Reklame
Svaštara

Kasete, dijete i peti oktobar uz Rage Against The Machine

Mislim da je jedini razlog što sam uopšte otišao u grad toga dana bio taj što je cela moja porodica bila na ulicama. Hteo sam da odstojim svoje, popijem suzavac ili pendrek i da se vratim kući.

pisao Vladimir Skočajić
05 Oktobar 2015, 1:06pm

Foto Flickr Walt Jabsco

Početkom jeseni te 2000. godine bilo me je teško naterati na bilo šta. Drugar me je ubeđivao da joj priđem iako je bilo očigledno da je zanimam kao što mene interesuje rezultat derbija. Nikad joj nisam prišao. Samog sebe sam ubeđivao da ne smem klonuti duhom što je propala moja 853. dijeta i da moram da počnem sa novom, jerbo sam izgledao kao prase. Koliko je to samoubeđivanje bilo uspešno, jasno je ako znamo da sam za jedno popodne pojeo čokoladu od 300 grama. I to onu sa krupnim lešnicima koja mi nije omiljena. Tada sam studirao filozofiju i pokušavao sam da se nateram da izađem na neki ispit, ali ni to se nije desilo. Ostao sam na fakultetu samo da bih imao papir kojim ću da odlažem vojsku. Nisam imao vere u bilo šta. Ne znam da li sam tada baš završio u krevetu sa depresijom, ali da smo flertovali, to je bilo više nego očigledno. Izlizane kasete Nika Drejka i Marka Ajcela koje još čuvam, govore o tom vremenu više od svih mojih reči.

I pored sve te apatije, nekako sam uspeo sebe da nateram da izađem na izbore te jeseni. Poslednjih godina često razmišljam zašto sam to uradio. Nisam verovao da će ih Sloba izgubiti, a čak i da se to desi, bio sam siguran da neće otići sa vlasti. A ipak sam izašao. Glasao sam u nekom drvenom skladištu u Marinkovoj bari. Glasačko mesto je bilo paradigma zemlje u kojoj smo živeli. Pod je bio zemljani, između dasaka na zidovima ulazilo je sunce i cela prostorija je delovala kao napušteni salun iz nekog filma sa Džonom Vejnom. Iako Džon Vejn nije bio prisutan, u redu za glasanje strpljivo je čekao Kenedi Jovanović iz Marinkove bare. Njega sam samo par dana pre toga video kako pere šofešajbne na semaforu preko puta moje zgrade. Onom koji „drži" crveno 10 minuta. Kad je došao na mene red, uzeo sam onaj listić, zapušio nos i zaokružio Koštunicu. Imao sam 22 godine, to mi nije bio prvi put da glasam, ali mi se i svakako činilo najbesmislenijim izlaskom na biralište. Mogao sam se kladiti u 1,000 kaseta da će se posle tih izbora predsednik Srbije isto zvati.

Kada se posle nekoliko dana ispostavilo da je Sloba izgubio izbore, priznajem da sam bio iznenađen. Međutim i pored toga, nisam se previše uzbuđivao. Znao sam da će on već naći način da ostane tu gde je. Ako je u nečemu bio profi tokom pola mog života, koliko je tad bio na vlasti, to je da laže i krade. Bilo je samo pitanje načina. Pokušao je Ivica Dačić, pokušala je Milena Arežina, ali na moje zaprepašćenje, nisu uspeli. Ljudi su prestajali da rade u svojim firmama, počeli su da otkazuju svaku poslušnost, a na putevima su nicale blokade. Bilo je očigledno da se kuva nešto veliko. Znao sam da smo na par koraka od velikog finala u vidu poslednjeg građanskog rata, u kome će Sloba pobiti onoliko koliko treba da bi ostao tu gde je.

Foto via Flickr user

Da se razumemo, samo par godina ranije, taj flegmatični deran bio je mešavina Vladice iz "Varljivog leta 68" i Če Gevare. Bežao sam sa časova iz gimnazije da bih bio na studentskim protestima. Gutao sam suzavac kada su ukidali Studio B. Slušao sam vokmen dok je masu palio isfolirani mediokritet Čedomir Jovanović za kojim su uzdisale cice koje su maštale o velkim svadbama, da bih nakon njegovog govora skinuo sluške i krenuo sa studentima u šetnju po gradu. Bio sam u Kolarčevoj ono veče kada je postavljen kordon. Bio sam na istom tom mestu nedelju dana kasnije kada su se panduri sklonili. Ta šetnja nakon „oslobođene" Kolarčeve, za mene je bio trijumf nad trijumfima. To veče sam bio najsrećniji u celom svom tinejdžerskom životu. Znao sam i tada da sam samo šraf, ali sam mislio da sam važan šraf. To veče sam mislio da su Slobi dani odbrojani i da je ovog puta stvarno gotov.

A onda se ispostavilo da je to sve bila šarena laža. „Tito je podržao studente", kao da sam čuo glas Omera Karabega u daljini. Sloba je ostao tu gde je. Baba Ruži bi korisnije bilo da je kuvala sarmu, nego što nam je mahala sa terase. Ja sam ostao bez dva para patika i istrpeo sam Firestrarter onoliko puta, bukvalno ni zbog čega. Ti propali protesti 1996/97. učinili su da se osećam starijim nego što sam bio. Započeo sam da pišem zbirku pesama koju sam nazvao „Predratne pesme". Izgubio sam svaku veru i nadu da će ovaj da se makne. Milom sigurno ne, a teško i silom. Utonuo sam u teško apatiju, kao i većina ljudi oko mene. Od tada je slika Če Gevare za mene i zvanično postala samo simbol jednog od suvenira sa Kube.

Foto via Flickr user

Imajući sve to u vidu, jasno je zašto nisam posetio nijedan miting u periodu između 24. septembra i 5. oktobra 2000. Kapirao sam da je sve to uzalud. Ni 5. oktobra nisam hteo na miting. Tog dana sam imao svađu sa ukućanima. Ubeđivali su me da odlazak na protest tog dana nije stvar vere, već morala. Možete misliti koliko se neko od 22 godine, u crnim martinkama i katancem oko vrata loži na moral. Ipak, kada sam video da će oni stvarno ići, a dobro sam znao da se ćale nada promenama još manje nego ja, da će čak povesti u grad i moju trinaestogodišnju sestru, skapirao sam da ne mogu ostati sam u stanu i gledati blokbastere na TV Politici. Dogovorio sam se sa drugom da se nađemo u gradu, ubacio prvi album Rage Against the Machine u vokmen i krenuo.

Grad je bio prepun ljudi. Slušao sam Rage i hodao kroz gužvu. Gledao sam tu reku ljudi sa onim fuck you I won't do what you tell me ritmom u ušima, slušao sam Freedom odvrnutu do daske, premotavao je na početak i priznajem da sam u jednom trenutku osetio žmarce. Čudio sam se samom sebi, jer sam i dalje bio ubeđen da je potpuno suludo ići na taj miting. Ili će nas pobiti, ili će nam Sloba već nekako objasniti da nije izgubio. Mislim da je jedini razlog što sam uopšte otišao u grad toga dana bio taj što je cela moja porodica bila na ulicama. Hteo sam da odstojim svoje, popijem suzavac ili pendrek i da se vratim kući.

Ispred skupštine je bilo milijardu ljudi. Više čak nego na Sonic Youth koncertu koji se desio par godina kasnije na Lidu kada sam se u prvim redovima borio za vazduh. Nisi mogao da priđeš. Stajali smo skrajnuti sa strane i gledali napred. Ništa se nije videlo. Onda smo bacili pogled na zgradu preko puta skupštine, onu u kojoj je bila robna kuća Beograd. Videli smo gomilu ljudi na krovu. Kako smo tih dana inače bili u fazi izlaženja po krovovima, došli smo na ideju da se popnemo na tu zgradu. Kada smo došli gore, videli smo da se broj ljudi na krovu meri u desetinama. Ako ništa drugo, mogli smo da budemo u toku šta se dešava dole. Od mene apatičnog niko ne bi imao korist ni da sam u prvim redovima, među onima koji jurišaju. A onda je dole počelo da se dešava. Ljudi su počeli da ulaze u skupštinu, da je pale, da izbacuju stvari kroz prozore. Iznad nas su leteli helikopteri i znao sam da je samo pitanje trenutka kada će početi da pucaju. To što smo bili na krovu, značilo je da će mecima iz helikoptera trebati manje vremena da dođu do nas, nego do onih dole. Pitao sam se gde li su moji i šta je sa sestrom.

