Reklame
Kultura

Gustav našeg detinjstva

Mađarski crtać "Gustav" je bio prilično ispred svog vremena i doživeo je zapažen uspeh u bivšoj Jugoslaviji.

pisao Vladimir Skočajić
16 Septembar 2015, 5:15am

Potpuno je prirodno da se većini nas čini kako su u vreme kada smo bili klinci muzika, romani, stripovi, filmovi ili crtaći bili mnogo bolji. Tako mislimo jednim delom zbog toga što smo svi skloni idealizovanju vremena kada smo bili mladi, a drugim zato što su mnogi od nas iz ovog ili onog razloga prestali da prate popularnu kulturu (jurnjava za novcem i briga o mlađim naraštajima su najčešći razlozi za to). Istina je međutim da kvantitavno nikada nije bilo više mladih bendova, kreativnih režisera, maštovitih pisaca i inovativnih strip crtača. A kada je kvantitet veliki, logično je i da je kvalitet u porastu.

Upravo je u tom izboru i najveća razlika između vremena od pre 30-40 godina i ovog danas. Pošto ćemo se u ovom tekstu baviti jednim animiranim filmom, uzmimo primer crtaća. Dok danas imate bar 5-6 TV kanala koji po ceo dan emituju crtane filmove, kao i Internet na kome u svakom trenutku možete pronaći koji god crtać poželite, nekada smo pokretne slike dobijali na kašičicu. Na TV-u se svaki dan emitovao "siguran" petominutni crtać u 7:15h, petneastominutni nedeljom uveče, a sve preko toga je bila premija. Za razliku od sadašnjeg trenutka kada nam je ostavljeno da sami kopamo po džinovskoj gomili crtaća i među gomilom proseka tražimo ono što vredi, u vreme našeg detinjstva smo silom prilika bili osuđeni na izbor televizijskih urednika. Kako je gomila po kojoj su oni kopali bila kanda nešto manja od ove kojom mi baratamo, i kako je sam posao televizjskog urednika nekada zahtevao mnogo više posvećenja, pažnje, pa zašto ne reći i inteligencije, ne treba da čudi što je izbor crtaća koje smo nekada gledali na TV-u bio sjajan.

Pročitajte: Robert Rodrigez piše i režira novi Jonny Quest film

Pored američkih klasika kao što su Duško Dugouško, Patak Dača, Lale Gator ili Pera Detlić, prednjačili su evropski crtani filmovi – bili su tu belgijski ("Štrumpfovi"), poljski ("Lolek i Bolek"), nemački ("Sport Bili"), italijanski ("La Linea", mada smo ga interno svi zvali "barum barum"), a bilo je čak i jugoslovenskih ("Profesor Baltazar"). Šezdesetih i sedamdesetih godina, evropska animacija je živela svoje zlatno doba, te uopšte ne treba da čudi toliki izbor crtaća sa starog kontinenta.

Među svima njima, posebno se izdvajao jedan čija je tematika bila prilično ispred svog vremena i koji je doživeo zapažen uspeh u bivšoj Jugoslaviji. Reč je o mađarskom crtaću "Gustav".

Poznanstvo Gustavovih "roditelja"

Nakon političkih previranja posle Drugog svetskog rata, odnosno revolucije protiv sovjetske okupacije 1956. godine, život u Mađarskoj je ušao u nešto mirnije vode. Odeljenje za animaciju mađarske filmske produkcije osnovano je 1951, a upravo je pomenute 1956. godine postalo nezavisno, kada je i dobilo zvanično ime "Panonija filmstudio". Gotovo svi autori koji su nešto značili u istoriji mađarskog animiranog filma, imali su neke veze sa tim studijom. Nije zgoreg pomenuti da je, između ostalih, iz tog studija potekao i Ferenc Rofuš, čiji je crtać "Muva" 1981. godine dobio Oskara za najbolji kratki animirani film.

Jedan od članova studija "Panonija" bio je i Jožef Nep koji je 1961. postigao zapašen uspeh u Mađarskoj sa crtanim filmom "Strast". S obzirom na pomenuti uspeh i na mnogobrojne filmske ideje koje su mu se motale po glavi, tridesetogodišnji Nep je tražio saradnike sa kojima će crtati novi animirani film. Tada dvadesetogodišnjak, Marsel Jankovič je napustio 4. razred srednje škole i počeo da radi kao pomoćnik iskusnim crtačima u "Panonija" studiju. Kako je već pomagao Nepu oko "Strasti", bilo je logično što su njih dvojica došli na ideju da zajedno naprave novi film. Ubrzo im se priključio iskusni Atila Daragaj (koji je te 1964. imao 37 godina) i nakon nekoliko zajedničkih sastanaka, ideja za novi crtać je uobličena...tačnije Gustav je rođen 1964. godine.

Kritika društva i džez

Ako niste nikada gledali "Gustava", dovoljno je reći da je on slika i prilika jednog običnog gradskog čoveka, koji muku muči sa svim onim nedaćama koje su se dešavale svima nama: stres na radnom mestu i svađa sa šefom, problemi u pronalaženju devojke, ljubomora, otuđenost, traženje posla, svađa sa komšijama...Međutim, način na koji su prikazane sve te njegove nedaće u sebi nose veliku dozu (često crnog) humora, a neretko i preterivanja, te ne čudi što je kraj mnogih epizoda gotovo apsurdan. Baš iz tog razloga Gustav mnogo puta završi u nekoj mentalnoj instituciji, potpuno iznuren i isceđen od silnih opcija kojima je, bezuspešno pokušavao da reši neki problem.

Nećemo pogrešiti ako kažemo da je "Gustav" i svojevremena kritika potrošačkog društva u kome živimo. Tako u jednoj epizodi Gustav ostane bez kafe i siđe u obližnji, veliki supermarket. U njemu je toliki izbor svega i svačega, da Gustav svaki put nakupuje pune kese svih stvari koje mu realno nisu neophodne, pri tom svaki put zaboravivši ono po šta je pošao. U drugoj, Gustav je rešio da živi i hrani se zdravo, uz svakodnevne vežbe. Uporedo, pratimo život njegovog komšije hedoniste, koji se ne libi da pije, puši, menja žene i upražnjava sve ono čega se Gustav odriče. Na kraju, komšija gubi život u saobraćajnoj nesreći dok je očijukao sa nekom devojkom kraj druma, što je razlog da Gustav likuje zbog toga što se njegov zdrav način života isplatio. S tom napomenom, da kada se to desilo, obojica su bila u dubokoj starosti.

Danas, kada imamo "Simpsonove", "Saut park" i mnoge druge crtaće koji se brutalno razračunavaju sa konzervativnim i mediokritetskim svetom u kome živimo, kritike društva koje smo gledali u "Gustavu" deluju pomalo smešno i naivno. Ipak, ne zaboravite da je ovaj crtani film nastao pre gotovo pola veka – šezedesetih godina je snimljeno 68 petominutnih epizoda, a sedamdesetih još 52. Iako samo nagađam, skroz mogu da zamislim autore "Saut parka" kako su u mlađim godinama uživali u Gustavovim dogodovštinama.

Uspeh kod svih generacija

Ko god je gledao "Gustava" sigurno se dobro seća nezaboravne džez muzike iz špice. Kako je reč o crtaću u kome nema dijaloga, jasno je koliko je muzika bila važna stavka. Džezerske melodije koje čujemo u svakoj epizodi, savršeno su pratile radnju i raspoloženje glavnih junaka. Za te zvuke su zaslužni Žolt Petho i Tamaš Deak, koji su potpisani kao autori muzike u najvećem broju epizoda. Inače, upravo zahvaljujući tome što je "Gustav" nemi crtać, postigao je uspeh u mnogim zemljama zapadnog sveta. Tačnije, svi su ga mogli razumeti, bez obzira koji jezik govorili. Iako je crtać bio pre svega najpopularniji u zemljama istočne Evrope, njegova univerzalnost je uspela da prebaci okeane, pa je među ljubiteljima animiranog filma u Kanadi stekao gotovo kultni status.

Kod nas se najčešće emitovao u poluvremenu fudbalskih utakmica. Beše to vreme kada nije bilo ovoliko reklama kao sada. Dešavalo se da u poluvremenu emituju dve ili tri epizode, i sećam se kako sam po završetku prvog crtaća svojim roditeljima (koji su takođe obožavali Gustava) redovno postavljao besmisleno pitanje: "Šta mislite - da li će biti još jedna epizoda?", sve se nadajući njihovom pozitivnom odgovoru, koji tobože ima uticaj broj emitovanih epizoda.

Epilog

Mnogo godina kasnije, imena Nepa, Jankoviča i Daragaja postala su sinonim za evropski animirani film. Jankovič je čak postao i umetnički direktor studija "Panonija" 1995. godine. On i Nep su i dalje živi (Marsel u oktorbu puni 74, Nepima 81 godinu), dok je Daragaj preminuo 2009. godine.

Iako se "Gustav" danas retko emituje na televiziji, on nikako nije zaboravljen. Na Jutjub kanalu je moguće pronaći na desetine epizoda, a neke od njih je pogledalo više stotina hiljada ljudi. Takođe, DVD izdanja sa kompletnim sezonama objavljuju se gotovo svake godine.

"Gustav" je dokaz da iako živite u zemlji koja je relativno odsečena od sveta, kakva je bila komunistička Mađarska početkom šezdesetih, iako nemate prevelika novčana sredstva (ctrać je mahom crno-beli, osim likova koji su u prvom planu), ukoliko vas vodi snažna ideja i entuzijazam uspeh je skoro pa neminovan. Iskreno sumnjam da su, tada još uvek golobradi, autori "Gustava" mogli pretpostaviti da će njihov crtać obeležiti odrastanje nekoliko generacija kao i da će se o njemu pričati i kroz pola veka. A kako stvari stoje, uopšte me ne bi čudilo da će se legende o ovom simpatičnom ugursuzu prepričavati i 2064. godine.

Pratite VICE na Facebook, Twitter,Instagram
Tagged:
Gustav
Vice Blog
fenomeni
Detinjstvo
beograd
Vladimir Skočajić
Voždovac
crtani filmovi
Animirani film