Grupa Ti za VICE o njihovom novom albumu, stvaralaštvu i koncertu

Ne sećam se tačno kada sam prvi put čuo grupu Ti. Iliju Dunija sam poznavao od ranije, još iz grupe Petrol. Celu tu takozvanu beogradsku indie scenu su zapravo činili ljudi koji se manje više međusobno dobro poznaju. Bilo je kao da su se pojavili niotkuda i odjednom imali nekoliko stotina ljudi na svojim koncertima. Ali to što lagano deluje, ne znači da jeste. Prvi ozbiljniji nastup, a da ga se sećam je bio na zidiću ispred Doma omladine Beograda. S obzirom na to da je bio besplatan i na otvorenom, u centru grada, okupio se impresivan broj ljudi. Zakrčili su obližnju raskrsnicu, a Trajče i Ilija su svojim psihodeličnim zvukom predstavili Beogradu nešto što grad do sada nije video. Među posetiocima su bili svi značajniji ljudi sa domaće muzičke scene. To je bio jasan znak onoga što je sledilo. Vrlo brzo su dostigli kritičnu tačku i među domaćom (regionalnom) publikom postali jedan od najprepoznatljvijih "novih" bendova.

Sve u vezi sa njima deluje svedeno, minimalistički. Od toga da imaju samo dva člana, da imaju jednostavne deonice i aranžmane, dosta repeticije preko kojih ide Ilijina psihodelična gitara. Na taj minimalizam u sastavu i zvuku ide i minimalizam u tekstovima. Da mogu celu pesmu da otpevaju ponavljajući samo jednu reč, uradili bi tako. Čak im je i vizuelni element sveden. Petnaestominutna projekcija fraktala koja se vrti u krug i doprinosi tom hipnotičkom stanju psihodelične gitare. I tu leži stvar; koliko je teško postići jednostavnost? Koliko nas, zapravo, može da se pohvali činjenicom da u nekoliko poteza možemo da uradimo, saopštimo, izrazimo tako mnogo. Senzibilitet sa kojim to rade, vođeni u velikoj meri emocijom i intuicijom taj zvuk čine utoliko sirovijim i čistijim. Jer bez obzira o čemu da govorimo, jedna stvar trasngresira kroz sve klase, kulture i nacije, jedna stvar se podjednako obraća svima i svi je podjednako razumemo, a to je emocija. Grupa Ti su upravo to, čista emocija sa slojevima psihodelične gitare preko.

U petak, 12. juna, u Miksalištu u Savamali, grupa Ti će održati svoju koncertnu promociju. Prvobitno je trebalo da se desi u KC Gradu, ali zbog velikog interesovanja su promenili prostor. Ovo vam je jedinstvena prilika (ukoliko ranije niste mogli), da se upoznate sa ovim bendom koji je, bez sumnje jedan od trenutno najboljih na ovim prostorima. Više informacija od događaju možete da vidite ovde.

A ja sam se našao sa Ilijom, jednim od dva člana ove grupe da malo porazgovaramo o njima i njihovom radu pred ovaj koncert, a Trajče je, nažalost, ostao kod kuće da odmara, jer se razboleo.

VICE: Koliko dugo ste spremali album?

Ilija: Pa otprilike oko godinu dana su nastajale pesme. Dosta smo svirali u tom periodu. Puno utisaka sa putovanja, upoznavanja, doživljaji i to se sve nekako filtrira kroz nas u pesme. Relativno brzo smo ih snimili, otprilike za mesec dana, pošto snimamo kod kuće. Imamo svoj studio i sve to bude gotovo brzo. Kako prolazi vreme mi se sve bolje uigravamo i što se tiče pravljenja i snimanja pesama ušli smo u rutinu i jednostavno smo brži.

Da li ste onda blizu bedroom pop maniru i lo-fi zvuku?

Pa ima tog prizvuka, te intime i karaktera koji ne možeš da dobiješ u pravom, velikom studiju. Jer to su drugačiji uslovi. Ranije sam uvek maštao da budem konstantno u snimajućem studiju. Jer ti napraviš nešto u određenoj prostoriji, u određenim uslovima i sa određenim vajbom. Kada odeš tamo na drugo mesto, rekreiraš ti to, ali ne može da bude ta intima, ta prisnost koju imaš u svom prostoru. I eto, konačno imam to da u svom prostoru mogu da snimam. I zato imamo dve pesme na albumu koje su jam session i nisu skroz čiste i čuje se to, ali eto, stavili smo ih čisto da se oseti ta neposredna atmosfera.

Mnogo volim ploče koje imaju karaktera. Na primer prvi album Beach Fossils je sniman tako. How to Dress Well je sniman isto tako, Youth Lagoon isto tako. To su tri benda koje jako volim i to mi je bila inspiracija. Ako su ti bendovi mogli to da urade tako i da to bude strava, zašto i mi ne bismo mogli da probamo.

Ovo je vaša prva koncertna promocija za ovu ploču, ali ste nove pesme već izvodili.

Pa igrom slučaja smo svirali dan nakon što je izašao spot i prvi singl, a to je za ovu pesmu "Život u dvoje". I onda smo sutradan svirali u Božidarcu. Svirali su Sinestezija, KKN i mi, a koncert je bio besplatan za publiku, u organizaciji Conversa. Pošto smo dobri sa Duletom (Vračar Rocks, prim. aut.), rekao sam Trajčetu hajde da odradimo to. I bilo je super, jer je bilo puno mladih. Bilo je klinaca u prvim redovima koji su pevali pesme, a te klince inače ne vidimo na našim koncertima kada mora da se plati karta. Znači ima mlade publike, ali nemaju jednostavno novca da plate kartu za sebe, devojku, piće. I zato mi je drago da smo to uradili. Ista stvar je bila i u Kumanovu. Klinci, pevaju, igraju, skaču. Posle ih je Trajče pitao koje su godište, a oni kažu 2000.

Oduševili smo se. Kada ti dolazi mlada publika, to je to. Imamo mi već ovu stariju publiku, ali kada te klinci slušaju znači da imaš budućnost.

Vi spadate među malobrojne bendove koji su dosta brzo napredovali na domaćoj sceni (šta god to tržišno značilo), a opet brojni drugi, ništa manje kvalitetni bendovi to, ipak, nisu uspeli. U čemu je razlika?

Zaista ne znam koji je to sastojak. I to se ja često pitam, koji je to sastojak koji je doprineo tome konačno. Ali ne znam. Jedini sastojak koji je konstanta sve vreme tu je - rad. Trajče i ja otkako smo se upoznali u leto 2012. godine i sve dok nismo izbacili prvi EP u proleće 2013. godine, znači nekih osam meseci, svaki dan smo svirali i to po dve probe dnevno. Ujutru, pa odlazak na posao, pa uveče. Znači non-stop. Tako brzo sazrevaš, pronalaziš zvuk, sređuješ pesme, smišljaš aranžmane. Imali smo sreće da te pesme tako dobro prođu ("Koliko dana" i "Da ti želim ti dobra jutra"), da smo mi bukvalno te godine, samo na osnovu te dve pesme, odsvirali više od 40 koncerata. Posle smo dodali još dve: "Vidimo se" i "Ja tebe nemam", ali ono sa čime smo krenuli su ove dve pesme.

Bilo je situacija u kojima smo zvali prijatelje i saradnike i pitali ih da li možemo da sviramo, na šta bi nam oni odgovorili: "Pa neee znam, hajde malo da se uigrate, ovo-ono", pa im ja onda pošaljem spot za "Koliko dana", pa se jave i kažu: "Dolazite odmah!" I to je tako krenulo kao lavina. Društvene mreže su veoma pomogle, ljudi su šerovali i hvala im na tome i to je zaista značilo mnogo. Neki od najboljih koncerata koje smo imali su ti neki prvi koncerti. Na primer prvi koncerti u Zagrebu, Ljubljani, Beogradu. Mi smo bili u fazonu šta se ovo dešava. Takođe, treba da imaš pravi spoj sreće i karaktera. Na primer, mi smo imali sreće, zaista, ali se Trajče i ja, takođe, odlično slažemo. I kada izađeš na binu ljudi to osete. Ako je ta interakcija koja je baza zdrava i na dobrim osnovama postavljena, posle nadogradnja može da bude samo lepota.

Niste izdali album ni na kakvom nosaču zvuka. Imate samo online prodaju. Kako to ide?

Tako je. Imamo samo digitalnu verziju. Na bandcampu i kroz ove kanale digitalne distribucije, deezer, Itunes, spotify i tako. Ono u šta imamo direktan uvid je bandcamp i to dobro prolazi. Ljudi kupuju, plaćaju. Stavili smo minimalnu neku cenu, 5$. Međutim ljudi plate 7$, 8$, 10$, a neko uplati i 15$ i tako se bend podrži. I stvarno je fantastično - plati koliko misliš da treba, a ima ta neka minimalna cena i ja sam prezadovoljan kako to ide.

Koji vam je setup? Svašta vam nešto stoji na bini, a nikada nisam mogao lepo da vidim i nije mi jasno kako dobijate bass groove.

Evo ovako, baza je elektronski bubanj koji svira Trajče i moja gitara. Ispod toga ide bas koji je synth bass . To je mali moog minitaur. Kontrolisan je midi kontrolerom koji leži na podu i ja ga gazim nogama. Trebalo mi je vremena da uvežbam sviranje gitare, basova i pevanje. Zbog toga bas linije nisu komplikovane, jer ne mogu sve to da izvedem. Ali upravo je to dalo možda neku osnovu koja je onako jednostavna i onda ta gitara preko svega slaže slojeve. Koristim i dva pojačala. Jedno je clean gitara, a drugo su delayevi, tu imaju neke pedalice i mala klavijatura kojom snimam lupove. Deluje komplikovano, ali je zapravo vrlo jednostavno. Ljudi reaguju kao da je nešto strašno, ali nije.

Znači ako je bas linija jednostavna kao stvar nužnosti, koliko je onda vaša svedena forma takođe nužnost, a koliko je stvar koju ste tako i zamislili?

To je ono kakvi smo mi. To je naša suština. Mi smo jednostavni ljudi. Čovek koliko god da želi da manipuliše formom i da nadograđuje, to sve lako bude kuća bez temelja koju će da sruši prvi vetar, prva frka. Mi smo jednostavni ljudi u našoj suštini i to onda emitujemo kroz našu muziku. Sva kompleksnost koja eventualno nailazi na to je isto tako svedena. Ima puno instrumenata, ali ostaje prostor da se ta osnovna, jednostavna ideja iskaže, a potom i razvije. Samo želimo da kažemo kako iskreno osećamo i mislimo. A onda volimo i, nekako igrom slučaja i takvu muziku. Trajče i ja smo strašni fanovi Krautrocka, a tu ima puno repiticije, ponavljanja jednog te istog. To je neka osnova.

___________________________________________________________________________Pogledajte još i kako je Krautrock uticao na muzičku industriju u svetu:

___________________________________________________________________________

Koji bend je tu izvršio najveći uticaj na vas? Deluje kao "Neu!" ili tako neki.

Da, da, Neu! Trajče i ja se sečemo na to. I Trajče baš tako svira bubanj. Kada smo se nas dvojica upoznali na nekom jam sessionu, on je baš tako svirao bubanj. Krajnje jednostavno, bez nekih prelaza. Mi volimo da svaki instrument bude u funkciji pesme. Ne instrumenta ili mene kao muzičara. Mi smo podređeni pesmi. Mi volimo kada su stvari jednostavne. Kada najprostije i direktno kažeš šta osećaš i kada hoćeš da te razumem. Tako se i trudimo da nas ljudi razumeju. Jer veliki je dijapazon publiku. Od petnaestogodišnjaka u Kumanovu koji skaču, do ekipe od 40 godina. Kada ih sve skupiš na jedno mesto to je kulturološki i generacijski veoma širok raspon, a svi se razuememo. Zato što je jednostavno.

Kako ste uspeli tako brzo da definišete svoj zvuk? Od trenutka kada ste se pojavili vi ste manje-više isti. Nema tu velikih odstupanja.

Pa čim smo se Trajče i ja upoznali rekao sam mu da bih voleo da radimo sa ritam mašinama. Inače, ja imam tinitus, zujanje u ušima, zbog glasnih bina, proba i svega i već pred kraj rada Petrola uši su mi postale zasićene glasnog zvuka, bubnja, glasnih bina. To je bila jedna stvar - fizički limit. Jedini način da se bavim muzikom u budućnosti je da imam neki tihi bend. A kako da imam "tihi bend"? Ne postoji tako nešto. Dakle, od nečega što ti je limit, ograničenje, kako napraviti sada nešto novo. A ja sam oduvek voleo ritam mašine. Od Neu!, Kraftwerka i cele te nemačke scene koja se kasnije kroz sedamdesete i osamdesete razvilo u tehno i tako to, ja to veoma volim. I onda sam rekao Trajčetu da bih voleo da radim sa ritam mašinama. I Trajče kakav je, afirmativan čovek, sve hoće. Došli smo kući i na prvoj probi smo napravili već prvu pesmu, koju ćemo jednoga dana objaviti.

Kako se zove ta pesma?

"Nama su dani odbrojani."

Pa svima su nam dani odbrojani.

Pa baš zbog toga hajde svi da uživamo koliko možemo. To je inače naš stav. Znamo da su odbrojani, ali do jaja je što smo tu. I tako smo počeli da sviramo. Tada nisam imao elektronski bubanj, pa sam uključio klavijaturu kao midi kontroler na tu mašinu i Trajče je svirao bubanj na klavijaturi. Počeli smo da radimo i svideo nam se fazon. Različiti kikovi, 808, mogućnosti ogromne, a sve pod prstima. Ne moraš u studio nikakav da ideš, pa da te tamo neko namešta, pa za tri meseca da sve to čuješ, nego na licu mesta radiš šta hoćeš.

Dobro, to je tehnički deo, ali vaš zvuk je vrlo specifičan. Jasan je uticaj Krauta, ali psihodelični elementi koje koristite me podsećaju više na Kaliforniju nego na bilo šta drugo što je moglo da se čuje u svetu Krauta.

To je tačno. Ima tu kombinacija. Jako volim The Beatles i The Beach Boys i u toj kombinaciji Beatlesa i melodija to bude to. Ja jako volim i cenim melodije. Meni je to osnovna jedinica u muzici. Ako ima melodiju koja me odmah u stomak udari i srce da mi zaigra - to je za mene dobra pesma. Sad, kako je ona porducirana i kako to sve funkcioniše, to nema veze. Dakle melodija i krautrock, to smo mi, ukratko rečeno. A do tog zvuka smo došli, mogu ti reći, teškom mukom, Galebe. Znači radili smo osam meseci i iz dana u dan se menjao setup kompletno. Danas imam jedan štim, jednu gitaru, pojačalo, a sutra potpuno drugu. A Trajčetu dam novu, pošto imam dosta ritam mašina, jer se skupilo vremenom. Mi smo to non-stop menjali.

To je veoma stresno, a posebno za ljude koji ne mogu tako brzo da reaguju na promene. Imao sam sreću da nađem Trajčeta. To je bukvalno sreća, ne znam kako drugačije da nazovem. On dođe na probu, a ono sve se potpuno promenilo. I ne bude u fazonu šta je sada ovo, već hajde, idemo. Ja tu nešto šiljim, sat, dva, on tu sedi i čeka me. Ja ne prestajem, a on sedi i čeka. Ta volja i strpljenje, neko bi na pola odustao i rekao da od toga nema ništa. Kao, kakva ti je to kombinacija, ovaj svira bubanj na klavijaturi, glupost. Ja sam ga zezao Trajče von Betoven. Ni u jednom trenutku mi nismo znali kako će ljudi da reaguju i da li ćemo ikada išta da napravimo. Ali ta ljubav prema muzici nam je zajednička. Ja volim kada on dođe, jer mi sednemo drugarski, i samo počnemo da sviramo. Devet meseci kasnije došli smo do tog zvuka.

Pa koliko često danas svirate?

Svaki dan. Sviramo svaki dan. Dok nisam počeo da se zabavljam sa Dunjom ( Dojo) i dok on nije imao devojku, to je bilo dva puta dnevno. Sada je to jednom dnevno, ali i dalje sviramo svaki dan. Pustili smo sada život da nam malo upliva u živote, ali svira se svaki dan. Nema odnosa sa društvom uveče, slave, venčanja, izlasci i tako to. Samo sviraš i radiš. Imamo dnevne poslove, jer ne možemo da se izdržavamo od muzike i to je to. Sve vreme. Sada imamo dobru postavku koju nećemo neko vreme da menjamo, tako da ne mora više toliko da se radi, sada je samo nadogradnja ideja. Ali mora da se radi svaki dan.

Veoma vam je zanimljiv i vizuelni deo nastupa koji je takođe veoma sveden, a ipak efektan. Koristite i fraktale, što do sada nisam imao prilike da vidim. Koliko je to bitan deo vašeg zvuka?

Kao što smo pakovali i taj audio da bude jednostavan za svakog tonca, tako smo često pakovali i vizuelno. Jer u klubovima, posebno manjim, nema adekvatnog osvetljenja, a taj vizuelni deo je podjednako bitan kao i muzika. Ja vizuelno shvatam kao dopunu muzike, kao još jedan instrument. Tako i spotove shvatam, kao nadogradnju za muziku. Tada nam je bilo potrebno da uradimo nešto da nam i taj vizelni deo bude ok i nabavili smo projektor. Pred jedan od naših prvih koncerata, mislim da je to bilo u KC Gradu, čuo sam se sa Rastkom Petrovićem, našim drugarom koji nam je radio "Koliko dana" i "Da ti želim dobra jutra" i tražio sam mu nešto, jer nismo mogli da vodimo stalno sa sobom lika koji će nam raditi lajv miks videa. Rale mi je onda rekao da ima nešto strava za mene. On je bukvalno kao član benda i rekao mi je: "Brate, imam nešto za tebe. Mandelbrotov set." To je matematička formula na osnovu koju su urađeni fraktali. To se koristi u svim mogućim industrijama od vojne do avio. Paterni koji postoje već u prirodi. Skinuli smo video sa youtubea od nekih petnaestak minuta fraktala. Napravili smo lup i postavili na binu. Opet neka jednostavna ideja koja dobro funkcioniše.

Toliko smo puta pomenuli Trajčeta, sada moraš da kažeš kako ste se vas dvojica upoznali.

To je bilo negde u maju 2012. godine. Bio je koncert grupe Repetitor. Pratili smo Milenu za Ameriku. Ona je otišla tada na šest meseci tamo. I mislim da je bilo Zmajevo gnezdo ili neki od tih prostora. Posle smo zablejali u prostoru gde je vežbao moj nekadašnji bend Petrol i počeo je jam session. Ja u tom trenutku već nekih šest meseci nisam svirao sa Petrolom i željan svirke sam dohvatio gitaru i ne puštam je. Tu su se smenjivali basisti, bubnjari i klavijaturisti. U nekom trenutku je tu došao Trajče, odsvirao je neki 7-8 taktova i ja sam bio u fazonu to je to, ovako treba da se svira bubanj. Svedeno u funkciji ostatka benda koji se okupio tu. Niko mu ništa nije rekao, on je jednostavno čovek osetio to. Bio je tu petnaestak minuta, bila je neka gužva, nismo stigli da se upoznamo i on je jednostavno u nekom trenutku otišao. Ja sam par dana bio u fazonu kako da dođem do tog čoveka. Ko je on? Gde je? I onda sam pitao Gagija iz tadašnjih Kriški da li zna za bubnjara koji je bio to veče. On je rekao da zna, da ga zovu Trajče i imao je njegov broj telefona. Ja sam ga zvao i reka sam mu da sam pokušavao da ga nađem, a on mi je odgovorio da je i on mene pokušavao isto tako da nađe. Našli smo se ubrzo kod mene tu u kraju, otšli smo kod mene na gajbi i formirali bend nikad lakše. I sve tako ide. Sve je lako. Dogovori oko ploča, turneja, pesama, sve je neviđeno lako.

Super Ilija, hvala ti puno, vidimo se na koncertu i pozdravi Trajčeta.

Hvala tebi, vidimo se.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu