"Haker za putovanja" otkriva kako da besplatno letite oko sveta

Ilustracija: Wren McDonald

Kad hodate kroz aerodrom, oznojeni, umorni, ukočeni i zabrinuti zbog još jednog duga koji ste nagomilali trošeći novac na putovanje do još jednog venčanja na nekom dalekom odredištu, povremeno ćete sresti nekoga kao što je Brajan Keli. Bivši činovnik sa Vol Strita jedan je od onih neverovatno sabranih ljudi koje kao da nikad ne uzdrma džet leg, kašnjenje ili neka druga muka koja je neizostavni deo vazdušnog saobraćaja. Ali postoji savršeno dobar razlog zašto on deluje tako spokojno: njegovo poslednje putovanje — sa sletanjem u Gani, Ruandi i Južnoj Africi — koštalo ga je svega 5,60 dolara.

Na internetu je Keli poznat kao The Points Guy, vlasnik bloga posvećenog obučavanju ljudi kako da manipulišu pogodnostima kreditnih kartica i nagomilanim avionskim miljama stalnih putnika kako bi dobili besplatna ili skoro besplatna putovanja. On je pionir jedne šire zajednice takozvanih "hakera putovanja", od kojih mnogi izigravaju sistem kao brojači karata u kazinu. Ali Keli koristi samo zdrav razum i legalne metode za koje ne morate da budete Kišni čovek da biste ih razumeli. (On za život zarađuje preko reklama za kreditne kartice na svom sajtu, ali tvrdi da ne uzima besplatne usluge od oglašivača.) Kao takav, doživljava se kao slavna ličnost u blogosferama ljubitelja putovanja i potrošnje. Njegov francuski buldog Majls ima čak i svoj Instagram nalog.

Sve mi je to impresivno, jer kao neko ko je već dovoljno opterećen otplaćivanjem studentskog zajma, ja zaista, zaista ne mogu sebi da prišutim međunarodna putovanja. Koncept dobijanja nečega ni za šta je privlačan, kao i ideja da mogu da imam koristi od interakcije sa kompanijom za izdavanje kreditnih kartica, tako da sam se povezla sa Kelijem od aerodroma Džon F. Kenedi do njegovog stana u centru Menhetna kako bih ga priupitala za savet; on mi je rekao mogu da dobijem besplatnu kartu do Evrope za svega nekoliko meseci.

VICE: Kad si prvi put saznao za te famozne poene?

Brajan Keli: Devedesetih sam imao 13 godina i uvek sam bio vičan kompjuterima. Moj otac je bio savetnik, te je uvek putovao, ali nije imao pojma kako se koristi kompjuter. Služio sam se njegovom karticom da bih zakazivao sve letove na Velositiju iste godine kad se pojavila ta usluga. Počeli smo da dobijamo poene, a on nije znao šta da radi s njima. Zato sam sa 13 godina zakazao putovanje na Kajmanska ostrva i ispalo je da je besplatno. Svi smo bili u fazonu: "Šta se to desilo?" Nismo voleli što moj ćale mora stalno da putuje, ali naša porodica je bila šestočlana, pripadali smo srednjoj klasi i živeli nadomak Filadelfije, a odjednom smo mogli da putujemo na Karipska ostrva za cenu odlaska do Obale Džersi.

Posle toga sam krenuo na koledž, na Univerzitet u Pitsburgu, i studirao sam u inostranstvu. Pozvali su me na dve konferencije i putovao sam u inostranstvo dvaput, kad sam odjednom stekao, ono, dobio zlatni status. I tako sam bio u fazonu: "Ma nemoj da pričaš, student sam sa prihodima u minusu, a sa svakim letom mi se unapredi status. Tu se dešava nešto vrlo zanimljivo."

I kad si postao deo zajednice ljudi koji to rade?

Otkrio sam dotičnu supkulturu negde 2005. godine. To je bila zajednica hakera putovanja pre nego što se to zvalo "hakerisanje putovanja". Bili smo samo entuzijasti nagomilanih letačkih milja. Počeo sam da blogujem tek 2010. godine, i postojalo je već par blogova u to vreme, ali ja sam to prvi radio iz Njujorka. Radio sam u to vreme na Vol Stritu, regrutujući ljude po koledž kampusima… Putovao sam po Sjedinjenim Državama u pokušajima da ubedim studente tehničkih fakulteta da rade na Vol Stritu, a ne za Epl, Gugl ili Fejsbuk.

To je bilo u vreme kad sam gomilao milione milja godišnje, jer sam plaćao za informativne sesije, i iako je to bilo tokom recesije, putovao sam kao multimilioner. Tako je nastao taj moj sajt. Moji prijatelji su bili u fazonu: "Mora da imaš neko nasledstvo kad možeš sebi da priuštiš Sejšelska ostrva. Radiš za kadrovsko i zarađuješ, ono, najviše 65.000 dolara godišnje." Ali količina novca koju sam nakupio na letačke milje bila je veća od moje godišnje plate. Bio sam siromašan u gotovini, ali bogat u miljama."

Dao sam otkaz na poslu godinu dana nakon što sam okačio svoj prvi post na blogu. Otputovao sam u Tokio i rekao sebi: "Ajde da probam."

"Ajde da probam" je dobar opis onoga kako se osećam u ovom trenutku, jer bi za dve nedelje trebalo da otplatim dug na kreditnoj kartici i poravnam svoje stanje. Koliko dugo moram da čekam da bi mi krenulo kad jednom to uradim?

Iznenađićeš se, ali istog trenutka kad otplatiš dug dođe do gotovo momentalnog skoka. Korišćenje je faktor broj jedan na tvom kreditnom računu. Dok god plaćaš svoje račune na vreme i ne kasniš s uplatama, sve će biti u redu. Nalaziš se na granici. Kako stojiš s poenima?

Veoma loše. Imam ih oko 580.

Sasvim si u redu. To je verovatno samo zato što imaš relativno kratku kreditnu istoriju i mnogo kredita, tako da imaš status visokog rizika. Ali čim to budeš otplatila — ne šalim se, već za mesec dana možeš da skočiš za 50 do 100 poena.

U redu, čim se moje kreditno stanje popravi, šta treba da bude moj prvi korak?

Počeću sa vrstama kreditnih kartica koje bi trebalo da nabaviš. Postoje tri glavne vrste. Najbolje su kartice sa prenosivim poenima. To su kartice na kojima sakupljaš poene u centralnu masu i potom možeš da ih preneseš na nekog drugog partnera. Imaš milion načina kako da ih iskoristiš. Sa kreditnim karticama avionskih kompanija, sve ulažeš u tu jednu avionsku kompaniju. I zato uvek upozoravam ljude: da li biste uložili čitavu svoju životnu ušteđevinu u deonice Epla? Samo zato što mu je išlo dobro prošle godine, ne znači da ove ne može da doživi pad, a onda ste nagrabusili.

Potpuno ista stvar dešava se i sa avio-kompanijama. Neke su fantastične, ali vrednost njihovih poena može da opadne preko noći. Delta bi preko noći mogla da bude u fazonu: "U redu, sad vam treba dvostruko više poena da stignete do Azije." I ljudi su onda u fazonu: "Šta je sad ovo? Štedeo sam, ono, četiri godine." I tako će avio kompanije pomeriti liniju vašeg cilja. Ali ako ste u programu AmEksa —AmEks ima dvadesetak drugih partnera — uvek možete da kažete: "Ja čak ni ne želim da putujem Deltom, želim da nekog drugog partnera da bih otputovao do Azije." Suština je zapravo u što većem grananju.

Dakle, ne želim kreditnu karticu neke konkretne kompanije. Kakvu karticu bi onda trebalo da nabavim?

Kartica broj jedan koju koristi većina ljudi u ovoj oblasti, posebno Njujorčani, jeste Čejs Safir Priferd. Ima dobar, široki opseg sticanja i korišćenja poena. Zaradiš dva poena po dolaru na sva putovanja i svu hranu koju pojedeš. Dakle, sa većinom kartica avio-kompanija ili hotela dobijaš dva poena za tu konkretnu avio-kompaniju ili taj konkretan hotel, ali kod Safira dobijaš dva poena na svaku avio-kompaniju, na svaki hotel, na svako iznajmljivanje auta ili korišćenje podzemne železnice, parkinga, kamp centra i zabavnih parkova — to je ogromna kategorija. Kad jedeš, to obuhvata sve, od Simlesa do Postmejsta, i svakog drugog restorana.

To je praktično sve na šta trošim novac sem na stanarinu.

Eto vidiš. Dakle, kad to kažem Njujorčanima — mnogo našeg novca odlazi na mesta kao što su Simles — oni odmah isprobaju. Dakle, suština je u tome da uskladiš svoj način života sa odgovarajućom karticom. Plus, ta kartica ti daje 40.000 poena samo za to što si je uzela, ali moraš da potrošiš 3.000 dolara za tri meseca. A članarina od 95 dolara ne plaća se prve godine. Dakle, nema šta da se razmišlja. Tih 40.000 poena, po mojoj proceni, vredi nekih 800 dolara. Dakle, zamalo imaš kartu do Evrope samo zato što si uzela tu karticu.

Nikad nisam mislila da zarađujem dovoljno novca da bih uzela karticu sa godišnjom pretplatom. Da li možda grešim?

Mislim da je upravo u tome poenta. Mnogi ljudi na tvom položaju će reći: "Ma nek se nose. Ne plaćam godišnju pretplatu. To je najvažnije od svega." Ali jeftino je zapravo skupo. Te kartice bez godišnje pretplate najčešće su sranje. U slučaju Safira, dobijaš 40.000 poena. Čak i ako ih budeš koristila isključivo za letenje, bićeš dobra nekih 500 dolara. Dakle, ne moraš da plaćaš pretplatu. Kad se sve sabere, plaćeno ti je više od pet godina godišnje pretplate samo u bonusu što si uzela karticu, plus dobijaš usput neke druge veoma dobre pogodnosti. E sad, uprkos svemu tome, imaš kartica čija godišnja pretplata iznosi 450 dolara, kao što je platinumska AmEksova kartica i Siti Prestiž, ali te kartice takođe umeju da budu čisto zlato. Moraš samo da znaš kako da maksimizuješ njihove pogodnosti.

Šta još da tražim kod kartica?

Poene i pogodnosti. Dakle, ako putuješ, pogodnosti mogu biti gigantske. Čak i sa kreditnom karticom neke avio-kompanije. Recimo da sve vreme letiš Deltom i ona ti pokloni besplatan prtljag za tebe i još jednu osobu, ako putuješ dvaput godišnje, to ti već isplati godišnju pretplatu na nju. Dakle, ako putuješ često i čekiraš prtljag, nema šta da se misliš. I ne moraš da potrošiš ništa na karticu. Imam gomilu kartica koje skupljaju prašinu u fioci samo zato što nude razne pogodnosti. Hajatova kreditna kartica, na primer, daje ti jednu besplatnu noć svake godine, a košta 75 dolara. Dakle, dobijaš besplatnu noć od 250 dolara za samo 75 dolara. Ja to koristim stalno.

Ne verujem da ću ikada imati više od dvadeset kartica kao ti, ali ako želim da imam dve, koju da uzmem kao drugu?

Druga najbolja kartica, rekao bih, jeste Starvudova za preferiranog gosta. To je zapravo hotelski program, ali imaju i AmEks, gde dobijaš po poen za sve. Njegov hotelski program dozvoljava da se prebaciš na 34 različite avio-kompanije. Luda stvar sa poenima kod Starvuda je ta što sa svakih 20.000 poena koje prebaciš na avio-kompaniju, dobijaš 25.000 avionskih milja. Kad malo bolje razmisliš, dobijaš zagarantovanih 1,25 avionskih milja po potrošenom dolaru, što je 25 odsto bolje nego kod kreditnih kartica samih avio-kompanija.

A potom možeš još i da iskoristiš te poene za hotele, a sada imaju fantastičnu stvar u ponudi koja se zove SPG Momenti. Mnogi hiper-putnici koje poznajem, kad koriste svoje poene, ne žele da ih koriste za još jedno jebeno putovanje. I zato je Starvud briljantno sastavio ovaj program sa VIP ložama na US Openu, MSG-u, i tako dalje. Dakle, za 30.000 poena možeš da dobiješ VIP ložu za utakmicu Niksa. Putovanja i večere praktično stavljam samo na Safir zato što kod njega dobijam duplo, ali za sve ostalo — odeću i kupovine na koje ne dobijam bonus, stavljam na Starvud. Širom blogosfere, poeni Starvuda smatraju se najvrednijim.

Ljudi su postali zaista, zaista vešti u ovome, i sada postoji masa blogova kao što je tvoj. Hoće li kompanije za izdavanje kreditnih kartica početi da upošljavaju vas da bi ljudima postalo teže to da unovče? Da li predviđaš da će se ove rupe u zakonu — kad već ne mogu da smislim bolji izraz za njih — uskoro zatvoriti?

Poeni i milje su industrije vredne više milijardi dolara. Kompanije za izdavanje kreditnih kartica koriste milje i poene kako bi privoleli ljude da uzmu njihove kreditne kartice, što je inače veoma teško postići. Većina ljudi ne želi da uzme kreditne kartice, tako da moraš da ih podstakneš, a ne možeš da im daš gotovinu, zato što se onda naplaćuje porez. Milje čestih putnika su jedan od načina da nagradiš svoje najbolje mušterije a da izbegneš plaćanje poreza. Kompanije kupuju avionske milje u vrednosti od više milijardi dolara od avio-kompanija. Štaviše, AmEks je izvukao Deltu iz bankrotstva kupivši od njih avionske milje.

To je zapravo poput nekakve neregulisane međunarodne valute.

Tačno tako. Ali kad ljudi pitaju: "Hoće li se sve to uskoro raspasti?" Ja im kažem da neće. Zato što svi — kompanije za kreditne kartice i avio-kompanije — na tome zarađuju novac.

Pratite Ali Konti na Tviteru.

Još na VICE:

Kako da skoro bez para obiđeš svet putujući teretnim brodovima

Kako sam iz Srbije otišla u Vijetnam da predajem deci u školi

Šta smo pisali na razglednicama koje smo nekada slali