To palenje skuštine je trajalo. A onda se vatra spontano ugasila. Ostao je samo onaj crni garež na spoljnim zidovima skupštine. Nije bilo pandura da tuku ljude. Helikopteri su leteli, ali niko nije pucao. Ljudi su mahali zastavama i imali su osmehe na licima. Vikali su "gotov je". Prošlo je mnogo sati od kada sam došao u grad. Moj drug i ja smo se pitali "kako je bre tek tako gotov". I nismo verovali da jeste.

Kada je palo veče, nakon nekih 6-7 sati provedenih u gradu, počeo sam da brinem šta je sa mojima. Iako su vesti javljale da nema poginulih, da je tek poneko povređen, nije mi bilo svejedno. Ljudi su pevali, pili su rakiju, trubeli su iz automobila i vijorile su se zastave. Gledao sam ih u čudu dok sam peške išao od centra do Voždovca.

Moji su stigli kući pre mene. Bili su nasmejani i srećni. Taman kada sam se vratio, na TV-u se pojavio Sloba koji je priznao da je izgubio izbore. Nikada pre nisam video ćaleta tako srećnog. Otvorio je flašu nekog fensi pića, koje je verovatno čuvao za moje ili sestrino venčanje. On nikad nije pio mnogo. A te večeri se poprilično zagrejao. Bio je nasmejan, vedar i pričljiv. Od svih ljudi koji poznajem, jedini koji je bio veći skeptik od mene da će Sloba da ode bio je on. A kombinacija tog njegovog optimizma i Slobine želje da sa malim unukom Markom 'fata patka na ringišpilu, učinili su da po prvi put tog dana skapiram da je stvarno gotov. I dalje nisam verovao da je otišao bez krvi. Ali znao sam da je kraj.

Šta se posle desilo, svi znamo. Neću tražiti uzroke ili krivce zbog kojih je ćaletovo euforično raspoloženje od te petooktobarske večeri brzo splasnulo. I ne samo njegovo, nego i moje. Možda i tvoje. Svako od nas ima teoriju ko je kriv, šta je trebalo da se uradi a nije, odnosno šta je urađeno a nije trebalo. Neke od tih teorija imaju, a neke nemaju smisla. Ali sve ih povezuju tri reči – višu nisu važne.

Ono što sam definitivno naučio nakon petog oktobra 2000. godine jeste da su revolucije jedno teško sranje. Bilo koje i bilo gde. Revolucija ima smisla koliko i gledanje fudbalske utakmice u domaćem prvenstvu ili onlajn peticija protiv rijaliti programa. Posle revolucija se ne živi bolje. Eventualno možda bude bolje neko kratko vreme posle najveće eksplozije, ali stvari se po pravilu vrlo brzo vraćaju u onu staru ili vrlo sličnu kolotečinu. Mislite da će vam Rumuni, Kubanci, Libijci, Tunižani ili Iračani reći da se posle njihovih revolucija nisu razočarali i da je kasnije bilo onako kako su se nadali? Novac je kralj, novac je bog. I to je jedino što se računa bilo gde i bilo kada. A novac obično nije u rukama plebsa koji je na barikadama. Čak i ako jeste, oni će ga posle revolucije samo uvećati. Pa će se onda kroz nekoliko godina protiv njih podići neka nova revolucija. Koja će takođe biti kratkog daha i bez uspeha na duže staze. I tako sve u krug. A onaj veliki novac je u rukama onih koji hrane plebs sa barikada. A ti su isti i pre i posle barikada. Svuda.

_________________________________________________________________________

VICE meets Srđa Popović

_________________________________________________________________________

Takođe, to što su neki od onih sa kojima smo stajali na tim istim barikadama i žickali cigare danas postali ljudi od kojih nam se, u najboljem slučaju, baca pegla, to je već priča koja zaslužuje poseban tekst.

