fotografija sa putovanja na društvenim mrežama, na kojima anderkat frizure u duginim bojama polako zamenjuju pijane dečkonje. Tamo gde su nekada bili Magaluf i Kavos, sada su Goa i Puket, jer na hiljade britanskih tinejdžera troše pare koje su uštedeli u radeći u kol centrima na prosvetuljujuće iskustvo bakterijskih infekcija, uz pomoć „Kontikijevih" paket aranžmana.

Ali Krisovo iskustvo uopšte nije bilo takvo. Nedavno sam se našao s njim da ga ispitam o svemu.

Zdravo, Kris. Zašto si otišao na to putovanje?

Kris Mol: U suštini, zbog toga što sam želeo da putujem, a nisam imao para. A delom i zbog one engleske tradicije da radimo nešto ludo zbog sponzorstva. Jedne večeri sam pijan rekao jednom ortaku da ću to da uradim, i nedelju dana kasnije sam imao avionsku kartu do Švedske, gde sam započeo putovanje. Trebalo je da napravim mnogo bolji plan.

Očigledno si imao svesnu nameru da putovanje bude teško, ali koji su ti bili najveći problemi?

Da nađem toplo mesto na kojem ću da prespavam, normalno, i to što nisam bio u mogućnosti da kupujem hranu. Dok sam bio u avionu, iznenada sam shvatio da ne mogu da kupim ni bocu „koka-kole", a kamoli voznu kartu od aerodroma do Stokholma, gde je trebalo da se nađem sa domaćinom za „kaučserfing". Posle Stokholma je trebalo da obiđem još 26 glavnih gradova. Tada sam se prvi put zapitao, „Čekaj, šta ja ovo radim"?

Da li ti je to stalno padalo na pamet?

Svakodnevno, ali ponos me je terao da istrajem. Čak su mi i moji roditelji i prijatelji rekli, „Vratićeš se za nedelju dana, deset, najviše". Iskreno ti kažem, pre bih umro pored nekog auto-puta nego se vratio kući i priznao ljudima da nisam uspeo.

I to ti je bila jedina motivacija tokom čitavih šest meseci?

Uglavnom, ali uvrnuto je koliko mi je sve to postalo normalno. Probudio bih se ujutru u Berlinu, na primer, znajući da tog dana nekako moram da stignem do Poljske, baš kao što bi se ti probudio znajući da moraš tog dana da kupiš hleb ili da oribaš pod. To mi je bilo skoro kao posao. Ali bilo je dana kada je bilo i posebno teško; jedan od njih je bio kada sam pokušavao da iz Varšave odem u Viljnus u Litvaniji. Glupavo sam prvi deo istočne Evrope prošao u jednom ogromnom kaputu, i bio sam manje-više spreman na sve.

Onda sam otišao na zapad i obišao Francusku, Španiju i Portugaliju. Bilo je rano proleće – vreme za majicu – pa sam bacio kaput i svu toplu odeću, očekujući da ću poslednju etapu putovanja provesti na suncu. Kada sam stigao u Poljsku, bilo je malo hladnije, ali još uvek sunčano. Kada sam se sutradan probudio, napadalo je metar snega. To je bio veliki problem.

Na kraju sam stopirao po pravoj mećavi. Bilo mi je toliko hladno i bio sam toliko gladan i umoran, da sam imao napad ludila i rešio da prepešačim 290 kilometara. Kada sam konačno ustopirao nekog tipa, on me je ostavio nasred nekog šumskog puta, u gluvo doba noći, a mećava je još trajala. Bilo je to raskršće nekoliko vijugavih puteva, ali je bio potpuni mrak. Kola su prolazila, a ja sam nosio tamnu odeću. Stalno sam padao po snegu, jer su mi cipele bile potpuno mokre. Bilo je nekoliko takvih situacija, ali tada sam bio najsigurniji da ću umreti.

Kris Mol koji ne umire, negde u Evropi

U koliko vozova si se švercovao?

Ne znam tačno, ali lako je moguće da ih je bilo više od 30.

Šta si činio povodom svih tih kazni?

Odmah na početku sam shvatio, čim su mi prvi put tražili pasoš, da u njemu nema adrese, pa sam zapisao jedinu adresu koje sam mogao da se setim, a to je adresa stadiona „Totnem hotspura" u Londonu. Jedina kazna koja je uspela da stigne na moju pravu adresu je ona koju je poslala nemačka železnica, nekih godinu i po dana nakon što sam se vratio kući.

Koliko često si pio dok si bio na putu?

Alkohol mi je mnogo pomogao; on je stvarno sredstvo za povezivanje. Kada bih stigao kod nekog domaćina, gotovo bez izuzetka bi mi ponudio nešto da popijem. Ponekad nisam jeo dva dana pre dolaska, ali imao sam 24 godine, i nisam bio u fazonu da odbijem ponuđeni alkohol.

Ljubaznost neznanaca bi prevladala. Da li se odsedao kod nekih čudaka?

Najčudniji je bio jedan Francuz u Luksemburgu. Bio mi je domaćin kaučserfinga i masturbirao je na mene. Mislim, ne bukvalno, ali počeo je da masturbira u džepu dok sam jeo neku pastu koju mi je spremio. To je bilo pomalo neprijatno.

Jesi li pojeo pastu?

Da, pojeo sam je; bio sam gladan.

Kada pomislimo na milione ljudi koji pokušavaju da pronađu utočište i sklone se od nasilja i zverstava u svojim domovinama, šta misliš o tome što si ti bio u mogućnosti da tako lako proputuješ Evropu?

Da, kada vidim šta se sada događa, ironija mi ne promiče. Tako shvatiš koliko je sjeban ovaj svet. Ja sam mogao da uradim to što sam uradio zato što sam se rodio tamo gde sam se rodio i imam taj pasoš. Mislim, ljudi su se, posebno u istočnoj Evropi, skoro plašili da loše postupaju sa mnom, zbog mogućih posledica. Znam da je to kliše, ali mnogo mi je pomoglo to što sam privilegovani beli Evropljanin. Ali tako je kako je.

Objavio si knjigu o svom putovanju. Kakve su reakcije?

Jahu je bio fin – dobio sam mejl od jednog njihovog novinara koji mi je rekao da su čuli za moju priču i da žele da je objave na Jahu Travel, i ja sam pomislio da je to sjajna ideja za publicitet. Stvar je u tome što je novinar uspeo da prenebregne činjenicu da sam na tom putovanju prikupljao novac u dobrotvorne svrhe, pa su me u suštini predstavili kao barabu koja se smucala po Evropi i grebala se od ljudi.

Bilo kako bilo, ispostavilo se da su ljudi koji čitaju Jahu travel isti oni ljudi koji gledaju Foks njuz. U svakom drugom komentaru su pisali da sam „prljava sirijska izbeglica" ili „prljava avganistanska izbeglica". Bilo je i tvrdnji da sam terorista ID.

Kris i plakat sa traženim članovima ETA

Da, po onome što sam ja video, kada su u pitanju reagovanja, ima tu i dosta rasizma.

Da, to je bio slučaj kada sam prihvatio izazov. Više puta moj britanski pasoš nisu prihvatili zdravo za gotovo; uvek je bilo dodatnih ispitivanja. Ljudi bi me pitali odakle sam, a ja bih rekao, „Iz Engleske", a oni bi uzvratili, „Odakle tačno". Na primer, bio sam na francusko-španskoj granici, u Hendaju, gde imaju problema sa baskijskim separatistima. Jutra kada sam bio tamo sam prošao pored plakata sa gomilom baskijskih terorista. Svi su izgledali kao ja. Svako lice koje sam ugledao je moglo da bude lice mog brata. I tako sam sedeo na železničkoj stanici i gledao svoja posla. Četiri naoružana policajca su mi iznenada prišla i deset minuta zadržali moj pasoš. Nisu verovali da sam Englez. Skenirali su mi pasoš, i poslali u štab na proveru. Na kraju su me pustili, ali i dalje mi nisu verovali da sam taj koji sam rekao da jesam.

Koji je tvoj savet za druge koji bi želeli da putuju besplatno?

Koristite CouchSurfing ili slične sajtove, kao što je Hospitality Club. U suštini, pokušajte da nađete ljude slične sebi koji bi vam bili domaćini. Ponašajte se u duhu cele te stvari – ne korisite ih kao hotele; to je kulturna razmena. Sada bih vam rekao i da stopirate. U to vreme ja nisam mnogo stopirao, jer nisam navikao na to, ali od tada to često radim. Ali pripremite se: idite na Hitchwiki i pročitajte šta su na hiljade drugih imali da kažu za rutu kojom planirate da idete. Ako ćete da se švercujete vozom, budite puni samopouzdanja, imajte spremnu laž, i neka vam ne bude neprijatno da je upotrebite. Ja sam na to gledao kao da potkradam veliku železničku kompaniju koja ništa ne gubi time što se neko besplatno vozi njihovim vozovima. Ali nemojte ni jednostavno da odbijete da platite – izbacili su me iz mnogih vozova i kada sam imao dobar izgovor, tako da vam neće biti od pomoći da se ponašate kao drkadžija.

Da li misliš da je taj izazov uopšte promenio tvoj pogled na život?

Kada sam krenuo na put, mislio sam da je veći deo sveta sranje, i da je ljude briga samo za sebe. Kada sam se vratio, postao sam pomalo hipik i pomislio, „Vau, svi ljudi su neverovatni". Sada sam ponovo pronašao ravnotežu i vidim da ima mnogo finih ljudi, ali i mnogo pokvarenih.

PREPORUČUJEMO: Paraplegičar iz Sirije pomaže hiljadama izbeglica

Spremaš li sam sebi neki novi izazov?

Da, par njih. U roku od godinu dana ću ponovo krenuti na put, ovog puta sa budžetom. Nikada u bilo kom delu sveta ne bih ponovio to što sam radio na tom putovanju, jer to je bilo nešto najteže što sam ikada uradio. Izgubio sam oko 15 kila, a nisam krupan momak. Što se tiče morala, bio sam potpuno u milosti drugih ljudi; da mi ljudi nisu pomagali, ja sam sebi ne bih mogao da pomognem. Mislim da sledeći put želim da ja budem taj koji pomaže drugome.

Kris je o svom iskustvu napisao knjigu „Nezvani gost Evrope", koju možete da kupite ovde.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu