Reklame
Svaštara

U instituciji za žrtve černobiljske radijacije u Belorusiji

Ljudi koji žive u ovim institucijama su predivni, lepi i jaki.

pisao Tom Usher
26 Januar 2016, 11:56am

Katastrofa u Černobilju se dogodila pre trideset godina, ali su posledice i dalje prisutne. Slom nuklearnog postrojenja u severnoj Ukrajini poslao je ogromnu količinu radioaktivnih čestica u atmosferu Zemlje, zagađujući sve u okolini. Susedna Belorusija je zasuta sa 70 odsto radioaktivnog otpada.

U serijalu fotografija "Nevidljivi ljudi Belorusije", fotografkinja Džadviga Bronte istraživala je efekte katastrofe u Černobilju , naročito efekte na ljude koji žive u vladinim institucijama koje se nazivaju "internati".

Ove institucije su mešavina azila, sirotišta i privremenog prihvatilišta u kojima živi hiljade ljudi iz Belorusije. To su uglavnom ljudi koje je porodica "predala na staranje vlastima" odmah nakon rođenja.

Linda Volker je izvršna direktorka Dečijeg projekta Černobilj Velike Britanijie. U Belorusiji radi već 20 godina. Linda kaže da se situacija u zemlji popravlja. U poslednih desetak godina, zatvorila su se mnoga sirotišta, vlada se usmerila na to da decu bez roditelja šalju starateljskim porodicama. Volker kaže da postoji svest da bi ljudi trebalo da žive u zajednicama, ne u u institucijama. Dečiji projekat se zato nada da će uskoro početi sa novim projektom u kome bi sarađivali sa institucijama na organizaciji edukativnih poseta i treninga kako bi mlade ljude ohrabrili da žive nezavisno i integrišu se u društvo.

VICE: Zašto te je privukla priča o internatima?

Džadviga Bronte: Ova tema mi je lično veoma bliska. Rođena sam u Poljskoj, koja je u vreme katastrofe u Černobilju bila satelit država bivšeg Sovijetskog saveza. Kada sam iz foto eseja "Zaveštanje Černobilja" naučila više o stvarima koje su se dešavale nakon katastrofe, osetila sam da je moja dužnost da odem u Belorusiju i radim na ovoj temi.

Sve fotografije: Jadwiga Bronte

Fotografisanje ljudi koji su na bilo koji način ranjivi sa sobom nosi mnoge etičke dileme. Imam utisak da nisi imala tih problema prošla radeći na projektu. Da li si bila zabrinuta pre početka fotografisanja?

Pitanje vizualne prezentacije je nešto o čemu se govori u fotografiji već dugo, naročito kada se radi o ranjivim grupama. Oslikavanje invaliditeta je veoma osetljiva tema i uvek u sebi sadrži pitaje etike i estitetike.

Dokumentarni fotografi i fotonovinari dobijaju kritike zbog pristupa i izbora u mnogim prilikama. Postoji razlog zašto skoro da nema fotografija osoba sa invaliditetom u poslednje vreme. To ima veze sa nekadašnjim pristupom po kome je ova tema morala da se obrađuje "kako treba". Ljudi sa invaliditetom su nekako, skoro postali metafora za "biti drugačiji".

Ako sam razumela nedavno istraživanje o vizuelnom predstavljanju osoba sa invaliditetom, naš stav o etici se menja kada znamo kada i zašto je nastala određena fotografija. Moja svest o istorijskim aspektima ove teme je postala osnova načinu na koji sam prišla temi kojom sam se bavila u Belorusiji – držala me je usmerenu na prvobitnu nameru koju sam imala svaki put kada bih fotografisala nekoga.

Ljudi koji žive u ovim institucijama su predivni, lepi i jaki. Želela sam da fotografijama pokažem da su ljudi sa invaliditetom sposobni da uče, rade, ostvaruju trajne veze i doprinose društvu. Imam osećaj da u mojim fotografijama postoji doza sirove sreće. Nadam se da i publika to vidi. Rad na ovako osetljivoj temi je težak, uvek će postojati neka vrsta kritike.

Da li si se suočila sa preprekama radeći u internatima?

Nikada ranije nisam radila sa ljudima sa mentalnim invaliditetom, tako da je moja glavna briga bila da im svojim prisustvom ne unesem bilo kakvu vrstu stresa ili anksioznosti.

Šta bi volela da vidiš da se menja u internatima? Kako misliš da mogu da reše probleme sa kojima se suočavaju?

Volela bih da se promeni mentalitet ljudi u Belorsuiji, da nauče više o skrivenoj istoriji zemlje u kojoj žive kako bi postali svesni onoga što im se dešava. Ovde su ljudi sa hendikepom i dalje neka vrsta tabu. Roditelji ih često napuštaju ili "predaju" vlastima na staranje, jer je to lakše nego biti izopšten iz lokalne zajednice. Volela bih kada bi ovi ljudi bili prihvaćeni i jednaki članovi društva.

Takođe, mislim da bi ljudi u Evropi trebalo da postanu svesniji trenutne situacije kršenja ljudskih prava, nezadovljavajuće zdravstvene nege i gladi, koji prate nedostatak novca i znanja. Ljudi misle da su ove stvari prisutnije u zemljama Trećeg sveta, ne na pragu Evrope.

Jedna fotografija liči na mural neke žene. Kakva je priča?

To je stara fotografija jedne žene, majke jednog od stanara internata. Veoma je retko da stanovnici internata imaju fotografije roditelja, jer ih je najveći broj napušten odmah nakon rođenja.

Za mene lično, ova fotografija ima dva značenja – prvo je metafora za vreme koje prolazi, za još uvek živ sovijetski mentalitet i podsećanje da je ovo problem već dugi niz godina. I drugo, ovi nevidljivi ljudi mogu da ostanu nevidljivi zauvek i niko ih se neće sećati. Ova fotografije mogu da ostanu jedini trag njihovog postojanja.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Tagged:
international
Vice Blog
Fotografija
Belorusija
Černobilj
radijacija