Ako se u Americi već par decenija sve vrti oko nekoliko istih porodica, ako Rusijom vlada ista ekipa više od 20 godina, ako je premijer Mađarske danas isti onaj koji je bio 5. oktobra 2000, ako na našem političkom nebu kruže ista imena već godinama, mislite li da bi nekakvi veliki mitinzi ili revolucije promenile tok tih stvari? Ni ja.

Istina, ono što se desilo 5. oktobra i nije bila revolucija u pravom smislu te reči. To je bilo nezadovoljstvo ljudi još jednim pokušajem krađe izbornih rezultata. Da je Sloba bio manje alav, niko ne bi palio skupštinu, niti bi bio pola miliona ljudi na ulicama. Mogao je samo da prizna poraz i da ode. Tada ne bismo znali ko je bagerista Džo, "Vreme" ne bi imalo onu spektakularnu naslovnu stranu sa gužvom ispred skupštine i svega bismo se sećali samo kao "naše pobede na izborima". Takođe, moglo je biti mnogo gore. Moglo je tog dana biti mnogo mrtvih i povređenih na ulicama. Sloba je mogao otići u "velikom stilu", onako kako je verovatno njegova supruga priželjkivala. Mislite li da bi nam u bilo kom od ta dva scenarija bilo išta dugačije? Mislite li da bi vam tada taj privatnik što je kupio firmu u kojoj radite davao više od 200-300 evra mesečno? Ili vam ne bi dugovao osam plata? Ili biste imali posao? Ni ja.

U svakom slučaju, peti oktobar je očigledno morao da se desi na način na koji se desio. Da li je dobro to što se dogodio? Svakako da jeste. U suprotnom, danas bi možda još uvek mobilisali po kućama, nikada ne bismo videli Sonic Youth u Beogradu i naši sportisti verovatno ne bi igrali međunarodne utakmice. Ali ma koliko da volim Sonic Youth, složićemo se da su ova dva potonja benefita nebitna. Ipak, onaj prvi svakako nije za potcenjivanje. I to je u suštini jedini koji razdvaja vreme pre i posle petog oktobra. A kada bolje razmislite na tu temu, zaključak se sam nameće: jebeš zemlju u kojoj ljude umiruje rečenica "bar nema rata".

Ljudi su razočarani svuda, čak i na onim mestima na kojima lekari ne primaju mito, političari nemaju veze sa keramičkim pločicama i pečenjarama, navijači iz suprotnih tabora čestitaju jedni drugima popoede, a mesta u vrtićima ima za sve. I na tim mestima se svakodnevno bore, otplaćuju dugove, imaju strahove i nadu. No za razliku od tih mesta, ovde iz dana u dan ovog poslednjeg ima sve manje. Ovde ne samo da tu nadu ne može vratiti neki novi peti oktobar, nego je veliko pitanje da li bi i najcivilizovaniji način promene, onaj koji ima veze sa zaokruživanjem nekog imena na glasačkom listiću, mogao da pomeri stvari za jedan milimetar. Ne danas, ili sutra, već bilo kada. A opet, kako drugačije? To što nemamo odgovor na ova pitanja, mislim da govori o dubini našeg živog blata više od bilo čega drugog.


Kenedi Jovanović još uvek pere šoferšajbne na onom istom semaforu. Video sam ga pre neki dan. Sad je već ostario. Ima sigurno bar šezdesetak godina. Otežano hoda i ne navaljuje sunđerom na šoferšajbnu kao nekad. Dok sam ga gledao kako pere staklo liku kome je na registraciji pisalo "miki", razmišljao sam o vremenu koje je prošlo od kada sam ga video na onom glasačkom mestu. Pitao sam se koliko li se on, a koliko li sam se ja promenio od tada. Da li je i on ostao bez trunke vere, kao i da li je nekad imao. Nisam bio siguran u to. Ali ono u šta jesam, to je da se više nikada nećemo sresti ni na jednom glasačkom mestu. Bar ne u ovoj zemlji.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu