Užasi veštačke oplodnje

Probudila sam se u mraku, neposredno pre pištanja zakazanog za 6 ujutro, pa sam se iz kreveta protegla do radija i isključila alarm. Htela sam da se izvučem a da ne probudim svoju suprugu Sem, koja je par sati kasnije morala na posao. Nazula sam dokolenice sinoć strateški postavljene kraj kreveta, i navukla jedan od njenih džempera preko glave.

Ispred zgrade na Prvoj aveniji čekala me je jutarnja pomrčina, januarska kiša, i vlažno škripanje kamionskih guma. U ritmu kapi koje su mi dobovale po kišobranu, počela sam da mantram u sebi: Ovo je sve zbog bebe. Sve zbog bebe. Sve zbog bebe.

Četrdeset pet minuta kasnije sam stigla, još uvek u mraku. Na recepciji su me znali po imenu. „Zdravo Lora, izvoli, sedi."

Dok sam čekala, vrtela sam oko zgloba narukvicu za plodnost koju mi je prijateljica poklonila. Samo par sati ranije, Sem i ja smo spavale pored vudu lutkice za plodnost koju sam kupila u Nju Orleansu. Čak sam i pramen kose odsekla i zakačila za lutku. Nekad bih pogledala sve te amajlije i zapitala se kad će više da mi nešto izvračaju.

Pre dve godine Sem i ja, obe po 29 godina stare, smo testirale jajne ćelije. Zapanjila me je dijagnoza neplodnosti; zbog niskih rezervi folikula u jajnicima, nisam mogla da zatrudnim „uobičajenim" načinom. Bili su mi potrebni lekovi ili tretmani. Ne samo što su bile niske šanse začeća, već bi i u slučaju da zatrudnim postojala velika verovatnoća za pobačaj.

Kako ja volim da kažem, Sem „ima jaja za celu ulicu", ali kod nje postoje drugi problematični faktori – između ostalog, fibroidni tumori materice. Ni jedna ni druga nismo bile idealni kandidati, ali doktori su nam preporučili da ja počnem sa tretmanima što pre ako imam nameru ikad da rađam. Uskoro smo izabrale prigodnog donatora sperme i otkupile svih šest epruveta koje su bile u ponudi.

Proces fertilizacije zahteva svakodnevni nadzor – analize krvi, vaginalni sonogrami za praćenje rasta folikula – zato klinike nude testiranje van uobičajenog radnog vremena. Dakle, često dreždim po čekaonicama pre nego što dan uopšte počne. Tog kišnog zimskog jutra pre dva meseca, pratili su moju treću i poslednju UMO – unutarmateričnu oplodnju, proces u kom se sperma unosi direktno u matericu radi začeća. Bila sam na lekovima koji pospešuju rad jajnika, ali doktor je bio jasan: ako ne budem trudna posle tri UMO pokušaja, moraćemo da pređemo na agresivnije metode.

Pošto ni ta treća UMO u januaru nije uspela, zakazala sam konsultaciju povodom VTO tretmana, što je bio sledeći korak u pokušaju da zatrudnim sa svojom ženom. Kod UMO su mi ubrizgavali spermu u matericu, dok vantelesna oplodnja podrazumeva da mi se zrele jajne ćelije hirurški odstrane iz tela, oplode u laboratoriji, a zatim vrate u matericu gde bi trudnoća dalje išla uobičajenim tokom sve do porođaja ili pobačaja.

Od početne analize pa sve do trećeg pokušaja UMO, potrošile smo 9,772 dolara na testiranja, doniranu spermu (najskuplja stavka), održavanje zamrznute sperme, i ostale propratne troškove. Ali VTO, naš plan B, koštaće preko 20,000 dolara po pokušaju, ne računajući dnevne preglede i analize krvi i ultrazvuk. Šansa začeća kod VTO je 35-45%. Kod UMO, bila je 8-12%.

Pošto smo se odlučile za ovaj korak, pokušale smo da deo troškova prebacimo na osiguranje. Nažalost, Oxford Health definiše neplodnost kao „nesposobnost začeća posle bar 12 meseci nezaštićenog heteroseksualnog koitusa." Sem i ja se ne kvalifikujemo. Nemamo kvalitetnije osiguranje koje uključuje UMO ili VTO bez uslova neplodnosti, ali ni druge osiguravajuće kompanije ne pokrivaju istopolne parove koji prolaze kroz ovu proceduru.

Za razliku od naših prijatelja kojima se trudnoća desi čim odustanu od kontracepcije, naši „pokušaji" nemaju veze sa krevetskim aktivnostima. Žao mi je što ne mogu da napravim dete sa svojom ženom. Volela bih da beba koju ću roditi ima zelene oči na Sem. Umesto toga, moram da ležim na stolu sa podignutim nogama dok mi se sperma nepoznatog muškarca ubrizgava u matericu, ili da se podvrgnem hirurškoj proceduri pod anestezijom da bi se začeće odigralo „u epruveti."

Sredinom februara smo otišle kod novog doktora na konsultacije povodom VTO, a dan kasnije smo se vratile radi obavezne obuke. Dok smo čekale, neko me je pozvao po imenu.

„Račun za ovo jutros," rekla je devojka sa druge strane pulta.

Dan ranije smo trošak od nekih 11,250 dolara podelile na dve kreditne kartice.

„Zar nismo sve već platile unapred?"

Bez reči mi je pružila odštampan račun na kom je zaokružila stavku „Transfer zamrznutih embriona (FET)". To znači da će laboratorija, pošto bude oplodila moje jajne ćelije, vratiti preostalu spermu iz tog ciklusa da bi mogla da je upotrebim sledeću put. Sa suzama u očima gledala sam cenu od 4,260 dolara. Zamolila sam je da sačeka da se saberem. Već smo potrošile skoro 20,000 dolara a nikakve garancije uspeha nije bilo. Obuku još nismo ni počele, niti smo sasvim razumele ove procedure. Lako je reći da si spremna sve na svetu da daš za svoje dete, ali onda stigne račun.

Pošto sam se izborila sa šokom, sakupile smo i platile dodatnih $4,260.

Tokom VTO obuke, Sem i ja smo bile deo grupe zbunjenih muškaraca i žena u bolničkoj sali. Gledale smo video iz devedesetih godina koji je trebalo da nam predoči osnove informacije o lekovima koje ćemo koristiti. Dužina VTO tretmana varira od osobe do osobe, ali počinje na dan menstruacije. Od tada se svake večeri ubrizgavaju razni hormoni koji bi trebalo da stimulišu proizvodnju u jajnicima. Neke od injekcija su potkožne – u stomak ili butinu – dok su ostale intramuskularne – u gornji kvadrant gluteusa. „Šta ako pogodim kost?" pitao je jedan izmoždeni muž. Sestre su nam dale igle i lutke na kojima je trebalo da vežbamo.

Od kako se počne sa injekcijama, odlazi se svakodnevno na ultrazvuk i analize krvi da bi doktori imali uvid u stanje tela i odredili kad može da se pređe na drugu fazu – „okidač" koji će izazvati oslobađanje jajnih ćelija. Dva dana posle ovulacije, jaja se hirurški vade iz materice (ako su uopšte bila proizvedena); zatim se u laboratoriji oplode, a embrion koji tako nastane – „beba iz epruvete" – se unosi u matericu. Onda slede dve nedelje injekcija progesterona, posle kojih ili dobiješ menstruaciju ili je beba začeta.

Mislila sam da ćemo imati vremena da se dogovorimo kako ćemo se nositi sa dodatnim cenama i šta ću sve da unesem u telo tokom VTO tretmana, ali ispostavilo se da sam dobila baš tog dana kad smo otišle na obuku, par nedelja prerano. Odmah sam izvukla novčanik, a kući smo se vratile sa letkom koji ukratko objašnjava kako se daju hormonske injekcije.

Nekoliko sati kasnije, Sem i ja smo odvojile prostor u kuhinji za opremu – igle raznih veličina, crvena kantica za otpatke, gaza, vata, alkohol i ampule. Uz prve dve injekcije za stimulaciju rada jajnika išle su majušne igle, ali Sem je uspela četiri puta da me ubode. Prišla bi, zabola mi iglu dva prsta od pupka, uspaničila se čim bi probila kožu i izvukla je.

Naslonjena o kuhinjski šank i nimalo seksi, držala sam svoj nabor od sala na stomaku. „Iskuliraj, jebote! Hajde više!" Poslušala me je. Kasnije smo podelile zaduženja; jednu večernju injekciju davaću sama sebi, a ona će druge dve. Nuspojave ovih preparata uključuju oticanje, glavobolje, pospanost, promene raspoloženja, pojačano znojenje. (Naravno da nam seks nije bio nešto tih dana; ironično za par koji pokušava da zatrudni.)

Sasvim je moguće da ćemo zajebati nešto oko injekcija i protraćiti ogromne pare koje smo dale za VTO. Moguće je čak i da sve odradimo kako treba ali se ništa ne desi. Moguće je i da zatrudnim putem ovog drugog, skupljeg procesa, a onda pobacim. Sem i ja još nismo odlučile koliko smo puta spremne da pokušamo.

Ona predlaže da i sama prođe kroz isti proces, ali teško je zamisliti da ćemo biti spremne da krenemo na plan C pošto smo već potrošile desetine hiljada dolara samo da bih sebi ubrizgala svakakvu hemiju. Nikad nije lako održati emotivnu stabilnost licem u lice sa medicinskom birokratijom, ali posebno je nezgodno kad mi telom kolaju razni hormoni.

Nedelju i po dana od kako smo počele sa svakodnevnim injekcijama hormona, doktori su rekli da je vreme za „okidač", injekciju koja će pokrenuti ovulaciju. Igla je bila velika, a nas dve smo bile nervozne. „Hajde, idemo." Nagnula sam se preko šanka i dupe okrenula ka ženi. Obrisala mi je alkoholom mesto koje je medicinska sestra zaokružila i zabola iglu. Kad me je uhvatila mučnina, otrčala sam do kupatila i na kolenima se ispovraćala. Dok sam grlila WC šolju, kroz misli mi je prolazilo: Ovo je sve zbog bebe. Sve zbog bebe. Sve zbog bebe.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu