Kako sam ostala bez dobro plaćenog posla

Ni posle deset godina ne mogu da se sastavim potpuno. To me nekako prati i uvek mi je iza leđa, diše mi za vratom. Samopouzdanje je čudna stvar za povratiti. Nešto kao i poverenje. A samopouzdanje i jeste poverenje u sebe. Drugi ljudi kada te zajebu, pa do sada sam se već i navikla. Ali zajebati sebe i povratiti poverenje u sebe ide jako teško, jer ako ne veruješ sebi, stvarno ne znam kome ćeš.

Moram priznati da mi je teško da pišem o ovoj temi. Možda zato što se nikada zaista nisam vratila na to i razmislila o svemu, prošla sve korak po korak. Moj šrink bi rekao da to svakako treba da uradim. Ne znam da li je to kukavički, ili je bio nekakav mehanizam odbrane, možda je stvarno vreme posle deset godina da ponovo prođem kroz to. Nešto kao terapija, pomirenje sa samom sobom, priznavanje sopstvenih grešaka ili već ta lepeza floskula koju ti prijatelji šrinkovi ponude kada nemaju ništa pametnije da kažu.

Te godine sam krenula u Beč da se nađem sa likom koji je dosta veselo i neozbiljno zvučao preko telefona za takvu vrstu firme. To je jedna od onih kompanija na Vol Stritu ili u londonskom Sitiju koje imaju najveću zgradu u najelitnijem delu poslovne četvrti. Jedna od onih napucanih mešetarskih firmi sa istim takvim likovima unutra. I ti likovi, svi isto, napucano izgledaju. Imaju te uredne frizure, svežene podšišani i obrijani, tamna odela sa obaveznim frulicama pantalonama, modernim kravatama i obično čistim belim košuljama. Da ne zaboravim, crne kožne cipele u špic, dobra kožna tašna i ranac za laptop. Pošto su svi isto obučeni, sve deluje kao nekakava nacistička uniforma, možda zbog te formalnosti odela i strogih linija. Znate već o kojoj sorti ljudi pričam, vidite ih ujutru kada idete na posao, oni rade u onim novim staklenim zgradama i bave se novom ekonomijom. To je taj vrli novi svet.

Zato sam se i začudila kada sam se napokon našla sa mojim budućim šefom. On jeste bio u odelu, ali je ono bilo izgužvano, bez kravate i sa nemarno raskopčanom košuljom. Takav je i ostao do kraja, ali je i degradiran sa istog posla kada sam i ja otpuštena. Verovatno da je uniforma obavezna. Lik je bio onakav kako je i bio obučen - opušten, a ja sam bila prestravljena. Za mene je bio to veliki korak - velika firma, veliko ime, napredovanje u karijeri, ako to uopšte još uvek postoji u novinarstvu. Proveli smo vreme pričajući o muzici, filmovima, knjigama, vestima, sve je izgledalo nešto kao mali test opšte kulture. Pošto smo se našli u kafeteriji pozvao me je da se popnem do kancelarije i upoznam buduće kolege, a i da malo osetim atmosferu. Kada smo ušli, posle nekoliko koraka ranoraznog obezbeđenja i kartica, okrenuo se prema meni i pokazao na prostorije sa rečima : "Impresivno, zar ne? Svaka naša kancelarija je napravljena da izgleda impresivno." Meni i jeste izgledalo tako, posle godina provedenih u blatu po raznim terenima Bosni, Kosova, Ukrajina i ostalih pripizdina.

Nisam bila u poziciji da odbijem posao. Nikada, pa ni ovaj. Imala sam malo dete kod kuće, nekoliko meseci pre toga sam se vratila kući iz inostranstva sa dosta oštećenim zdravljem i bez izvora kapanja prihoda. Bilo je normalno da prihvatim, jer na kraju krajeva već sam imala dosta godina iskustva u novinarskom poslu.

Naučila sam dosta. Mislim da na svakom poslu to možete. Ali u ovoj kompaniji sam stvarno i imala časove, predavanja, obuke, udžbenike. Jednostavno pune vas informacijama i znanjem, jer su im potrebni takvi radnici. Samo treba da znate i da primenite to znanje i informacije. Da, radi se 12 sati, ali onda dođe i prva plata. I od cifre vam se zavrti u glavi. Zarađujete oko 3000 nečega kada je mesec loš, a po 10 000 nečega kada je dobar. A pošto je, žargonski rečeno, emerging marketu pitanju, meseci su uglavnom bili dobri.

Pritisak je ogroman, kao da ste u nekom pretis loncu koji svaki dan eksplodira, a vi se odmah sledećeg jutra nađete u novom loncu koji krčka do novog buma. Neki spas pronađu u sportu, neki u alkoholu, kockanju, kokainu, kurvama. Svega ima. Devojka koja je pre mene radila taj posao je dala otkaz da bi mogla da se posveti slikanju. Ja verovatno nisam znala da se nosim sa tim pritiskom. Delovalo je spolja da sam u redu. Neki izduvni ventili, kao i kod svih Srba, bili su mi kafana i izlasci, što je siguran način da nabacite 15 do 20 dodatnih kilograma koje nikada više ili jako teško skinete. Ali i za to opuštanje nemate puno vremena. Jednostavno svakog trenutka morate biti najbrži, najbolji, najpametniji. Od svih ostalih. Greške se ne tolerišu. Da budem preciznija, tolerišu se velike greške velikim igračima. Moja greška, koja me je koštala posla, bila je početnička. Možda sam i zbog toga još uvek u popizdu na samu sebe.

Što se tiče samog posla nisam imala zašto da se žalim i da kukam. Ko je hteo mogao je da daleko dogura u firmi, ali je to podrazumevalo i uvlačenje kojekavim menadžerima na nekoliko nivoa. Ja baš i nisam u tom fazonu. Trudila sam se da učim što više i da budem dobra u onome što radim. Bila sam vredna i radila samo ono što mi se kaže. A onda sam napravila jednu malecnu grešku, za koju sam mnogo posle toga saznala da mi nikada nije oproštena. Ja čak nisam ni znala da je to greška. Mislila sam da samo razmišljam svojom glavom, a razmišljati ponekada nije preopručljivo u velikim sistemima. Barem ne razmišljanje koje je drugačije od sistemskog, jer onda izgleda da podrivate sistem iznutra. A to nikako nije dobro.

Bila sam na jednom od tih moderno rečeno traininga, koji izgledaju tako što se u nekom gradu u belom svetu, recimo London, Hong Kong, Njujork sjati gomila zaposlenih u kompaniji i onda sede jedno sedam dana od ujutru do uveče i slušaju te pametne menadžere koji su radi da podele njihovo svakoliko znanje o nekoj oblasti sa nama koji nemamo pojma o ekonomiji. Mogu samo da kažem da ni jedan od tih gradova nisam videla, ali moji menadžeri bi rekli da nisam ni došla u te gradove da bih ih gledala. U redu, priznajem da je tu bilo dosta dobrih predavača za oblasti koje su mi bile potrebne, uglavnom su to suvoparne teme vezane za državnu ekonomiju i finansije. Na jednom od predavanja je gostovao tip čije ime su svi izgovarali sa onim značajnim tonom u glasu. Velika faca koja ako obrati pažnju na tvoje pitanje posle predavanja, možeš komotno da se nadaš bonusu ili da će neko od šefova da obrati pažnju na tebe. Pa, ja sam uspela u tome da šefovi obrate pažnju na mene.

Predavanje je bilo odlično. Prvi put sam čula u životu objašnjenje kako i zašto se urušio sistem u SAD i sve o toj piramidi koja je ostavila hiljade ljudi bez novca i posla, a neke bogami i bez života. Čovek je imao dara da prostim rečnikom objasni ekonomskim laicima jako komplikovane stvari. Jedino što je meni bio problem u svemu tome je to što je mene ta priča sa piramidom i lošim kreditima jednostavno podsetila na jednu od najstarijih stvari na svetu - kockanje. Te je moje pitanje i bilo u stilu - meni ovo sve pre liči na kockanje nego na ekonomiju, pa zašto ti ljudi sada kukaju? I zašto nisu, recimo, u zatvoru? Mogla sam i kašikaru da bacim, isto bi se desilo. Šefovi su definitivno čuli za moje ime, a odgovor na pitanje sam dobila kao da ga je najveštiji diplomata upakovao u oblande. U velikim korporacijama ne pitate nikada zašto se sistem urušio, kada sistem od početka i nije bio napravljen da traje. U kući obešenog, ne pominjete konopac.

To je bila greška koju su još i mogli da mi tolerišu. Mada nisam znala da su još tada krenuli da mi traže zamenu, jer pojedinac koji ima svoje mišljenje je uvek potencijalan problem. Staljin je to znao najbolje.

A onda dolazi veliki fijasko. Kao i za sve loše stvari koje vam se dese u životu, nikad niste spremni. Znam da sam pomislila kada je sve krenulo da se dešava da mi fali jos samo šest meseci ovog posla da otplatim sve što sam imala da platim. Ali obično vam zafali tih nekoliko meseci, dana ili sati ili već nečega. Bila sam na razgovoru sa jednim visoko pozicioniranim faktorom u državnoj instituciji. Faktor mi je ukazao svo poštovanje koje je i trebalo da pokaže proporcionalno imenu kompanije za koju radim. Drugim rečima, dao mi je informacije koje sa nekim drugima ne bi tako rado podelio, bio je fin i ljubazan, a posvetio mi je više vremena nego nekim drugim kompanijama. Jedino je na kraju razgovora, kada je diktafon već bio isključen rekao nešto što je meni zazvučalo kao senzacionalna i nova vest. A u nastavku ćaskanja sam dobila i detaljno objašnjenje za informaciju. Da, svi novinari će vam reći da je to glupa, početnička greška i nešto što se nikada ne radi. Informaciju koju ste dobili kada je diktafon isključen, osim ako ne radite za tabloid, ne puštate u svet. Ne pišete je, ne objavljujete. Ne radite ništa, osim što je zapamtite, uskladištite, jer će vam verovatno u nekom trenutku zatrebati. Jer ta informacija ne postoji, nije snimljena. Ona je samo izgovorena u prijatnom ćaskanju dve osobe.

I to je bilo to. Otkaz sam dobila isti dan. Neki menadžer me je nazvao telefonom iz, ako se dobro sećam, Norveške. Rekao mi je da više nemam pristup kompanijskom sistemu i da ne pokušavam da se ulogujem. Narednih nekoliko dana sam ostala u krevetu i ronila suze. Posle toga sam ih obrisala i nastavila. Još uvek pišem. Ali ni približno za onolike pare. I znam da mi se nikada više neće ponoviti ista geška. Ima nekih drugih grešaka koje me čekaju da se naučim nekim drugim stvarima.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu