U gradu u kom se svi pretvaraju da žive u prošlosti

Prošlost je, kažu ljudi, neistražena teritorija. To posebno važi za Veliku Britaniju. Na primer, mnogo se toga izmenilo najmanje četiri generacije otkako su subjekti Živog muzeja Crne zemlje ( Black Country Living Museum ) bili u naponu snage. Homoseksualnost više nije protivzakonita, vikend je postao pojam, a zemlja više nije izdeljena na delove pune uplakane, evakuisane dece ili delove u plamenu. Divno je živeti u ova vremena.

Ali ljudi su bili živi i u neka druga vremena, konkretno između 1890. i 1935. godine, u doba koje rekonstruiše Živi muzej Crne zemlje. Smešten u Tiptonu kod Birmingema, sam muzej je neka vrsta gradića u kom ljudi proživljavaju delove prošlosti. U njemu imate starinske autobuse, starinske prodavnice slatkiša, starinske ljude obučene u starinska odela koji izgovaraju starinske izraze, sve upakovano u obrazovne izložbene eksponate o vremenu između dva svetska rata.

Muzej je praktično seoce sa putićima kojima se okolo voze starci u starinskim automobilima. Jedino mesto koje priznaje da je moderno jeste funkcionalna garaža, u kojoj se sedokosi mehaničari smeju kao manijaci dok popravljaju stara kola i vozikaju ih po gradu zabavljajući posetioce. Od prizora takvih stvari bi se srce nečijeg tate steglo kad shvati da je u životu ovim trebalo da se bavi a ne da dangubi, a zatim bi obrisao suze i svom detetu kupio treći sladoled u kornetu.

Da sve bude čudnije, ovo mesto nije fabrika vatrometa koja proizvodi gomilu uzbuđenja kao što biste očekivali. Pre nego što sam stigao ovamo mislio sam da će to biti jedan od onih živih kaubojskih gradića u Americi, gde se muškarci šetkaju okolo u šeširima izgovarajući rečenice kao što su: "Bože me oprosti, pa šta mi to imamo ovde! Vid' ti to, telefon od obojenog stakla! Šta vam je to, dobri gospodine? 'Ja-fon', kažete? Pa to je najluckastije sokoćalo koje sam u životu video!" Ovo ovde bili su više neki starci i starice iz okoline u istorijskim kostimima, koji su svoje okruženje opisivali u govorima naučenim napamet.

Ova žena, na primer, pričala nam je o tome kako je kupatilo u jednoj od kuća služilo i kao kuhinja. Bilo je to zanimljivo, ali istovremeno, baš i nije. Bilo mi je žao nje, jer će se verovatno tek jedan na svakih 20 posetilaca u njenom toplom malom domu uživeti dovoljno u sve da je inspiriše na neku zanimljiviju priču.

Čini se da je glavna industrija u ovom gradiću iz prošlosti bila metalurgija, konkretno pravljenje lanaca. Bilo je tu lanaca svih oblika i veličina, od zastrašujućih divovskih koji služe za ukotvljavanje brodova, do slatkih malih o kojima su verovatno visile lutalice na zidovima po bajbocima.

Bilo kako bilo, dok sam se opuštao uz pecivo iz menze, počeo sam da podozrevam da prošlost nije tako uzbudljiva kao što sam očekivao.

Želeo sam da se vratim kući iz Živog muzeja Crne zemlje odbijajući da prihvatim sadašnjost, trčeći kući da zamenim svoj "mekbuk pro" za jeftinu zviždaljku ili već tako nešto. Ali moje okruženje samo je podsećalo na lenji ratni memorijalni centar smešten negde Bogu iza nogu, na mestu do kog će i vaša raga crći a gas koji bude ispuštala iz svoje raspale lešine podsećaće na nezanimljivi monolog o metalurgiji krajem pretprošlog veka.

Ali kad sam zavrnuo za ugao kraj Radničkog instituta, odjednom je sve dobilo na smislu. Na ovom kratkom parčetu puta nalazila se duvandžijska radnja, radnja za popravku motocikala i radnja za popravku radija — e, to je bila prošlost koju sam tražio. Ovde sam želeo da se nađem.

Pozadi se nalazila pitoma mala kuća u fazonu tridesetih. Sa radija su se tiho čule popularne pesme iz tog vremena, na sofi su se nalazili šešir, kaput i kišobran, crno-bele fotografije članova porodice bile su postavljene kraj jeftine grnčarije na staklenim komodama.

Moje srce je želelo jednostavnost. Ono je žudelo za tim da ne mora na telefonu da čita 20 ljudi koji pričaju o tome kako je novi Marvelov film problematičan ili daleke rođake koji lažu sebe da je imigracija jedno veliko zlo. Imam osećaj da danas, u ovo vreme, znam previše o suviše toga. Iz svakodnevne interakcije na internetu ne stičem korisne informacije i znanje, već iritantne detalje o ljudima i stvarima do kojih mi nije stalo. Želeo sam da se vratim ovamo, u tridesete, da slušam radio i gledam kroz prozor, da me ne more nikakve druge brige sem rahitisa i nemačkih raketa.

U jednoj radnji je za džinovskom metalnom kasom stajao starac. U maloj najlonskoj kesi imao je stare novčiće koje je prosuo na sto. Pokušao je da mi objasni kako da saberem pola penija i pola krune tako da dobijem cenu od tri decimale. Osetio sam kako mi se u lobanji mozak pretvara u pseće govance, a gospodin koji je iza mene uzvikivao kako je sve to lako nije mi nimalo olakšao posao.

Bio je tu i imitator Čarlija Čaplina koji uopšte nije bilo loš. U svakom drugom okruženju neko bi ga već nokautirao, ali svi oko mene su ga obožavali. U tom sam trenutku shvatio koliko sam ljudi sa štapovima za šetnju video tokom čitavog dana. Pomislio sam na to kako Živi muzej Crne zemlje služi kao neka vrsta nostalgične wi-fi tačke za stariju generaciju i da je neverovatno prijatan za oko. Starci i starice se šetkaju, smeškaju i prisećaju šta se sve prodavalo po radnjama, kakvi su ljudi nekada bili, kako su stvari nekad izgledale. Bilo je to sigurno mesto za ratnu decu, gde se zastrašujuća eksponencijalna brzina sveta može usporiti, gde od nje možete pobeći, makar samo na jedan dan.

Iako možda nije živo interaktivno pozorišno iskustvo kao što sam ga prvobitno zamišljao, kupili su me sentimentalniji vidovi Živog muzeja Crne zemlje. Laka razdraganost koju izaziva kod osoba u poodmaklim godinama, u vremenima kad ih sve više guraju po strani ili zaboravljaju, baš je bila simpatična. Šteta je, mislio sam, što moj ekvivalent u budućnosti neće biti zastarele, prijatne prodavnice slatkiša, već verovatno zvučne komore u kojima otuđeni tinejdžeri u beskraj govore kolumnistima da se ubiju. Pakao.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu